-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Kad do­kaz ve­li­ča­nja Ka­ta­ri­ne II, obič­no se spo­mi­nju sjaj­ne po­bje­de ru­ske voj­ske, te­ri­to­ri­jal­no pro­ši­re­nje Ru­ske im­pe­ri­je, obi­man zbor­nik ra­znih Ka­ta­ri­ni­nih za­kon­skih pro­pi­sa i sva­ka­ko bli­sko pri­ja­telj­stvo ca­ri­ce sa Vol­te­rom. U skri­ve­noj for­mi se, vje­ro­vat­no, pod­ra­zu­mi­je­va da ču­ve­ni Fran­cuz ni­je odr­ža­vao pri­ja­telj­stvo s bi­lo kim.
Op­šti za­klju­čak je da Pe­trov vi­jek „ni­je bio vi­jek svje­tlo­sti, već po­če­tak svi­ta­nja“, a pra­va svje­tlost u Ru­si­ji se po­ja­vi­la tek sa do­la­skom Ka­ta­ri­ne na vlast.
„Pe­tar je za­di­vio Evro­pu svo­jim po­bje­da­ma, a Ka­ta­ri­na je po­ja­sni­la Evro­plja­ni­ma va­žnost na­ših po­bje­da­ma” – sa odu­še­vlje­njem je pi­sao isto­ri­čar Ka­ram­zin. Na kra­ju, upra­vo je Ka­ta­ri­na II u svo­joj ču­ve­noj „Ured­bi“, pro­jek­tu no­vog zbor­ni­ka za­ko­na, u nje­nom še­stom čla­nu, pre­ci­zno i ja­sno, od­ba­cu­ju­ći sve sum­nje na taj ra­čun, sa­svim zva­nič­no od­re­di­la „Ru­si­ja je­ste evrop­ska dr­ža­va“.
Ka­ta­ri­ni­ni pro­tiv­ni­ci već odav­no idu svo­jim uta­ba­nim sta­za­ma. Nji­ho­vi ar­gu­men­ti su: ne­za­ko­ni­to vla­da­nje, ko­rup­ci­ja, ne­mo­ral i raz­vrat na Dvo­ru, že­lja za sa­mo­re­kla­mi­ra­njem, po­ja­ča­va­nje is­ko­ri­šća­va­nja se­lja­ka-kme­to­va, pro­gon ne­is­to­mi­šlje­ni­ka (pri kra­ju vla­da­vi­ne) i ogrom­ni dr­žav­ni dug ko­ji je vla­dar­ka osta­vlja­la u na­sled­stvo po­tom­ci­ma.
Go­re na­ve­de­ni do­ka­zi obje stra­ne, ipak, ni­je­su is­cr­plje­ni i sa­svim tač­ni.
Ču­ve­ni fran­cu­ski isto­ri­čar Žo­zef Re­nan je jed­nom re­kao da „ozbilj­na isto­ri­ja ne mo­ra da pri­da­je su­vi­še ve­li­ki zna­čaj na­ra­vi­ma vla­da­ra ako te na­ra­vi ni­je­su ima­le ve­li­ki uti­ca­ja na sve­u­kup­no kre­ta­nje stva­ri i do­ga­đa­ja“. Bu­du­ći da ni­je­dan od Ka­ta­ri­ni­nih mi­lje­ni­ka ni­je po­stao Bi­ron i da je sve naj­va­žni­je kon­ce ca­ri­ca dr­ža­la u svo­jim ru­ka­ma, on­da ka­kvog ima smi­sla usmje­ra­va­ti pa­žnju na ca­ri­či­nu spa­va­ću so­bu?
Sa dru­ge stra­ne, u tim dav­nim vre­me­ni­ma su to­li­ko pu­ta pu­ca­li to­po­vi ra­znih na­ro­da po Evro­pi (sa do­zvo­lom i bez do­zvo­le Ru­sa) i do­sta je slo­že­no da bi se mo­gao ču­ti i objek­tiv­no pro­ci­je­ni­ti eho Ka­ta­ri­ni­nih plo­tu­na.
Ka­ta­ri­nin pe­ri­od vla­da­vi­ne je, stvar­no, je­dan od naj­in­te­re­sant­ni­jih, ali ni­je ču­ven po bit­ka­ma ili avan­tu­ri­stič­kim do­ga­đa­ji­ma, već kao pe­ri­od po­li­tič­ke i dru­štve­ne mi­sli u Ru­si­ji. Za vri­je­me Ka­ta­ri­ni­ne vla­da­vi­ne, Ru­si su zna­čaj­no pro­ši­ri­li krug svog či­ta­nja, a u nji­ho­vim bi­bli­o­te­ka­ma, po­red udž­be­ni­ka i pri­ruč­ni­ka iz me­ta­lur­gi­je, bro­do­grad­nje i voj­nič­kih pra­vil­ni­ka, po­ja­vi­le su se knji­ge iz fi­lo­zo­fi­je i po­li­ti­ke i upra­vo ta­da se u Ru­si­ji po­ja­vi­lo jav­no mnje­nje. To su do­sta do­bro shva­ti­li ne­ki sa­vre­me­ni­ci i ne bez re­zo­na tvr­di­li da ako je Pe­tar Ve­li­ki od Ru­sa na­pra­vio lju­de, on­da im je upra­vo Ka­ta­ri­na udah­nu­la du­šu.
