Knji­ga „Pri­mor­sko pra­vo­sla­vlje” pu­bli­cist­ki­nje i knji­žev­ni­ce, no­vi­nar­ke Bi­lja­ne Živ­ko­vić ugle­da­će svje­tlost da­na ubr­zo. Bi­će to još jed­na knji­ga „svje­do­čan­sta­va”, ovaj put o pra­vo­slav­nim sve­ti­nja­ma na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju, kao i ma­na­sti­ri­ma Će­li­ja pi­per­ska i Ostrog. No, ne pi­še sa­mo o zda­nji­ma i isto­ri­ji ko­ja je u nji­ho­vim te­me­lji­ma i zi­di­na­ma, već i o lju­di­ma. O oni­ma ko­ji su dio isto­ri­je, vi­dlji­vi i ne­vi­dlji­vi. U knji­zi ko­ja će iza­ći uz bla­go­slov mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko – pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja, kao iz­da­nje ma­na­sti­ra Mi­holj­ska Pre­vla­ka, na­ći će se in­ter­vjui sa ar­hi­man­dri­tom Be­ne­dik­tom Jo­va­no­vi­ćem, je­ro­mo­na­hom Ra­fa­i­lom Bo­lje­vi­ćem, đa­ko­nom Maj­klom Vil­so­nom, prof. dr Đor­đem Jan­ko­vi­ćem i dr Go­ra­nom Ko­ma­rom. Ka­ko nam ka­že, pri­li­kom su­sre­ta u pod­go­rič­koj knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske, gdje je na dan ka­da je pri­je 16 go­di­na po­če­lo NA­TO bom­bar­do­va­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, pro­mo­vi­sa­la tri knji­ge, sve je po­če­lo slu­čaj­no, bo­rav­kom na Mi­holj­skoj Pre­vla­ci 2012. go­di­ne.
- Ta­mo sam bo­ra­vi­la u že­lji da na­pi­šem ne­ko­li­ko tek­sto­va ko­ji­ma će se oži­vje­ti se­ća­nje na jed­nu od na­ših naj­sta­ri­jih sve­ti­nja i te­me­lja pra­vo­sla­vlja. Ka­sni­je, to­kom 2013. usli­je­di­li su za­pi­si iz dru­gih ma­na­sti­ra. Ukup­no, 15 sve­ti­nja, ko­je su se utka­le u vri­je­me, pro­stor i ne­bo i du­šu gor­štač­ke i vi­te­ške Cr­ne Go­re. Knji­ga je po­ku­šaj da se pla­men ži­ve vje­re ko­ju sam sna­žno osje­ti­la u na­šim pre­kra­sa­nim sve­ti­nji­ma pe­rom pre­ne­se u mi­sli i sr­ca či­ta­la­ca, ali i vjer­ni­ka. Za me­ne je rad na knji­zi „Pri­mor­sko pra­vo­sla­vlje” bio, u iz­vje­snom smi­slu, du­hov­no sta­sa­va­nje, ali i svo­je­vr­sna ško­la isto­ri­je srp­ske pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti. Na to­me sam za­hval­na cr­no­gor­skoj Mi­tro­po­li­ji ko­ja mi je to omo­gu­ći­la – ka­že Bi­lja­na Živ­ko­vić.
U Pod­go­ri­ci ste pro­mo­vi­sa­li knji­ge „Is­po­ve­sti iz sa­ra­jev­skih ka­za­ma­ta”, „Za­pis – Auten­tič­no svje­do­čan­stvo o stra­da­nju srp­skog na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji” i „U ime isti­ne”. Za­jed­nič­ki ime­ni­telj, oči­gled­no, stra­da­nja srp­skog na­ro­da od 1991. go­di­ne na ova­mo.
