-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Ova sta­ra i do­bro po­zna­ta pri­ča is­pu­nje­na je bo­ga­tim unu­tra­šnjim sa­dr­ža­jem, pa ka­me­ri osta­je sa­mo da za­bi­lje­ži one bez­broj­ne, sup­til­ne, tra­gi­ko­mič­ne i emo­ci­o­nal­no na­gla­še­ne po­je­di­no­sti ko­je iz se­be re­flek­tu­je Mi­lan Sr­doč. Re­ži­ja je to zna­lač­ki is­ko­ri­sti­la i svo­ju struk­tu­ru gra­di­la upra­vo na nje­go­vim emo­ci­ja­ma, to­pli­ni, tu­žnim oči­ma, iz­gle­du, po­ti­šte­no­sti, tra­gi­ci i in­ten­zi­te­tu ko­ji se na to­me ne­pre­kid­no osna­žu­je. Dok­to­ro­va tu­ga do­bi­ja u svom fi­na­lu zna­če­nje ko­je pre­va­zi­la­zi nje­go­vu po­je­di­nač­nu sud­bi­nu. Za­hva­lju­ju­ći to­me, film je do­bio neo­bič­nu at­mos­fe­ru, slo­je­vi­tost, unu­tra­šnji smi­sao i lje­po­tu ko­ja je ri­jet­ko pri­je to­ga u ova­kvoj kom­po­zi­cji vi­đe­na u do­ma­ćem fil­mu. Po­sled­nja pri­ča je sva u zna­ku opi­sa at­mos­fe­re igran­ki i su­sre­ta mla­dih želj­nih lju­ba­vi. U ovom fil­mu ni­je bi­lo pa­ro­la i iz­vje­šta­če­no­sti, ta­ko da je film pri­hva­ćen ne sa­mo kao osvje­že­nje, ne­go i kao na­go­vje­štaj no­vog od­no­sa pre­ma stvar­no­sti. U ovoj pri­či na­la­zi­mo naj­ljep­še sce­ne ko­je je Vla­di­mir Po­ga­čić re­a­li­zo­vao u svo­me ta­ko ra­zno­li­kom i ve­li­kom opu­su. Za­vr­šna pri­ča „Svi­ra od­li­čan džez” pred­sta­vlja opis jed­ne igran­ke ko­je su u to vri­je­me pri­re­đi­va­ne na po­zna­toj te­ra­si bi­o­sko­pa „20. ok­to­bar”.
I to je jed­no obič­no su­bot­nje ve­če ka­da se oku­plja­ju mla­di­ći i dje­voj­ke, igra­ju uz do­bru mu­zi­ku i uz put se za­ba­vlja­ju ot­kri­va­ju­ći svo­je lju­ba­vi, nje­žno­sti, ilu­zi­je i lje­po­tu mla­do­sti. Kroz sve to prot­ka­na je jed­na nje­žna i sen­ti­men­tal­na pri­ča o pr­voj lju­ba­vi. Mu­zi­ka ov­dje ima ve­o­ma va­žnu dra­ma­tur­šku funk­ci­ju, jer se upra­vo sa nje­nim to­no­vi­ma i rit­mo­vi­ma smje­nju­ju emo­ci­je i uz­bu­đe­nja. U sve­mu to­me pri­mjet­no je i is­ti­ca­nje žar­go­na ko­jim se slu­že mla­di­ći u ve­li­kom gra­du. Iz­ni­je­to je i ne­ko­li­ko za­pa­ža­nja o ra­znim po­ja­va­ma i ka­rak­te­ri­ma omla­di­ne. Sve to, na­rav­no, ima i svoj za­plet, ali je i on iz­ve­den bez pre­tje­ra­nog na­gla­ša­va­nja i u for­mi ko­ja ne od­u­da­ra od sve­ga onog što sa­dr­ži cio om­ni­bus. „Su­bo­tom uve­če” je film ko­ji, upra­vo zbog sve­ga ovo­ga, pru­ža mo­guć­nost za raz­li­či­ta tu­ma­če­nja. Vi­dje­ti u nje­mu sa­mo film ko­ji ra­ču­na sa pu­bli­kom ni­je kom­ple­tan uti­sak. Ma ka­ko na­iz­gled sve bi­lo ne­pre­ten­ci­o­zno, Po­ga­či­ćev iz­raz se is­ka­zu­je kroz at­mos­fe­ru pu­ne auten­tič­no­sti. A to je upra­vo ono što nat­kri­lju­je re­por­ter­ske op­ser­va­ci­je sa­mog sce­na­ri­ste. Pri­če osta­ju na ni­vou ski­ca i bez pre­ten­zi­ja da sve ka­žu do kra­ja. Ali i ta­kve na­go­vje­šta­va­ju mno­ge dra­ma­tič­ne obr­te, pro­ble­me i psi­ho­lo­ške do­ži­vlja­je, ko­je je ne­mo­gu­će odvo­ji­ti od ak­te­ra i pre­tvo­ri­ti u za­bav­no šti­vo. One su to­li­ko ugra­đe­ne u si­tu­a­ci­je da se sna­že su­bjek­tiv­no­šću i auten­tič­no­šću ko­ja iz to­ga pro­iz­la­zii. Iskre­nost je svu­da do­mi­nant­na. Lju­bav­na osje­ća­nja su ne­po­sred­na, le­žer­nost je vi­dlji­va, tu­ga se ne skri­va, sve je da­le­ko od po­mi­sli na bi­lo ka­kvu ma­ni­pu­la­ci­ju ili ilu­stra­ci­ju una­pri­jed sro­če­nih sta­vo­va i film u svim svo­jim vr­li­na­ma i ma­na­ma istin­ski pri­pa­da ži­vo­tu. U pr­voj pri­či to je is­po­vjest dvo­je mla­dih, ko­ji su odav­no već muž i že­na, ali se ipak sa­sta­ju po par­ko­vi­ma, a u dru­goj, ko­ja je vje­ro­vat­no i li­te­rar­no naj­za­ni­mlji­vi­ja, na­pra­vljen je iz­u­zet­no sup­ti­lan por­tret o jed­nom fan­ta­stič­nom po­klo­ni­ku bok­sa ko­ji ni­je u sta­nju da obez­bi­je­di ula­zni­cu za svo­ga mi­lje­ni­ka. Za­hva­lju­ju­ći glu­mač­koj bra­vu­ri Mi­la­na Sr­do­ča i sup­til­noj re­ži­ji Vla­di­mi­ra Po­ga­či­ća, to je po­sta­la an­to­lo­gij­ska sto­ri­ja ju­go­slo­ven­skog fil­ma. To ni­su ni­ka­kve film­ske sa­mo­ob­ma­ne, za­to je i ra­đen jed­no­stav­no i bez afek­ti­ra­nja. Ko­mič­no sa sjet­nim to­no­vi­ma iz­vi­re iz sa­me struk­tu­re fil­ma i za­to u nje­mu ima to­li­ko nje­žno­sti, pri­sno­sti, ople­me­nje­ne sva­ko­dnev­ne do­ku­men­tar­no­sti i psi­ho­lo­ških re­ak­ci­ja na sop­stve­ni i tu­đi ži­vot.
Na­sta­vi­će se