-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bi­lo je žr­ta­va ko­je ni­je­su ima­le ni­ka­kve ve­ze sa iz­ja­šnja­va­njem o In­for­mbi­rou. Ve­li­ka gru­pa ta­kvih žr­ta­va stra­da­la je zbog ljud­ske oda­no­sti. Stra­da­le su že­ne ko­je ni­je­su htje­le da se od­rek­nu mu­že­va, pri­ja­te­lji ko­ji ni­je­su htje­li da pot­ka­zu­ju pri­ja­te­lje, oni ko­ji su sa­ku­plja­li po­moć za po­ro­di­ce uhap­še­nih. Bi­lo je sko­ro i slu­čaj­nih žr­ta­va sve su­ro­vi­jeg re­pre­siv­nog si­ste­ma, kao dje­voj­ka ko­ja je po­hva­li­la so­vjet­ski film. On­da ne ču­di da je bi­lo onih ko­ji su pa­li zbog ša­le, kao glav­ni ju­nak Ku­stu­ri­či­nog fil­ma „Otac na slu­žbe­nom pu­tu”. Po­zna­ti su i slu­ča­je­vi pred­rat­nih ko­mu­ni­sta kod ko­jih je oda­nost pro­le­ter­skom in­ter­na­ci­o­na­li­zmu i Mo­skvi pre­ma­ši­va­la oda­nost Ti­tu i Par­ti­ji, kao što je He­min­gve­jev pri­ja­telj Mir­ko Mar­ko­vić, špan­ski bo­rac i pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta. Je­dan od naj­tra­gič­ni­jih slu­ča­je­va je Bra­na Mar­ko­vić, že­na Si­me Mar­ko­vi­ća. Ona je upor­no od­bi­ja­la da se po­ka­je, vje­ru­ju­ći da Ud­ba la­že ka­ko je njen muž stra­dao u Sta­lji­no­vim čist­ka­ma. Mu­če­na u za­tvo­ru, obje­si­la se po iz­la­sku. Pod iz­go­vo­rom bor­be pro­tiv Sta­lji­na, uni­šta­va­ni su i dru­ga­či­ji pro­tiv­ni­ci. Naj­u­gled­ni­je vo­đe srp­skog na­ro­da u Hr­vat­skoj Br­kić, Opa­čić i Ži­gić po­hap­še­ni su sa sa­rad­ni­ci­ma 1950. go­di­ne, kao pri­sta­li­ce Sta­lji­na ko­je ma­ni­pu­li­šu na­ci­o­nal­nim pi­ta­njem, a za­pra­vo su bi­li ne­za­do­volj­ni po­lo­ža­jem srp­skih kra­je­va u Hr­vat­skoj.
Naj­o­zlo­gla­še­ni­je mje­sto te­ro­ra nad ibe­ov­ci­ma bio je Go­li otok na sje­ver­nom Ja­dra­nu. Iz­gle­da da je sam Ti­to, to­kom lje­ta i je­se­ni 1948. go­di­ne, do­nio od­lu­ku o osni­va­nju lo­go­ra, sa­vje­tu­ju­ći se sa­mo sa Ran­ko­vi­ćem. Bi­lo je ide­ja da se lo­gor otvo­ri na Pa­kle­nim oto­ci­ma, da­nas jed­nom od naj­luk­su­zni­jih lje­to­va­li­šta kod Hva­ra. Na­vod­no se va­jar Augu­stin­čić sje­tio za­li­ha mer­me­ra na Go­lom oto­ku. Hr­vat­ska Ud­ba sa Iva­nom Ste­vom Kra­ja­či­ćem spro­ve­la je or­ga­ni­za­ci­ju. Po­god­nost Go­log oto­ka za dr­ža­nje su­žnje­va ot­kri­li su Austri­jan­ci u Pr­vom svjet­skom ra­tu, a Ko­ro­šec, kao mi­ni­star po­li­ci­je u kra­ljev­skoj vla­di, raz­mi­šljao je o lo­go­ru za ko­mu­ni­ste na ne­kom ja­dran­skom ostr­vu. Izo­la­ci­ja po­ten­ci­jal­nih ne­pri­ja­te­lja ni­je bi­la sa­mo oso­bi­na dik­ta­tu­ra. De­mo­krat­ska Ame­ri­ka je u pa­ra­no­ji po­sli­je Perl Har­bo­ra in­ter­ni­ra­la sko­ro sve svo­je gra­đa­ne ja­pan­skog po­ri­je­kla.