- Pro­sto ka­da se čo­vjek ba­vi no­vi­nar­stvom u na­šoj ze­mlji u vri­je­me ka­da je po­če­la da se ras­pa­da, vje­ro­vat­no ga mo­ti­vi­še sve­u­kup­no stra­da­nje sop­stve­nog na­ro­da. Mi ni ne zna­mo ka­ko će se još sve to za­vr­ši­ti. Pra­ti­la sam de­ša­va­nja u ra­tom za­hva­će­nim pod­ruč­ji­ma Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Ko­so­va i Me­to­hi­je. To je sve­u­kup­na pri­ča o stra­da­nju srp­skog na­ro­da, a ko­ja ima ge­no­cid­ni ka­rak­ter. Na Ko­sme­tu sam ima­la pri­li­ku da ak­tiv­no pu­tu­jem od 2006. do 2014, da obi­la­zim na­še en­kla­ve. Oni ka­žu en­kla­ve, a to su za­pra­vo ge­ta, to je ne­što što čo­vjek tre­ba da ode, do­ži­vi, i da shva­ti ka­ko je ta­mo na­šem na­ro­du. Obi­la­zi­la sam i na­še sve­ti­nje, na­ša se­la, raz­go­va­ra­la sa na­šim lju­di­ma, star­ci­ma, že­na­ma, dje­com i mo­gu­će da čo­vjek na­đe sna­ge upra­vo u nji­ma. Ka­da sam po­če­la da pri­čam o nji­ma, mi­slim da su mi oni da­li do­volj­no sna­ge. Sti­ca­jem okol­no­sti sam ka­sni­je po Be­o­gra­du od­la­zi­la i iz­bje­glič­ke kam­po­ve, i tim po­vo­dom su na­sta­ja­li tek­sto­vi.
No­vi­na­ri, ba­rem na­čel­no, po­ku­ša­va­ju da raz­ot­kri­ju isti­nu. Ko­li­ko da­nas isti­na o stra­da­nju lju­di do­pi­re do ši­re pu­bli­ke?
- Ve­o­ma te­ško. Ali, isti­na uvi­jek na­đe svoj put, i upra­vo on­da kad po­mi­sli­te da su vam za­tvo­re­na sva vra­ta, otvo­re se ne­ka dru­ga. Za­ni­mlji­va je re­ci­mo sud­bi­na mo­je knji­ge „U ime isti­ne”. Pet go­di­na ni­sam mo­gla da je pro­mo­vi­šem u Sr­bi­ji, ni­ti da do­bi­jem sop­stve­nu knji­gu štam­pa­nu, iako sam pod­mi­ri­la sve oba­ve­ze pre­ma štam­pa­ru. Tek pro­šle go­di­ne sam je do­bi­la. To­li­ko o to­me ko­li­ko je la­ko i ka­kve su šan­se da se pla­si­ra isti­na. Ali, do­đe ne­ka­ko. U Pod­go­ri­ci, pod okri­ljem Ma­ti­ce srp­ske, i to je je­dan od pu­te­va da se na­ro­du pre­do­či isti­na.
Što bi tre­ba­lo na­pra­vi­ti da se to pro­mi­je­ni?
- Iz mog is­ku­stva, ne mo­že­mo ra­ču­na­ti da će na­ša po­pu­la­ci­ja „sje­sti na in­ter­net” i ta­mo či­ta­ti. To ni­je na­čin da se srp­ski na­rod raz­bu­di. Ne­ka­ko je uspa­van. Moj uti­sak je da smo po­kle­kli du­hom, da su Sr­bi to­li­ko op­hr­va­ni go­lim op­stan­kom, go­lom eg­zi­sten­ci­jom, na­met­nu­tim pro­ble­mi­ma, da pro­sto ne­ma­ju vre­me­na, ni­ti že­lje da se ba­ve ovim pri­ča­ma. Za­to du­bo­ko po­štu­jem ko­le­ge, pi­sce, na­uč­ni­ke ko­ji se ba­ve na­ci­o­nal­nim te­ma­ma, i ko­ji po­ku­ša­va­ju ne sa­mo da na­đu od­go­vor, već da pre­va­zi­đu te pro­ble­me, da udah­nu no­vu sna­gu i ne­što pod­stak­nu.
