Zbir­ka ,,Je­zik na slo­mi­vra­tu” opje­va­la je naj­ve­ću ra­nu ko­ju je ovo vri­je­me za­da­lo bi­ću Cr­ne Go­re, jer je u sr­cu nje­nog po­sto­ja­nja ve­li­ki i ve­li­čan­stve­ni srp­ski je­zik, du­ša ovih pred­je­la i ši­ro­kih ne­be­sa, ko­ji se na­šao na slo­mi­vra­tu, ka­za­la je prof. dr Je­li­ca Sto­ja­no­vić pred­sta­vlja­ju­ći dje­lo An­dri­je Mar­ku­ša na knji­žev­noj ve­če­ri u Pod­go­ri­ci. Ona je do­da­la da je mo­tiv­sko je­zgro zbir­ke An­dri­je Mar­ku­ša iz­ra­že­no i su­bli­mi­ra­no sa­mim na­slo­vom ,,Je­zik na slo­mi­vra­tu”. Slo­mi­vrat je bes­pu­će na ko­je se že­li ba­ci­ti je­zik i isti­na, bes­pu­će na ko­me vla­da be­za­ko­nje, na­si­lje, nad onim što je isti­na, lje­po­ta, pu­no­ća – što srp­ski je­zik je­ste i, pri­je sve­ga, nad nje­go­vim ime­nom, ko­jeg se srp­ski je­zik ne­će i ne mo­že od­re­ći. A ovaj slo­mi­vrat o ko­me pje­va pje­snik je­ste slo­mi­vrat ka­kvog ni­je bi­lo, ka­kav se ne pam­ti – ka­za­la je prof. dr Je­li­ca Sto­ja­no­vić na pro­mo­ci­ji u Knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri. Ona je is­ta­kla da je na lo­ma­ču slo­mi­vra­ta sta­vlje­no ono naj­su­štin­ski­je i naj­va­žni­je, bez če­ga Cr­na Go­ra ni­je ona, a to je srp­ski je­zik.
– Na­kon ovo­vre­me­nih pr­o­ma­ša­ja i po­ra­za, kao kon­trast sa­da­šnjim vre­me­ni­ma, pje­snik sje­ća­njem i pam­će­njem, ne­za­bo­ra­vom, pri­zi­va sve­vre­me­no i spa­so­no­sno: Nje­go­ša, Vu­ka, An­dri­ća – ka­za­la je pro­fe­so­ri­ca Sto­ja­no­vić. O knji­zi je go­vo­rio i prof. dr Rad­mi­lo Ma­ro­je­vić ko­ji je is­ta­kao da je An­dri­ja Mar­kuš po­ka­zao da pje­snik mo­že bi­ti i lin­gvi­sta, ne u ese­ji­ma, već u svo­joj po­e­zi­ji.
– Ova knji­ga div­no spa­ja pje­sni­štvo i na­šu sud­bi­nu. Na­u­kom se ne ba­ve sa­mo na­uč­ni­ci, već i pje­sni­ci ko­ji ne­ke isti­ne raz­ot­kri­ju i pri­je na­uč­ni­ka – ka­zao je prof. dr Rad­mi­lo Ma­ro­je­vić. On je do­dao da je u te­me­lju svog stva­ra­lač­kog bi­ća Mar­kuš ar­hi­tek­ta.
– Kad se je­zik, ov­dje, srp­ski je­zik u Cr­noj Go­ri, na­đe na slo­mi­vra­tu, on po­sta­je, htio to ili ne htio nje­gov, ne­će­mo re­ći „ar­hi­tek­ta”, ne­go „zi­dar” – slo­mi­vrat - je­zik. Na kra­ju po­e­me autor se, sa svi­ma na­ma, pi­ta: „Ka­ko da ži­vi­mo ote­te bu­duć­no­sti, slo­mi­vrat - je­zi­kom pre­pri­ča­ne, na nu­lu sve­de­ne?” A za­vr­ša­va lir­ski ju­nak svo­je ka­zi­va­nje no­vim pi­ta­njem, na ko­je ne­ma od­go­vo­ra ako pi­ta­nje ni­je re­tor­sko: „Da li će nas… no­vim je­zi­kom ra­zu­mje­ti pre­ci - nas us­prav­ne a pri­le­gle po dnu tu­đih sto­pa?” - na­vo­di pro­fe­sor Ma­ro­je­vić. On do­da­je da se auto­rov stih ,,lo­mi kao što se lo­mi isto­ri­ja pred pje­sni­ko­vim uši­ma, iz­vi­ru no­ve ri­je­či za no­ve mi­sli, tvo­rač­ka sna­ga je­zi­ka, na­rav­no: srp­skog, kr­či pro­stor za vri­je­me, u mu­ka­ma se stva­ra no­vi stih u srp­skoj po­e­zi­ji”. Ma­ro­je­vić ta­ko­đe na­gla­ša­va da je u po­e­mi sve­pri­su­tan i ,,pje­snik Lu­če mi­kro­ko­zme”, ci­ti­ra­ju­ći sti­ho­ve: Nje­goš, /kao da­le­ko do­spje­li glas, /ni­je ko­ri­stio skle­pa­ne /slo­mi­vrat – je­zi­ke, /no srp­ski – naš /za nas.
- A ka­kav je to stih? Neo­bi­čan, i mo­ćan. To je vr­sta slo­bod­nog sti­ha sa broj­nim za­pje­vi­ma, ko­ji iz pro­ze ula­ze u po­e­zi­ju, ar­hi­tek­to­ni­ku sti­ha gra­di ri­ma, ali ta ri­ma for­mi­ra cje­li­ne ko­je su i no­ve, slo­bod­ne stro­fe - za­klju­ču­je pro­fe­sor Ma­ro­je­vić.
Mo­de­ra­tor ve­če­ri bio je Mi­lo­rad Ra­šo­vić, ko­ji je po­red auto­ra ka­zi­vao i sti­ho­ve iz Mar­ku­še­ve knji­ge. Na­kon pro­mo­ci­je, otvo­re­na je i kra­ća de­ba­ta. A.ĆU­KO­VIĆ


Du­bo­ki ap­surd
- Mno­gim lek­sič­kim i sin­tag­mat­skim ko­va­ni­ca­ma pje­snik je is­ka­zao du­bo­ki ap­surd ko­ji je do­ni­je­la NEO - Cr­na Go­ra, ko­ji i nju sa­mu lo­mi. Sve či­ne­ći da slo­me je­zik, i sve što sa tim ide, lo­me, u stva­ri, Cr­nu Go­ru. Po­e­zi­ja je an­ga­žo­va­na, jer ću­ta­nje u vre­me­nu pa­do­va i po­ra­za, po­lo­ma i po­gro­ma, zna­či pri­sta­ja­nje – sma­tra pro­fe­so­ri­ca Je­li­ca Sto­ja­no­vić. Ona je uka­za­la da slo­mi­vrat zna­či ,,sro­za­va­nje do nu­le, igra­nje na nu­li, po­či­nja­nje od nu­le, ura­nja­nje u nu­lu”. Ne­ma ni­čeg pri­je, pa ne mo­že bi­ti ni po­sli­je. Ako ne­ma pro­šlo­sti, ne mo­že bi­ti ni bu­duć­no­sti, uka­zu­ju Mar­ku­še­vi sti­ho­vi.