-Prof. dr Pre­drag J. Mar­ko­vić

Me­đu ne­bro­je­nim knji­ga­ma na­pi­sa­nim o Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu, knji­ga isto­ri­ča­ra prof. dr Pre­dra­ga J. Mar­ko­vi­ća i knji­žev­ni­ka Vla­di­mi­ra Kec­ma­no­vi­ća „Ti­to – po­go­vor”, ko­ju je 2012. go­di­ne iz­dao be­o­grad­ski „Slu­žbe­ni gla­snik”, za­u­zi­ma po­seb­no i is­tak­nu­ti­je mje­sto u od­no­su na dru­ge. Dva ugled­na stva­ra­o­ca o do­ži­vot­nom ju­go­slo­ven­skom pred­sjed­ni­ku na­pi­sa­li su pa­ra­lel­no, iz svo­jih uglo­va i na svoj na­čin, za­ni­mlji­ve stra­ni­ce – Mar­ko­vić u di­je­lu knji­ge „Ti­to i nje­go­vo do­ba”, a Kec­ma­no­vić u di­je­lu knji­ge na­slo­vlje­nom „O bi­če­vi­ma i ko­nji­ma”.
Iz­me­đu osta­log, Mar­ko­vić je u svom di­je­lu knji­ge opi­sao i Ti­tov su­kob sa Sta­lji­nom 1948, Re­zo­lu­ci­ju IB-a, ali i Ti­tov vje­šti za­o­kret ka Za­pa­du, nje­gov ka­sni­ji od­nos pre­ma Tr­šćan­skoj kri­zi i raz­laz sa Mi­lo­va­nom Đi­la­som. Upra­vo to je i ono što sa­dr­ži naš felj­ton, pri­re­đen uz lju­ba­zno odo­bre­nje auto­ra i iz­da­va­ča ove vr­lo vri­jed­ne i za­pa­že­ne knji­ge.
Pre­drag J. Mar­ko­vić je­dan je od naj­i­stak­nu­ti­jih srp­skih isto­ri­ča­ra, dok­tor je isto­rij­skih na­u­ka i na­uč­ni sa­vjet­nik na In­sti­tu­tu za sa­vre­me­nu isto­ri­ju u Be­o­gra­du. Ba­vi se dru­štve­nom isto­ri­jom Ju­go­sla­vi­je i po­seb­no isto­ri­jom Be­o­gra­da, ko­me je po­sve­tio dvi­je mno­go­ra­fi­je, a za jed­nu od njih, „Be­o­grad iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da”, pred­go­vor je na­pi­sao Do­bri­ca Ćo­sić, nje­gov stric. Pre­da­vač je na vi­še fa­kul­te­ta.
Sa Mi­ro­sla­vom Dam­nja­no­vi­ćem autor je pr­vog srp­skog li­cen­cnog kvi­za „Vi­so­ki na­pon”. Kao dva­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjak uče­sto­vao je u pret­po­sled­njem ci­klu­su kvi­za „Kvi­sko­te­ka”, emi­to­va­nom na pod­ruč­ju SFRJ, i dva pu­ta pri­je fi­na­la oba­rao nje­gov re­ko­rd po bro­ju osvo­je­nih bo­do­va, da bi u fi­na­lu po­bi­je­dio svog ze­ta Alek­san­dra Salj­ni­ko­va. Mar­ko­vi­ću ni­je stra­na ni po­li­ti­ka, pa je već du­že vre­me­na pot­pred­sjed­nik So­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je Sr­bi­je.