Neo­bič­nost Go­log oto­ka sa­sto­ja­la se u to­me što su se za­tvo­re­ni­ci sa­mi ka­žnja­va­li i sa­mi pre­va­spi­ta­va­li. Za­tvo­re­ni­ci ko­ji su se po­ka­ja­li, „re­vi­dir­ci” po ta­da­šnjoj ter­mi­no­lo­gi­ji, zlo­sta­vlja­li su osta­le već od do­la­ska. Mno­go pu­ta je opi­sa­na pro­ce­du­ra do­če­ka za­tvo­re­ni­ka zva­na „to­pli zec”, ko­ja se sa­sto­ja­la od špa­li­ra za­tvo­re­ni­ka ko­ji su pre­bi­ja­li pri­do­šli­ce. Ne­ka vr­sta lo­gor­ske sa­mo­u­pra­ve po­sto­ja­la je i u na­ci­stič­kim lo­go­ri­ma, gdje su ka­poi, ma­hom kri­mi­nal­ci, spro­vo­di­li ve­ći dio or­ga­ni­za­ci­je lo­gor­skog ži­vo­ta. Me­đu­tim, na­sto­ja­nje da se lo­go­ra­ši po­ka­ju i pre­va­spi­ta­ju, i to „uz po­moć” svo­jih već pre­o­bra­će­nih ko­le­ga, pred­sta­vlja no­vi­nu. Ova­kav po­ku­šaj da se po­li­tič­ki su­žnji pre­o­bra­te ni­je bio uobi­ča­jen u ze­mlja­ma evrop­skog ko­mu­ni­zma, ali po­sto­je slič­ne po­ja­ve u Azi­ji, što zna sva­ki gle­da­lac Ber­to­lu­či­je­vog „Po­sled­njeg ki­ne­skog ca­ra”. Ali čak ni u Ki­ni, Vi­jet­na­mu i Ka­mo­bo­dži to pre­o­bli­ko­va­nje ni­je­su spro­vo­di­li sa­mi „re­vi­di­ra­ni” za­tvo­re­ni­ci. Iz­gle­da da je tvo­rac tog si­ste­ma pre­va­spi­ta­va­nja bio Dže­mal Bi­je­dić, vo­de­ći bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki ko­mu­ni­sta i bu­du­ći pred­sjed­nik Sa­ve­znog iz­vr­šnog vi­je­ća Ju­go­sla­vi­je.
Ne­vje­ro­vat­no ci­nič­no dje­lu­ju no­vin­ski tek­sto­vi o to­me ka­ko su go­lo­o­toč­ki su­žnji „pre­pla­nu­li, ve­dri i ra­do­sni”, ka­ko gra­đa­ni Ri­je­ke go­vo­re ka­ko div­no iz­gle­da­ju kao da se vra­ća­ju sa lje­to­va­nja, kao i iz­ja­ve re­vi­di­ra­nih o „ro­di­telj­skoj bri­zi” dru­go­va Ti­ta i Mar­ka (Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća) i bez­gra­nič­noj za­hval­no­sti Ud­bi i Par­ti­ji što su ih spa­sli da ne pad­nu „još du­blje u bla­to iz­da­je”. Je­dan ho­land­ski po­sje­ti­lac je za­do­volj­no pro­ko­men­ta­ri­sao: „Pa ovo i ni­je lo­gor. Slo­bo­da da se ka­že šta se ho­će, i da se slo­bod­no raz­go­va­ra sa sva­kim, po­ka­zu­je da je sve što pi­šu in­for­mbi­rov­ci laž i pu­sta iz­mi­šljo­ti­na”.
Naj­ve­ći trud u do­ka­zi­va­nju bolj­še­vič­ke i sta­ljin­ske pra­vo­vjer­no­sti ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su is­po­lji­li na se­lu. Već u od­go­vo­ru na so­vjet­sko pi­smo od 27. mar­ta CK KPJ, ju­go­slo­ven­sko ru­ko­vod­stvo se bra­ni­lo od op­tu­žbe da ja­ča ka­pi­ta­li­stič­ke ele­men­te na se­lu, ar­gu­men­tom da je ze­mlji­šni po­sjed u Ju­go­sla­vi­ji ogra­ni­čen na 30 hek­ta­ra, a ne na 100, kao u mno­gim ze­mlja­ma na­rod­ne de­mo­kra­ti­je. Ti­to je na Pe­tom kon­gre­su bra­nio svo­ju po­li­ti­ku na se­lu po­re­đe­njem sa sa­mim So­vjet­skim Sa­ve­zom, gdje je vi­še od de­set go­di­na po­sli­je re­vo­lu­ci­je na se­lu do­mi­ni­rao pri­vat­ni sek­tor. Ipak je Ju­go­slo­ve­ne pe­kla ta op­tu­žba za po­dr­šku ka­pi­ta­li­zmu na se­lu, pa su ja­nu­a­ra 1949. go­di­ne, na Dru­gom ple­nu­mu CK KPJ, od­lu­či­li da ubr­za­ju ko­lek­ti­vi­za­ci­ju na se­lu, ko­ja je pri­je to­ga bi­la sko­ro za­ne­mar­lji­va. Kar­delj je po­šao od po­gre­šnih po­da­ta­ka da je 1948. go­di­ne do­stig­nut ni­vo po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje od pri­je ra­ta (a do­stig­nut je tek 1955. go­di­ne), pa su se ste­kli uslo­vi za ubr­za­va­nje iz­grad­nje so­ci­ja­li­zma na se­lu. Mi­lom ili si­lom, za sle­de­će dvi­je go­di­ne je ze­mlja u ko­lek­tiv­noj svo­ji­ni u vi­du se­ljač­kih rad­nih za­dru­ga (ju­go­slo­ven­sku ver­zi­ju kol­ho­za, a ne op­šte ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge stvo­re­ne na do­bro­volj­noj osno­vi) sko­ro upe­to­stru­če­na, sa oko šest na 28 od­sto ob­ra­di­vih po­vr­ši­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)