-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Mo­žda je naj­va­žni­ji bio Sta­lji­nov za­zor od Ti­to­vih ne­u­mje­re­nih spolj­no­po­li­tič­kih am­bi­ci­ja. Ti­to­va Ju­go­sla­vi­ja je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­la ze­mlja ko­ja je po­ka­zi­va­la naj­ve­ću agre­si­ju pre­ma Za­pa­du, a Ti­to je imao ozbilj­ne na­mje­re da za­vla­da ma­kar Bal­ka­nom, što ne sa­mo da bi ozbilj­no ugro­zi­lo Sta­lji­no­ve od­no­se sa Za­pa­dom, već bi stvo­ri­lo i pre­ja­kog dru­gog vo­đu evrop­skih ko­mu­ni­sta. Ti­to ni­je bio usa­mljen u svom snu o bal­kan­skoj, ili čak ka­kvoj ši­roj fe­de­ra­ci­ji. Ge­or­gi Di­mi­trov je išao čak i da­lje od Ti­ta. Ja­nu­a­ra 1948. go­di­ne po­me­nuo je u in­ter­vjuu da će na­ro­di na­rod­nih de­mo­kra­ti­ja Ru­mu­ni­je, Bu­gar­ske, Ju­go­sla­vi­je, Al­ba­ni­je, Če­ho­slo­vač­ke, Polj­ske, Ma­đar­ske i Grč­ke sa­mi od­lu­či­ti da li će for­mi­ra­ti fe­de­ra­ci­ju ili kon­fe­de­ra­ci­ju. Sta­ljin se od­mah na­lju­tio i zbog to­ga što je ta iz­ja­va da­ta bez kon­sul­ta­ci­ja sa Mo­skvom, a i za­to, ka­ko je na­pi­sao u te­le­gra­mu Di­mi­tro­vu, što iza­zi­va kom­pli­ka­ci­je u od­no­si­ma sa An­glo-Ame­ri­kan­ci­ma. „Prav­da” je u ko­men­ta­ru ured­ni­štva jav­no na­pa­la ide­ju „pro­ble­ma­tič­ne i iz­mi­šlje­ne fe­de­ra­ci­je ili kon­fe­de­ra­ci­je”. Ni Ti­to ni­je po­dr­žao ova­kvu pre­go­lo­man­sku ide­ju. Di­mi­trov se ubr­zo „sa­mo­kri­ti­ko­vao”.
So­vje­ti su po­čet­kom fe­bru­a­ra 1948. go­di­ne po­zva­li Ti­ta i Di­mi­tro­va da do­đu u Mo­skvu. Ti­to je svo­jim ne­po­gre­ši­vim in­stink­tom za opa­snost iz­bje­gao da ode, re­kav­ši da se ne osje­ća do­bro, iako je u pi­ta­nju bio troj­ni sa­sta­nak naj­vi­šeg ni­voa, na ko­me su bi­li naj­vi­ši so­vjet­ski, bu­gar­ski i ju­go­slo­ven­ski ru­ko­vo­di­o­ci, ali bez Ti­ta.
Sta­ljin je pred­lo­žio što br­že for­mi­ra­nje ju­go­slo­ven­sko-bu­gar­ske fe­de­ra­ci­je. Ni­je sa­svim ja­sno ot­kud ta na­gla žur­ba. Mo­žda je mi­slio da pre­ko Di­mi­tro­va ob­u­zda­va pre­am­bi­ci­o­znog Ti­ta. Ili je mo­žda u pi­ta­nju bi­la za Sta­lji­na ka­rak­te­ri­stič­na sklo­nost pro­vo­ka­ci­ja­ma, isto kao ka­da je ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je za­pa­njio Đi­la­sa iz­ja­viv­ši, uz od­go­va­ra­ju­ći gest ru­kom i usti­ma, ka­ko ne­ma ni­šta pro­tiv da Ju­go­sla­vi­ja pro­gu­ta Al­ba­ni­ju. CK KPJ je ko­nač­no od­ba­cio ide­ju o fe­de­ra­ci­ji sa Bu­gar­skom 1. mar­ta 1948. go­di­ne.