Go­di­na 1948. je jed­na od naj­ne­o­če­ki­va­ni­jih, naj­dra­ma­tič­ni­jih pre­kret­ni­ca sa­vre­me­ne isto­ri­je, i to ne sa­mo ka­da je Ju­go­sla­vi­ja u pi­ta­nju. Sta­ljin i nje­go­vi sa­rad­ni­ci su za re­vi­zi­o­ni­zam op­tu­ži­li Ti­ta i nje­go­ve lju­de, ko­ji su iz­gra­di­li mo­žda naj­bolj­še­vič­ki­ji re­žim u Evro­pi iz­van SSSR. Raz­lo­ga za su­kob je bi­lo vi­še. Ju­go­slo­ve­ni su ra­no po­če­li da is­ti­ču je­din­stve­nost svo­je re­vo­lu­ci­je. A upra­vo je te 1948. go­di­ne Sta­ljin ri­je­šio da uklo­ni sve što je štr­ča­lo u di­je­lu Evro­pe pod nje­go­vom kon­tro­lom. Ni­ma­lo slu­čaj­no, pr­ve fa­ze u so­vjet­sko-ju­go­slo­ven­skom su­ko­bu pre­kla­pa­ju se sa dva dra­ma­tič­na do­ga­đa­ja u so­vjet­skoj sfe­ri. To su ko­mu­ni­stič­ki puč u Če­ho­slo­vač­koj u fe­bru­a­ru 1948. go­di­ne, ne­po­sred­no pred pr­vo op­tu­žu­ju­će pi­smo CK SKP(b) Ti­tu i čla­no­vi­ma CK KPJ. Če­ho­slo­vač­ka je bi­la ze­mlja sa vr­lo raz­vi­je­nim de­mo­krat­skim in­sti­tu­ci­ja­ma, u ko­joj ko­mu­ni­sti ni­po­što ni­je­su ima­li ap­so­lut­nu vlast. Dru­gi va­žan do­ga­đaj je­ste blo­ka­da Za­pad­nog Ber­li­na, ko­ja je za­po­če­la ne­ko­li­ko da­na na­kon za­si­je­da­nja In­for­mbi­roa u Bu­ku­re­štu, na ko­me je do­ni­je­ta Re­zo­lu­ci­ja IB-a o sta­nju u KPJ. Za­pad­ni Ber­lin je bio trn usred so­vjet­ske oku­pa­ci­o­ne zo­ne, ogro­man pod­sjet­nik ne­u­spje­ha u po­ku­ša­ju da Njem­ci ve­ćin­ski iskre­no za­vo­le so­vjet­ski re­žim. Do­ga­đa­ji u Če­ho­slo­vač­koj i Ber­li­nu iza­zva­li su pa­ni­ku, a za­tim i mo­bi­li­za­ci­ju na Za­pa­du. Ta­ko će Za­pad po­sta­ti spre­man da is­ko­ri­sti sva­ku so­vjet­sku sla­bost ili ne­je­din­stvo u so­vjet­skom ta­bo­ru, a Sta­ljin još od­luč­ni­ji da svo­je sa­te­li­te sta­vi pod naj­čvr­šću mo­gu­ću kon­tro­lu. Ali Ti­to­va dr­ža­va ni­ka­ko ni­je mo­gla da bu­de pu­ki ne­sa­mo­stal­ni sa­te­lit. Je­dan od naj­da­ro­vi­ti­jih bri­tan­skih di­plo­ma­ta Frenk Ro­berts, ko­ji će ka­sni­je bi­ti am­ba­sa­dor u Be­o­gra­du, kao sa­vjet­nik u Mo­skvi je još fe­bru­a­ra 1947. go­di­ne iz­nio mi­šlje­nje da po­sto­je iz­gle­di za su­kob Ti­to­vog „ju­go­slo­ven­skog na­ci­o­na­li­zma” i kre­malj­skog „in­ter­na­ci­o­nal­nog ko­mu­ni­zma”. Bri­tan­ski am­ba­sa­dor u Be­o­gra­du Čarls Pik sma­trao je da za ta­kav obrt ne­ma ni­ka­kvog iz­gle­da. I ame­rič­ki di­plo­ma­ta u Be­o­gra­du Džon Ke­bot is­ta­kao je tog lje­ta mo­guć­nost ot­po­ra „ru­skoj do­mi­na­ci­ji”, i to iz re­do­va par­ti­za­na, a ne iz re­do­va gra­đan­ske opo­zi­ci­je, ka­da tom „mu­žev­nom, na­ci­o­nal­nom i ne­za­vi­snom na­ro­du” do­sa­di ru­sko tu­tor­stvo. Pri­ča o po­seb­no­sti je tač­na sa­mo ka­da je ri­ječ o na­či­nu do­la­ska na vlast i po­dr­šci sta­nov­ni­štva. Ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su ve­li­kom bor­bom do­šli do vla­sti, a bi­li su sprem­ni da je ču­va­ju od sva­ko­ga na­pa­da, čak i od ru­skog, ka­ko je to ob­ja­snio nji­hov krat­ko­vje­ki sa­ve­znik Dra­go­ljub Jo­va­no­vić. Što se ti­če ide­o­lo­gi­je i re­ži­ma, Ti­to i nje­go­va par­ti­ja ni­je­su od po­čet­ka gra­di­li po­se­ban put u so­ci­ja­li­zam, ka­ko je gla­si­la le­gen­da ko­ju su ka­sni­je sa­mi stvo­ri­li. Na­pro­tiv. Đi­las opi­su­je da je Kar­delj ne­go­do­vao na sa­stan­ku u Škljar­skoj Po­rem­bi, dok je slu­šao Vla­di­sla­va Go­mul­ku ka­ko go­vo­ri o polj­skom pu­tu u so­ci­ja­li­zam. Me­đu­tim, kao i Ki­ne­zi i Al­ban­ci, Ju­go­slo­ve­ni su se raz­li­ko­va­li od osta­lih po to­me što su ma­nje-vi­še sa­mi osvo­ji­li vlast, a ni­je­su bi­li do­ve­de­ni iz Mo­skve. Za­to će se sve te tri ze­mlje sa sa­mo­stal­nim ko­mu­ni­stič­kim ge­ri­la­ma na kra­ju otrg­nu­ti od so­vjet­ske do­mi­na­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)