Po­sto­ji li on­da, ipak, ne­ki iz­laz ko­ji će do­ve­sti do opo­rav­ka?
- Du­bo­ko sam ubi­je­đe­na, jer da ni­je ta­ko ni­ka­da ne bih ra­di­la ovo što ra­dim, da se ra­đa­ju ge­ne­ra­ci­je ko­je će da is­pra­ve gre­ške mo­je ge­ne­ra­ci­je. Na­ža­lost, osvje­do­či­li smo se da pri­pad­ni­ci mo­je ge­ne­ra­ci­je od­ba­cu­ju svo­je po­ri­je­klo, svo­ju du­hov­nost, svoj na­rod. Pri­pa­dam ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je od­ba­ci­la sve što je vri­jed­no tra­ga­ju­ći za ne­kim ni­štav­nim vri­jed­no­sti­ma, i za ne­kom tam­nom du­bi­nom ko­ja ni­šta do­bro ne do­no­si ne­go nas sve vo­di u su­no­vrat. Mo­žda po­ku­ša­vam da is­pra­vim tu sra­mot­nu gre­šku, a ubi­je­đe­na sam du­bo­ko, i vje­ru­jem u to, da će do­ći ge­ne­ra­ci­je ko­je će is­pra­vlja­ti na­še sram­ne gre­ške. Mi smo pa­li kao na­rod, bu­kval­no, u sva­kom po­gle­du. Mo­žda nas još ta vjer­ska ka­ri­ka dr­ži. Iako ti­nja ta vje­ra, kroz nju ži­vi­mo i po­sto­ji­mo, a uvi­jek po­sto­ji mo­guć­nost da raz­vi­je pla­men.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Ni­je vri­je­me za oča­ja­va­nje

Bi­lja­na Živ­ko­vić ob­ja­sni­la je i ko­ji do­ga­đaj je ini­ci­rao da se od no­vi­nar­stva okre­ne pu­bli­ci­sti­ci. Sa de­le­ga­ci­jom Evrop­skog par­la­men­ta bo­ra­vi­la je 2006. na Ko­sme­tu. Ujed­no, to je bi­lo pr­vi put da je kro­či­la u Vi­so­ke De­ča­ne.
- Ka­da sam ušla u Vi­so­ke De­ča­ne, pr­vi put sam shva­ti­la što zna­či du­hov­na ver­ti­ka­la, što zna­či ka­da kro­čiš na tlo Ko­sme­ta, bez ima­lo pa­te­ti­ke. Ta spo­zna­ja da sa­mo sa Ko­sme­tom mi po­sto­ji­mo, da sa­mo ta­mo kad kro­čim ja shva­tam ko sam i šta sam, i tek ta­da mo­gu da dje­lu­jem i da ra­dim. Ta­mo je bio i du­hov­nik, sta­rac Ava­kum, ko­ji me je vi­dio upla­ka­nu dok sam gle­da­la ve­li­čan­stve­nu lje­po­tu, ko­ja je oko­va­na bo­dlji­ka­vom ži­com i gdje su voj­ni­ci KFOR-a de­žu­ra­li. On mi je ta­da re­kao: „Ne oča­ja­vaj, ako mo­žeš sva­ko zr­no po­sa­di, po­sij, iz nje­ga mo­že nik­nu­ti ne­ko no­vo dr­vo i ta­ko re­dom, a srp­ski na­rod je u sta­nju i mo­že da po­ne­se krst svoj, bez ob­zi­ra ko­li­ko bio ve­li­ki. A tvo­je ni­je da oča­ja­vaš ne­go da ra­diš ono što ti je za­da­to”. To je bio pre­lom­ni mo­me­nat.