Još vi­še je Sta­lji­na na­lju­ti­la ju­go­slo­ven­ska po­li­ti­ka pre­ma Al­ba­ni­ji. Iako je nu­dio „gu­ta­nje” te ze­mlje, ne­go­do­vao je što su Ju­go­slo­ve­ni u ja­nu­a­ru 1948. od­lu­či­li da upu­te jed­nu di­vi­zi­ju u Al­ba­ni­ju, da bi od re­jo­na Kor­če na­pra­vi­li svo­ju voj­nu ba­zu ne bi li po­mo­gli Al­ban­ci­ma da se bra­ne od even­tu­al­nih upa­da iz Grč­ke. To su uči­ni­li bez kon­sul­to­va­nja sa So­vje­ti­ma. Mo­lo­tov je tim po­vo­dom Ti­tu upu­tio oštar pro­test. Ti­to je so­vjet­skom am­ba­sa­do­ru La­vren­ti­je­vu po­ku­šao da ob­ja­sni ka­ko su Al­ban­ci tra­ži­li upu­ći­va­nje te di­vi­zi­je, te da je ta od­lu­ka po­vu­če­na. La­vren­ti­jev je on­da pod­sje­tio Ti­ta ka­ko ni­je pr­vi put da se ne kon­sul­tu­je sa Mo­skvom, po­mi­nju­ći Bled­ski spo­ra­zum sa Bu­ga­ri­ma. Ti­to je oću­tao to „pod­sje­ća­nje”. Od­mah za­tim usli­je­di­la je fe­bru­ar­ska po­sje­ta Bu­ga­ra i Ju­go­slo­ve­na Kre­mlju. Ta­mo ih je Sta­ljin na­pao da svo­jim po­stup­ci­ma kom­pli­ku­ju od­no­se SSSR-a i za­pad­nih sa­ve­zni­ka. Pri­mo­rao je Kar­de­lja i Di­mi­tro­va da pot­pi­šu po­se­ban pro­to­kol o oba­ve­zi kon­sul­to­va­nja sa So­vjet­skim Sa­ve­zom u ve­zi sa va­žnim spolj­no­po­li­tič­kim pi­ta­nji­ma. To je bio po­sled­nji sa­sta­na­ka so­vjet­skog i ju­go­slo­ven­skog vr­ha pred su­kob. Dok su se vra­ća­li ku­ći, u Ru­mu­ni­ji su već po­ski­da­ne Ti­to­ve sli­ke sa zi­do­va. Zna­ko­vi­to, u Al­ba­ni­ji su Ti­to­ve sli­ke po­ski­da­ne već u dru­goj po­lo­vi­ni 1947. go­di­ne.
Ti­to je 1. mar­ta 1948, pr­vi put od ka­da je na Pe­toj ze­malj­skoj kon­fe­ren­ci­ji u Za­gre­bu iza­bran Cen­tral­ni ko­mi­tet i ka­da je on po­tvr­dio svoj po­lo­žaj ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Par­ti­je, sa­zvao pro­ši­re­nu sjed­ni­cu Po­lit­bi­roa CK KPJ. To­kom tih sko­ro osam go­di­na ni­je­su se sa­sta­ja­li ni Po­lit­bi­ro ni Cen­tral­ni ko­mi­tet, ni­ti se tač­no znao nji­hov sa­stav. I ovaj put, Ti­tu je po­treb­na po­dr­ška naj­vi­šeg par­tij­skog ti­je­la. Ti­to je otvo­re­no re­kao da su od­no­si sa So­vje­ti­ma do­šli u ćor­so­kak i po­nu­dio svo­ju ostav­ku. Na­rav­no, svi su bur­no ne­go­do­va­li na po­men ostav­ke, sem Sre­te­na Žu­jo­vi­ća, ko­ji je ću­tao. Od­ba­če­na je ide­ja o fe­de­ra­ci­ji sa Bu­gar­skom, a ču­le su se op­tu­žbe na ra­čun „de­ge­ne­ra­ci­je so­vjet­ske dr­ža­ve” i so­vjet­skog „ve­li­ko­dr­žav­nog šo­vi­ni­zma” (Kar­delj, Tem­po). Žu­jo­vić je po svoj pri­li­ci do­sta­vio bi­lje­ške sa ovog sa­stan­ka so­vjet­skoj am­ba­sa­di, pa su So­vje­ti re­a­go­va­li već za ne­ko­li­ko ne­dje­lja po­vla­če­njem svih so­vjet­skih voj­nih i ci­vil­nih sa­vjet­ni­ka i in­struk­to­ra iz Ju­go­sla­vi­je sa ob­ja­šnje­njem da su „okru­že­ni ne­dru­že­lju­bljem”. Ti­to je dan po­sli­je tog po­vla­če­nja po­slao pi­smo Mo­lo­to­vu, tvr­de­ći da ne­ma ne­dru­že­lju­blja i ne­po­vje­re­nja pre­ma So­vje­ti­ma. On­da je na sim­bo­lič­ni da­tum, 27. mar­ta, usli­je­di­lo pi­smo Sta­lji­na i Mo­lo­to­va u ime CK SKP (b), sa ozbilj­nim ide­o­lo­škim op­tu­žba­ma. O to­me ka­ko u Ju­go­sla­vi­ji ja­ča­ju ka­pi­ta­li­stič­ki ele­men­ti na se­lu, ka­ko je ju­go­slo­ven­ska par­ti­ja po­zaj­mi­la „tru­lu opor­tu­ni­stič­ku te­o­ri­ju” Bern­štaj­na, Fol­ma­ra i Bu­ha­ri­na, da se Par­ti­ja ras­pli­nu­la u Na­rod­nom fron­tu i da se ne mo­že sma­tra­ti mark­si­stič­ko-le­nji­ni­stič­kom i bolj­še­vič­kom. Odr­žan je april­ski ple­num CK SKJ, u či­jem je od­go­vo­ru naj­va­žni­ji sle­de­ći stav: „ma ka­ko ne­ko od nas vo­li ze­mlju so­ci­ja­li­zma SSSR, on ne smi­je ni u kom slu­ča­ju ma­nje vo­lje­ti svo­ju ze­mlju...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)