Ro­man iz edi­ci­je ,,Obod­skog slo­va” na­šeg po­zna­tog knji­žev­ni­ka i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća ,,Le­lej­ska go­ra”, lju­bi­te­lji knji­žev­no­sti mo­gu ku­pi­ti na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, sa­mo uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan”, po ci­je­ni od 4.99 eura. Ovo po­zna­to i zna­čaj­no dje­lo ju­go­slo­ven­ske, pa i evrop­ske knji­žev­no­sti ob­ja­vlje­no je dav­ne 1957. go­di­ne, do­ži­vje­lo je dru­go iz­da­nje 1962. go­di­ne, a ekra­ni­za­ci­ju 1968. go­di­ne.
,,U struk­tu­ri ro­ma­na Le­lej­ska go­ra, pri­ro­da kao re­fleks zla do­mi­ni­ra funk­ci­o­nal­no vi­še­sloj­nim zna­če­njem. Otva­ra ne­iz­bro­ji­va vra­ta do taj­ni slo­že­nih zna­če­nja o smi­slu po­sto­ja­nja. Tra­ži i na­slu­ću­je od­go­vo­re ko­ji si­zi­fov­ski iz­mi­ču. Ju­nak ro­ma­na, La­do Ta­jo­vić, ot­kri­va se­be, za­ro­blje­nog u kru­go­vi­ma zla. Zna šta ni­je, a šta je­ste, tek slu­ti. Bo­rac za prav­du, sim­bo­li­še svi­jest o ne­mo­ći spo­zna­je rje­še­nja za put sa­vr­šen­stvu”, za­pa­ža knji­žev­ni­ca Ru­ži­ca Ko­mar u svom tek­stu ,,Pri­ro­da kao re­fleks zla u La­li­će­voj `Lelejskoj gori`”. Sva ta ta­ma, mrač­ni sim­bo­li i pat­nje na­go­mi­la­ni u ovom La­li­će­vom dje­lu zgu­šnja­va­ju se kao ma­gla ko­jom i za­po­či­nje ro­man. Me­đu­tim, čo­vje­ku osta­je na­da da će se ona po­di­ći i da će sun­ce po­no­vo gra­nu­ti.
Ka­da je u pi­ta­nju ekra­ni­za­ci­ja ovog dje­la, či­nje­ni­ca je da film ne od­stu­pa od romana, da­kle od svog osno­va. Re­ži­rao ga je Zdrav­ko Ve­li­mi­ro­vić, a sce­na­rio je na­pi­sao Bra­ni­mir Šće­pa­no­vić. Glav­ne ulo­ge tu­ma­če Slo­bo­dan Di­mi­tri­je­vić, Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić i An­ka Zu­panc. U ,,Le­lej­skoj go­ri” igra­ju i le­gen­dar­ni cr­no­gor­ski glum­ci Velj­ko Man­dić i Bo­ro Be­go­vić.
Ovo de­ve­de­set­še­sto­mi­nut­na dra­ma je pri­ča o sud­bi­ni jed­ne par­ti­zan­ske gru­pe ko­ja je osta­la po­sli­je po­vla­če­nja glav­ni­ne u Bo­snu. Gru­pa par­ti­za­na lu­ta do­li­na­ma i vr­le­ti­ma mrač­ne Le­lej­ske go­re, go­nje­na ne­pri­ja­telj­skim haj­ka­ma i za­sje­da­ma, gla­đu, stra­hom i ne­iz­vje­sno­šću. I ta ma­la gru­pa raz­dva­ja se sti­ca­jem ra­znih okol­no­sti. La­do Ta­jo­vić osta­je sam, ba­tr­ga po bes­pu­ći­ma u po­tra­zi za dru­go­vi­ma, sklo­ni­štem i hra­nom. Sa­mo­ća dje­lu­je ra­za­ra­ju­će na rat­ni­ko­vu psi­hu, u čo­vje­ku se bu­de oma­me, ko­šma­ri i sno­vi, lič­nost se pod­va­ja, čo­vjek se mo­ral­no sur­va­va, po­sta­je kr­vo­žed­nik, osvet­nik, ubi­ca i bje­so­muč­nik.
Ovaj La­li­ćev ro­man po­seb­no tre­ba pri­hva­ti­ti kao po­ka­za­telj psi­ho­lo­škog sta­nja usa­mlje­nog čo­vje­ka (La­da Ta­jo­vi­ća) ko­ji na­kon du­gog sa­mo­va­nja po­či­nje da se su­ko­blja­va sa sa­mim so­bom, sa svo­jim na­go­ni­ma i stra­ho­vi­ma. Ta­jo­vić je čo­vjek ko­ji na­kon du­gog sa­mo­va­nja plan spo­lja­šnjeg ne­svje­sno za­mje­nju­je uni­tra­šnjim, in­tro­vert­nim. Upra­vo u to­me se i ogle­da vri­jed­nost ovog ro­ma­na zbog ko­jeg svi osta­li sa­vre­me­ni srp­ski ro­ma­ni ko­ji se ba­ve sta­nji­ma sa­vre­me­nog čo­vje­ka mo­gu s pra­vom po­ni­je­ti epi­tet ,,la­li­ćev­ski”, sma­tra knji­žev­na kri­ti­ka.A.ĆU­KO­VIĆ


Pu­škom na šu­mu
,,Okre­nuh se pre­ma šu­mi – ona se sva di­gla na no­ge i ustre­mi­la da me zga­zi. Po­gle­dah li­va­du us­ta­la­sa­nu – ona me ma­mi da me iz­da. Na pu­tu ne­ma ni­kog i ni­je ga bi­lo ot­kad pam­tim, po to­me iz­gle­da da to i ni­je put za lju­de ne­go var­ka na­sli­ka­na da iz­gle­da da ih je bi­lo. Us­pra­vih se s pu­škom is­pred se­be – ta­ko je­di­no smi­ru­jem stva­ri ka­da po­ku­ša­ju da se po­bu­ne. Dr­ve­će za­sta­de gdje se za­de­si­lo, sa­mo ne­ka sta­bla po­ho­dom za­huk­ta­na po­če­še da se okre­ću oko se­be. Li­va­da se upre­po­do­bi i ti­ši­na le­že na nju, vje­tar se sa­kri iza gra­na i sve se po­sta­ra da za­u­zme svo­ja mje­sta.” (Od­lo­mak iz La­li­će­ve ,,Le­lej­ske go­re”)