-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Če­tvr­tog ma­ja 1948. go­di­ne sti­glo je pi­smo u ko­me su iz­ne­se­ne za Sta­lji­na ka­rak­te­ri­stič­ne uvre­de. Ka­že se da je ju­go­slo­ven­sko ru­ko­vod­stvo pre­tje­ra­no uobra­že­no, ne­sprem­no na kri­ti­ku, a da za­slu­ge ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta za oslo­bo­đe­nje ze­mlje ni­je­su ni­šta ve­će od za­slu­ga par­ti­ja Polj­ske, Če­ho­slo­vač­ke, Ma­đar­ske, Ru­mu­ni­je, Bu­gar­ske i Al­ba­ni­je, a ma­nje od za­slu­ga ita­li­jan­skih i fran­cu­skih ko­mu­ni­sta, kao i da ju­go­slo­ven­ska ar­mi­ja ni­je zna­čaj­no do­pri­ni­je­la oslo­bo­đe­nju Ju­go­sla­vi­je. Ova­kve uvre­de na ra­čun par­ti­zan­ske bor­be vje­ro­vat­no su do­dat­no po­go­di­le ne sa­mo ru­ko­vo­di­o­ce, već i sto­ti­ne hi­lja­da lju­di ko­ji su svo­ju eg­zi­sten­ci­ju i na­pre­do­va­nje za­sni­va­li na za­slu­ga­ma u NOB. U krat­kom od­go­vo­ru CK KPJ od 17. ma­ja ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su tvr­di­li da će osta­ti vjer­ni SSSR, na­u­ci Mark­sa, En­gel­sa, Le­nji­na i Sta­lji­na, i da će bu­duć­nost po­ka­za­ti „da će­mo ostva­ri­ti ono što Vam obe­ća­va­mo”. Na to su iz Kre­mlja od­go­vo­ri­li da su Ti­to i Kar­delj ra­ni­je da­va­li obe­ća­nja ko­ja ni­je­su is­pu­nja­va­li, da su svo­ju am­bi­ci­ju sta­vlja­li iz­nad in­te­re­sa ju­go­slo­ven­skog na­ro­da. Na kra­ju, na još je­dan sim­bo­li­čan da­tum, 28. ju­na 1948. go­di­ne, za­po­čeo je jav­ni su­kob. Ob­ja­vlje­na je Re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa, u ko­joj su sa­že­ti na­pa­di iz pi­sma, da su ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti ku­lač­ka par­ti­ja, sit­no­bur­žo­a­ski na­ci­o­na­li­sti, da po­na­vlja­ju gre­ške menj­še­vi­ka sa oho­lim i uobra­že­nim ru­ko­vo­di­o­ci­ma. Po­zva­ne su zdra­ve sna­ge da se ob­ra­ču­na­ju sa ru­ko­vod­stvom. Ju­go­slo­ve­ni na­rav­no ne­gi­ra­ju op­tu­žbe, ali po­ku­ša­va­ju da do­ka­žu da su bo­lji sta­lji­ni­sti od So­vje­ta.
Pr­vi ko­rak u do­ka­zi­va­nju pra­vo­vjer­nog bolj­še­vi­zma bio je ubr­za­va­nje na­ci­o­na­li­za­ci­je. Iako je već ra­ni­je pred­vi­đen na­sta­vak na­ci­o­na­li­za­ci­je 1946. go­di­ne, kra­jem apri­la 1948. su po hit­nom po­stup­ku do­ni­je­te iz­mje­ne i do­pu­ne za­ko­na o na­ci­o­na­li­za­ci­ji, ko­ji je sa­da ob­u­hva­tio i sva sit­na pred­u­ze­ća, od ma­ga­ci­na do sa­na­to­ri­ju­ma, štam­pa­ri­ja i ma­lih elek­trič­nih cen­tra­la.