Ru­ski en­ci­klo­pe­dij­ski rječ­nik iz 1894.go­di­ne ovo ob­ja­šnja­va sa ma­nje emo­ci­ja, ali u prin­ci­pu da­je slič­na ob­ja­šnje­nja iz tog pe­ri­o­da:
„Nje­na vla­da­vi­na je jed­na od naj­sjaj­ni­jih u ru­skoj isto­ri­ji; i tam­ne i svi­je­tle stra­ne nje­ne vla­da­vi­ne su ima­le ogro­man uti­caj na ka­sni­je do­ga­đa­je, po­seb­no na kul­tur­ni i in­te­lek­tu­al­ni raz­voj ze­mlje... Od nje­nog do­la­ska na vlast Ru­si su shva­ti­li zna­čaj hu­ma­no­sti i na­pred­nih ide­ja i po­če­li da pri­ča­ju o pra­vi­ma čo­vje­ka i da raz­mi­šlja­ju o sre­ći dru­gih, ko­ji su slič­ni nji­ma.”
Upra­vo taj pro­ces „stva­ra­nja ru­ske du­še“ i jav­nog mnje­nja je in­te­re­sant­no pro­pra­ti­ti.
Mno­gi ru­ski re­for­ma­to­ri, ko­ji su još za vri­je­me Pe­tra bi­li na­vik­nu­ti na to da je­dan do­bar pu­škar vri­je­di sto­ti­ne fi­lo­zo­fa i prav­ni­ka, pri­hva­ti­li su se ta­da naj­na­pred­ni­je po­li­to­lo­gi­je Vol­te­ra, Di­droa, Mon­te­ski­jea i dru­gih.
Knji­ge su uz­bu­đi­va­le ma­štu či­ta­la­ca iako smi­sao dje­la ni­je­su shva­ta­li u pu­nom obi­mu. Kon­flikt Vol­te­ra i en­ci­klo­pe­di­sta sa ka­to­lič­kim sve­šten­stvom, in­tri­ge evrop­skih fe­u­da­la­ca, su­kob raz­li­či­tih po­li­tič­kih po­gle­da na Za­pa­du – sve je to bi­lo ve­o­ma da­le­ko od Ru­si­je.
Či­ta­lac če­sto ni­je mo­gao da do­ku­či ko­ji je bio cilj Vol­te­ro­ve do­vi­tlji­vo­sti i in­te­lek­ta jer ih je oča­rao igrom svog uma. Fran­cu­ska fi­lo­zo­fi­ja kao ta­kva, ko­ja je pot­pu­no uda­lja­va­la ru­skog či­ta­o­ca od nje­ne po­čet­ne i kon­kret­ne osno­ve, pri­mi­jet­no je mu­ti­ra­la i stvo­ri­la u Ru­si­ji raz­vod­nje­ne i čak ap­strakt­ne for­me.
Ako je za vri­je­me vla­da­vi­ne Pe­tra Ve­li­kog čo­vjek po­stao vri­je­dan i ra­dan, prak­tič­no stvo­ren je čo­vjek ko­ji je znao da na­pra­vi do­bru ku­ću, ali ko­jem ni­je bi­lo ja­sno ka­ko da bo­lje ure­di dru­štvo, ili ako je u Je­li­sa­ve­ti­no „vri­je­me ple­so­va“ na­šmin­ka­ni ki­coš po­stao an­ti­he­ro­jem, či­ja se in­te­li­gen­ci­ja svo­di­la na osnov­no po­zna­va­nje fran­cu­skog je­zi­ka, u Ka­ta­ri­ni­no vri­je­me se po­ja­vi­lo mno­go fil­zo­fa sa­nja­ra, či­ji su se sa­vjest i in­te­li­gen­ci­ja pro­bu­di­li iz sna, ali su im se ru­ke već po­če­le da od­vi­ka­va­ju od kon­kret­nih po­slo­va.
Svo­ju pro­ti­vr­ječ­nu ulo­gu u tom pro­ce­su od­i­grao je dar ko­ji je njen muž Pe­tar III po­klo­nio plem­stvu uoči Ka­ta­ri­ni­nog stu­pa­nja na car­ski pre­sto. „Ja­va­šluk“ plem­stva ( t.j. da­to pra­vo plem­stvu da po svom na­ho­đe­nju idu ili ne idu na svoj dr­žav­ni po­sao) u ve­ći­ni se svo­dio na be­smi­slen i do­sadn ži­vot po se­o­skim za­bi­ti­ma i ži­vot oko­re­lih pi­ja­na­ca. (NA­STA­VI­ĆE SE)