-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Na­pro­sto, na­i­šla je stva­ra­lač­ka po­tre­ba gdje se in­ten­ziv­ni­je pri­želj­ki­va­lo sni­ma­nje fil­mo­va kroz ko­je će ži­vot ne­po­sred­ni­je da pulsi­ra. Na­i­me, Po­ga­čić je uspio da upra­vo na ta­kvim obič­nim Ijud­skim re­ak­ci­ji­ma iz­gra­di cje­li­nu u ko­joj se naj­ra­zli­či­ti­je in­for­ma­ci­je i do­ži­vlja­ji sklad­no do­pu­nju­ju u sli­ke i cje­li­ne. One su pro­že­te vr­lo ja­snim rit­mo­vi­ma ko­je usmje­ra­va re­di­te­lje­va stva­ra­lač­ka sna­ga. Ni­šta ni­je bez­raz­lo­žno, čak ka­da je za tre­nu­tak i sa­svim po­vr­šno, jer se već u sle­de­ćem ka­dru do­pu­nja­va i uob­li­ča­va i ti­me do­bi­ja svo­je mje­sto u iz­ra­zu. Ka­me­ra Alek­san­dra Se­ku­lo­vi­ća pra­ti ju­na­ke ali isto­vre­me­no i po­sma­tra stva­ri oko njih, iz­ra­ža­va su­bjek­tiv­ne re­ak­ci­je i iz­no­si fak­ta, umi­je da sa­op­šti ono što je va­žno, po­ne­kad da pre­đe pre­ko ma­nje bit­nih fa­ka­ta, da se za­u­sta­vi kod svog su­bjek­tiv­nog ko­men­ta­ra, da po­ku­ša da i sa­ma po­sta­ne dio iz­vje­snih pri­zo­ra ili mo­gu­ćih re­ak­ci­ja, što sve do­pri­no­si pla­stič­noj ubje­dlji­vo­sti fil­ma.
Ta­ko je Vla­di­mir Po­ga­čić sni­mio film iz­vor­ne ne­po­sred­no­sti, li­še­ne psi­ho­lo­ških op­te­re­će­nja, po­dvo­je­no­sti iz­me­đu ak­te­ra i nji­ho­ve oko­li­ne, u ko­joj upra­vo nji­ho­ve me­đu­sob­ne is­pre­ple­te­no­sti na­sta­ju, oni neo­p­hod­ni unu­tra­šnji pod­sti­ca­ji i dram­ski rit­mo­vi ko­ji do­vo­de do uz­bu­dlji­vih sce­na. Sli­ka sva­ko­dnev­ne re­al­no­sti ta­ko je is­pu­nje­na ljud­skom su­bjek­tiv­no­šću pa je sve la­ko shva­ti­ti, po­kre­nu­ti i oprav­da­ti. Film se sto­ga mo­že do­ži­vje­ti i kao ot­kri­va­nje su­šti­ne stvar­no­sti kroz su­bjek­tiv­ne uti­si­ke, po­kret, mu­zi­ku, ma­što­vi­tost i sve ono što se na kra­ju objek­ti­vi­zi­ra kao pra­vi kon­takt sa ži­vo­tom. Do­ku­men­tar­nost ni­je pre­šla u pra­zno uop­šta­va­nje ni­ti pre­va­zi­la­že­nje si­tu­a­ci­ja, ali se za­to iz­jed­na­či­la u mno­go če­mu sa isti­nom i uči­ni­la da film za­do­bi­je pot­pu­ni unu­tra­šnji umjet­nič­ki in­te­gri­tet, da po­sta­ne dje­lo ko­je raz­bi­ja, s jed­ne stra­ne, kon­ven­ci­je ta­mo gdje se na nji­ma to­li­ko in­si­sti­ra­lo, a, s dru­ge, da afir­mi­šu mo­guć­no­sti autor­skog dje­lo­va­nja i u obič­nim sva­ko­dnev­nim stva­ri­ma i na mar­gi­na­ma ve­li­kih te­ma i sud­bo­no­snih do­ga­đa­ja. Po­ga­čić je is­po­ljio u pu­noj mje­ri stva­ra­lač­ko osje­ća­nje prer­na ži­vo­tu i za­to film „Su­bo­tom uve­če” na­go­vje­šta­va svo­jom otvo­re­no­šću i la­ko­ćom no­ve iz­ra­žaj­ne mo­guć­no­sti do­ma­ćeg fil­ma. Po­ga­čić je sa­mo­u­vje­ren re­di­telj, i či­ni se da je vi­še vje­ro­vao se­bi ne­go sce­na­ri­ju. Na­rav­no, ne pre­cje­nju­ju­ći se­be, iako zna­ju­ći da sli­kom mo­že da na­do­gra­di sce­na­rio. Ne­ki kri­ti­ča­ri su sma­tra­li da mo­žda iz nje­ga ni­je iz­vu­kao sve što je mo­gao. Jed­no ma­lo pre­li­sta­va­nje tek­sta to ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­đu­je. Osta­jao je, na ne­ko­li­ko mje­sta, ma­lo hla­dan za­na­tli­ja pred onim što mu se – kao re­di­te­lju ne­po­sred­ni­je nu­di­lo, što bi – u jed­nom ma­lo dru­ga­či­jem, ma­lo pri­sni­jem to­nu, još bo­lje, još is­kre­ni­je za­zvu­ča­lo. Uosta­lom, ovaj film pri­pa­da, sa­svim iz­vje­sno – naj­vi­šem do­me­tu ju­go­slo­ven­skog fil­ma. Ne­do­sta­ta­ka ima, i o nji­ma je ri­je­či bi­lo, ali oni se pri­mje­ću­ju sa­mo iz jed­nog aspek­ta: mje­re­no naj­stro­že, ona­ko ka­ko to tra­ži neo­spor­ni auto­ri­tet Vla­di­mi­ra Po­ga­či­ća. Film je imao ve­li­kog od­je­ka me­đu mla­dim si­ne­a­sta­ma u svim na­šim, ju­go­slo­ven­skim cen­tri­ma, u pri­lič­noj mje­ri je ohra­brio sve one ko­ji su tra­ži­li pro­mje­ne u re­per­to­ar­skoj ori­jen­ta­ci­ji na­ših pro­du­ce­na­ta, a na­ro­či­to u sa­mom iz­ra­zu i zbog to­ga ga je kri­ti­ka s pra­vom sma­tra­la pre­te­čom jed­nog no­vog sti­la ko­ji će bi­ti afir­mi­san to­kom še­zde­se­tih go­di­na.
Po­ja­vio se u pra­vo vr­je­me, iz­vr­šio je uti­caj na mno­ge mla­de re­di­te­lje i auto­re da još smje­li­je in­di­vi­du­a­li­zi­ra­ju svo­ja htje­nja i da umje­sto bez­lič­nog i is­for­si­ra­nog fil­ma do­đu do dje­la slo­bod­nog, istin­ski sa­vre­me­nog, su­bjek­tiv­nog, svje­žeg i ne­po­sred­ni­jeg film­skog iz­ra­za. Ujed­no ovaj om­ni­bus film, ko­ji je na­zvan „Su­bo­tom uve­če”, pred­sta­vlja i jed­no od naj­bo­ljih ostva­re­nja Vla­di­mi­ra Po­ga­či­ća.
KRAJ