-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Na­iz­gled sve je na­mjer­no sve­de­no na re­por­ta­žno do­ku­men­ta­ri­stič­ko pri­ka­zi­va­nje uli­ca ve­le­gra­da, gu­žvu u tro­lej­bu­su, na po­je­di­nim sta­ni­ca­ma, da bi se što vje­ro­do­stoj­ni­je pri­ka­za­la at­mos­fe­ra u ve­čer­njim sa­ti­ma. De­ta­lje iz­vla­či re­di­telj op­ser­va­ci­ja­ma. Mla­dić i dje­voj­ka se stra­sno lju­be i ne oba­zi­ru mno­go na pro­la­zni­ke. Ta nji­ho­va sli­ka (kao lajt­mo­tiv) to­kom ci­je­le ove sto­ri­je bi­će ne­pre­kid­no po­na­vlja­na, ta­ko da se mo­že ste­ći uti­sak da ov­dje ima i pre­vi­še lju­ba­vi. Za pu­ri­tan­ce je to iza­zov, jer će go­to­vo spon­ta­no po­če­ti da tvr­de ka­ko je to iza­zi­va­nje ne­ti­pič­no za na­šu omla­di­nu, i već ta­ko re­dom. Od po­ja­ve mi­li­ci­o­ne­ra, kao ču­va­ra jav­nog re­da i mi­ra, sve po­sta­je na­iz­gled ma­lo ozbilj­ni­je. Mla­dić i dje­voj­ka tre­ba da od­go­va­ra­ju za pre­kr­šaj uči­njen na jav­nom mje­stu. Na kra­ju se is­po­sta­vlja da su oni muž i že­na, ali da ne­ma­ju stan i da im ni­šta ne pre­o­sta­je do da svo­ju nje­žnost jed­no pre­ma dru­gom is­ka­zu­ju na uli­ci ili u par­ku. Mo­žda će se ne­kom sve ovo uči­ni­ti tek do­sjet­kom ili ske­čom, ko­ji mo­ra da se za­vr­ši ra­zu­mi­je­va­njem, ali u pri­li­ka­ma ka­kve su ne­kad bi­le i ovo je ne­što zna­či­lo.
Ma ko­li­ko sve bi­lo la­ko i le­pr­ša­vo, po­ma­lo i sen­ti­men­tal­no, iza ta­ko vje­štog okvi­ra mo­že onaj ko­ji že­li da osje­ti i po­ma­lo gor­či­ne ve­za­ne za sud­bi­nu mla­dih lju­di u ta­ko li­je­po aran­ži­ra­noj, di­na­mič­noj i ve­se­loj re­al­no­sti.
Bi­lo je tu i ozbilj­nih di­le­ma – ka­ko pri­ka­za­ti mi­li­ci­o­ne­ra, sim­bol jav­nog re­da i po­ret­ka, da li se ogra­ni­či­ti sa­mo na ovaj šar­mant­ni i sim­pa­tič­ni in­ci­dent, ili upu­sti­ti u ras­pra­vu o so­ci­jal­nim ne­da­ća­ma. Za Po­ga­či­ća sve ono što je ve­za­no za čo­vje­ka ni­je u kon­tra­dik­ci­ji sa dru­štvom. Film ne rje­ša­va kon­flik­te već uka­zu­je na njih, za­gre­bao je stvar­nost, a već i sa­ma le­žer­nost ko­jom se to či­ni do­volj­no je su­ge­stiv­na i la­ko se ra­zu­mi­je. Ka­ko ka­zni­ti za na­ru­ša­va­nje jav­nog re­da, kad u raz­go­vo­ru sa isljed­ni­kom sa­zna­je­mo da su već du­go ovo dvo­je mla­dih, muž i že­na bez sta­na i ra­zu­mi­je­va­nja svo­je oko­li­ne. In­tim­na is­po­vi­jest do­bi­ja gor­či­nu, ali se ipak sreć­no za­vr­ša­va, jer sve mo­ra da osta­ne u okvi­ri­ma ko­me­di­je. Čo­vje­ka op­te­re­ću­ju to­li­ke stva­ri i one su oči­gled­no slo­že­ni­je i ap­surd­ni­je pa film osta­je tek da skre­ne pa­žnju i pre­ću­ti pi­ta­nje ko­je sva­ko mo­že sam se­bi da po­sta­vi. Ko­li­ko bi ov­dje još bi­lo gor­či­ne da se oti­šlo da­lje od osmi­je­ha i za­šlo du­blje u isti­nu. U ova­ko ne­jed­na­koj sce­na­ri­stič­koj pod­lo­zi, dru­ga pri­ča „Dok­tor” je naj­po­e­tič­ni­ja. Za­hva­lju­ju­ći iz­van­red­noj igri Mi­la­na Sr­do­ča, i od svih nje­go­vih ulo­ga na fil­mu naj­bo­ljoj, do­bi­li smo ne­za­bo­rav­nu pred­sta­vu bez­i­me­nom i fa­na­tič­nom po­klo­ni­ku bok­sa, struč­nja­ku i dok­to­ru, ko­ji ni­je u sta­nju ni da obez­bi­je­di ula­zni­cu za meč svog mi­lje­ni­ka. Svi­jet ilu­zi­ja se ov­dje pre­ta­pa u su­ro­vu re­al­nost pa se kroz sve­ga ne­ko­li­ko sce­na is­ka­zu­je ži­vot ovog ne­sreć­nog čo­vje­ka u po­tre­snoj iskre­no­sti pre­ma ko­joj se ne osta­je rav­no­du­šan. Za ne­kog je to mo­žda hu­mo­re­ska, po­et­ska sa­ti­ra ili gor­ka iro­ni­ja – sve­jed­no, po­što Po­ga­čić ot­kri­va u njoj pro­sto­re ljud­ske neo­sje­tlji­vo­sti, ne­za­hval­no­sti i na­la­zi po­tvr­du da se čo­vjek te­ško mi­je­nja i da nje­gov men­ta­li­tet i ka­rak­ter ne za­vi­se sa­mo od dru­štva već i nje­ga sa­mog. Ovaj „dok­tor” oči­gled­no ni­je imao sre­će i sve svo­je iz­ne­vje­re­ne na­de ve­zao je za pu­le­na i sport, ko­me se pot­pu­no pre­da­je. On to­li­ko sa­o­sje­ća sa svo­jim uče­ni­kom, stra­sno že­li da on us­pi­je i ta­ko iz­no­va vas­kr­sne u nje­mu svo­je vla­sti­te iz­gu­blje­ne ilu­zi­je. Da bi se to po­ten­ci­ra­lo, pro­pu­šte­na je u kom­po­zi­ci­ji ne­po­treb­na ne­lo­gič­nost i dra­stič­nost – „dok­to­ra” od­stra­nju­ju sa sta­di­o­na jer ne­ma pla­će­nu ula­zni­cu. Fi­na­le je u tom smi­slu gru­bo – funk­ci­o­ne­ri klu­ba od­vo­de nje­go­vog mi­lje­ni­ka u auto­mo­bi­lu osta­vlja­ju­ći dok­to­ra do kra­ja pred pra­znim sta­di­o­nom, na ivi­ci ta­me u ko­joj se po­ste­pe­no gu­še sve nje­go­ve ilu­zi­je. (Na­sta­vi­će se)