Me­đu­tim, tre­ba­lo je ste­ći po­dr­šku član­stva. Po­sli­je 20 go­di­na, sa­zvan je Pe­ti kon­gres KPJ. Ti­to po­ku­ša­va da ubla­ži su­kob, da ga u svom re­fe­ra­tu pred­sta­vi kao „re­zul­tat stra­šne za­blu­de”. Još uvi­jek ne na­pa­da di­rekt­no Sta­lji­na i SSSR. Sve vri­je­me se kli­ca­lo So­vjet­skom Sa­ve­zu i Sta­lji­nu. „Zar ima još jed­ne ze­mlje na svi­je­tu, osim Ju­go­sla­vi­je, ko­ja vo­li ne sa­mo ri­je­či­ma ne­go i na dje­lu, So­vjet­ski Sa­vez, bolj­še­vič­ku par­ti­ju, dru­ga Sta­lji­na, kao mi Ju­go­slo­ve­ni”, ka­že Bla­go­je Ne­ško­vić. Is­ti­če se mno­go do­sled­ni­ji bolj­še­vič­ki ka­rak­ter Ju­go­sla­vi­je u od­no­su na dru­ge „na­rod­ne de­mo­kra­ti­je”, a čak se na njih dis­kret­no pre­ba­cu­je od­go­vor­nost za su­kob. „Uosta­lom, ve­ći­na lju­di ko­ji su uče­stvo­va­li u stva­ra­nju op­tu­žbi u toj re­zo­lu­ci­ji pred­sta­vlja­ju ze­mlje ko­je su po svom raz­vit­ku po­sli­je ra­ta da­le­ko za­o­sta­le iza Ju­go­sla­vi­je”, re­kao je Ti­to. Ki­drič je oti­šao ko­rak da­lje tvrd­njom da je Ju­go­sla­vi­ja, br­žom li­kvi­da­ci­jom ka­pi­ta­li­zma i br­žim uvo­đe­njem pe­to­ljet­ke, pred­nja­či­la čak i u od­no­su na sam SSSR. Zo­go­vić je kri­ti­ko­vao Po­lja­ke i Če­he da čak i u umjet­no­sti za­o­sta­ju za Ju­go­slo­ve­ni­ma, ko­ji su se pr­vi oslo­bo­di­li for­ma­li­zma, de­ka­den­ci­je, mi­sti­ke, na­tu­ra­li­zma i nad­re­a­li­zma.
Ni­je ni ču­do što su mno­gi čla­no­vi Par­ti­je po­vje­ro­va­li u kon­gre­sna uvje­re­nja Ti­ta i osta­lih da je su­kob sa­mo jed­na za­blu­da i za­bu­na. Ni sam par­tij­ski i dr­žav­ni vrh ni­je bio na­či­sto šta da ra­di. To­kom 1948. go­di­ne još su se na­da­li da će se su­kob iz­gla­di­ti, pa su uhap­si­li sve­ga pet sto­ti­na ibe­o­va­ca i od njih ka­zni­li tri od­sto. Sle­de­će, 1949. go­di­ne, ka­da su uvi­dje­li da od po­mi­re­nja ne­ma ni­šta, po­hap­si­li su se­dam hi­lja­da lju­di, od ko­jih su ka­zni­li 40 od­sto. Slič­na ten­den­ci­ja je na­sta­vlje­na do 1951. go­di­ne. Dra­go­slav Mi­ha­i­lo­vić je do­šao do po­da­ta­ka da je uku­pan broj lju­di za­tvo­ren zbog In­for­mbi­roa bio od če­tr­de­set do še­zde­set hi­lja­da. Na hi­lja­du Sr­ba uhap­šen je je­dan ibe­o­vac, kod Hr­va­ta je taj od­nos je­dan na hi­lja­du i pet sto­ti­na, kod Slo­ve­na­ca je­dan na tri hi­lja­de, a kod Cr­no­go­ra­ca je vi­še od se­dam na hi­lja­du. U sa­ve­znoj Ud­bi, ko­ja je pro­go­ni­la ove lju­de, ogrom­nu ve­ći­nu su ta­ko­đe dr­ža­li Cr­no­gor­ci. Kao i u gra­đan­skom ra­tu, i ovaj ide­o­lo­ški su­kob je naj­že­šće plam­sao me­đu nji­ma. Što se ti­če dru­štve­ne struk­tu­re, stvar­ne ili na­bi­je­đe­ne pri­sta­li­ce Sta­lji­na uglav­nom su bi­li no­vi čla­no­vi Par­ti­je, pri­mlje­ni po­sli­je 1945. go­di­ne, i ni­ži ru­ko­vo­di­o­ci. Ogro­man broj ibe­o­va­ca je do­šao sa Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, a bi­lo je i mno­go sko­je­va­ca, re­ci­mo obo­je dje­ce Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća. Me­đu ofi­ci­ri­ma, naj­vi­še onih ko­ji su se ka­sni­je iz­ja­sni­li za IB, stu­pi­lo je u par­ti­zan­sku voj­sku 1944–45. go­di­ne. Da li ova­kva struk­tu­ra oprav­da­va Đi­la­sov stav, iz­ri­can još ta­da na mi­tin­zi­ma, a i u nje­go­vim ka­sni­jim knji­ga­ma, da su naj­ve­ći dio ibe­o­va­ca či­ni­li ne­za­do­volj­ni­ci ka­ri­je­ra­ma i pri­zna­nji­ma? Ili je mo­žda, s ob­zi­rom na to da je ri­ječ o ne­is­ku­sni­jim ko­mu­ni­sti­ma, dio stra­dao zbog na­iv­ne vje­re ne sa­mo u Sta­lji­na i SSSR, već i u to da im je do­zvo­lje­no da iz­ne­su svo­je mi­šlje­nje u unu­tar­par­tij­skoj di­sku­si­ji?
(Na­sta­vi­će se)