Moj su­prug je odu­še­vljen Be­o­gra­dom i na­šim na­ro­dom, ali i Cr­nom Go­rom, gdje smo pro­sla­vi­li Us­krs, ali bi mo­ra­li vi­še vre­me­na da ta­mo pro­ve­de­mo. On za­pra­vo vo­li Be­o­grad i ži­vot u nje­mu, jer smo mi ma­lo lu­đi, a ina­če ka­že da sam ja vi­še Nje­mi­ca od nje­ga. Šte­fan je za­pra­vo po­lu Ško­tlan­đa­nin iz istog ple­me­na kao i pje­va­či­ca Eni, i otu­da to nje­go­vo Le­noks. Po­lu Nje­mac je iz Ha­no­ve­ra, i sto­ga i pre­zi­me Prajs. Za­ni­mlji­vo je da ka­da ov­dje ne­ko­me ka­žem „On je Nje­mac” uz­vra­te mi: „Aha, li­je­po”, a on­da do­dam „Ali ne skroz, po­lo­vi­nom je Ško­tlan­đa­nin” i on­da se na­ši lju­di osmi­jeh­nu. Šte­fan je shva­tio da je u nas bo­lje bi­ti Ško­tlan­đa­nin, ne­go Nje­mac, smi­je se na­ša po­pu­lar­na glu­mi­ca Vje­ra Mu­jo­vić, ko­ja je s ne­dav­nom uda­jom svom dje­vo­jač­kom do­da­la i pre­zi­me­na Prajs Le­noks. Slu­ča­jan su­sret i po­znan­stvo u avi­o­nu na le­tu za Mon­go­li­ju, bio je do­vo­ljan da jed­na od na­ših naj­ljep­ših glu­mi­ca Vje­ra po­sli­je go­di­nu da­na nje­mač­kom dok­to­ru Šte­fa­nu iz­go­vo­ri sud­bo­no­sno „da”. Uvi­jek u tr­ku ka­ko zbog oba­ve­za u ze­mlji, ta­ko i go­sto­va­nja ili pri­vat­nih pu­to­va­nja po ino­stran­stvu, Vje­ra je pri­do­da­la još jed­nu oba­ve­znu re­la­ci­ju Min­hen, gdje joj je tre­ći dom, uz ona pr­va dva ko­ja ima u Pod­go­ri­ci i Be­o­gra­du. Svom ras­ko­šnom ta­len­tu pri­do­da­la je i no­vu ro­lu, pa je ovaj in­ter­vju na­stao na­kon pred­sta­ve u kul­nom be­o­grad­skog KPGT-u ko­ji je pod di­ri­gent­skom pa­li­com le­gen­de re­žij­skog za­na­ta Lju­bi­šom Ri­sti­ćem.
● Ja­vlja­te se u ulo­zi go­spo­đe Rej­mond Šan­de­biz ko­ju je 44 se­zo­ne igra­la va­ša pri­ja­te­lji­ca Ra­da Đu­ri­čin u kult­noj pred­sta­vi „Bu­ba u uhu” či­ju smo ri­mejk pre­mi­je­ru ne­dav­no gle­da­li na da­ska­ma uvi­jek iza­zov­nog i dru­ga­či­jeg KPGT-a?
– Da, ne­ka­ko me je mo­ja maj­ka sud­bi­na spo­ji­la sa Ra­dom. I ve­li­ka mi je čast što su mi do­di­je­li­li tu ulo­gu, što igram u ri­mej­ku ta­ko le­gen­dar­ne pred­sta­ve. Ovo je do­bar ri­mejk, to je je­dan ča­stan po­stao. To je vi­še - ma­nje ista re­ži­ja, ina­če di­plom­ska Lju­bi­še Ri­sti­ća. Pot­pu­no je fa­sci­nant­no ka­ko je sve to što je on smi­slio pri­je vi­še de­ce­ni­ja i da­lje smi­je­šno i za­bav­no, i što pli­je­ni pu­bli­ku. Ovo je za­i­sta ne­vje­ro­vat­no da je nje­go­va re­ži­ja ak­tu­el­na, da mu je štrih ta­ko fan­ta­sti­čan, da lju­di do­bro re­a­gu­ju na nje­go­vu pred­sta­vu, da je ona za­i­stao od onih – za sva vre­me­na. Ma­lo to­ga je mi­je­nja­no u ri­mej­ku. Lju­ša je nas kao ve­li­ki re­di­telj oslo­bo­dio ogrom­ne od­go­vor­no­sti i osje­ća­nja da tre­ba da pa­ri­ra­mo pre­đa­šnjoj po­sta­vi ili da ja na pri­mjer tre­ba da ko­pi­ram Ra­du. U tom smi­slu, igra­ti na­kon glu­ma­ca ko­ji su bi­li ma­e­stral­ni i tra­ja­li de­ce­ni­ja­ma, je na­rav­no bi­la ve­li­ka od­go­vor­nost i uz­bu­đe­nje, ali sa dru­ge stra­ne, mi smo ipak kre­i­ra­li svo­je li­ko­ve. U da­tim za­da­to­sti­ma, okol­no­sti­ma, ogra­ni­če­nji­ma i rje­še­nji­ma i ni­smo ni­gdje po­mi­šlja­li da tre­ba da ko­pi­ra­mo ili da se pot­či­ni­mo le­gen­dar­nim ulo­ga­ma ko­je su na­pra­vi­li glum­ci s pred­sta­vom ko­ja je do smr­ti Ni­ko­le Si­mi­ća iz­vo­đe­na u JDP.
● Jav­nost je upo­zna­ta s ne­po­pu­lar­nom i ne­vje­ro­vat­nom od­lu­kom upra­ve JDP da ne pro­du­ži ži­vot „Bu­be u uhu”, ali evo je na ovoj uvi­jek po­seb­noj sce­ni. Ka­ko je igra­di u Ri­sti­će­vom KPGT-u?
– Sjaj­no i po­red svih te­ško­ća s ko­jim se ovaj te­a­tar su­o­ča­va, a je­dan je da na pri­mjer ne­ma ni stru­ju, već agre­ga­te. U ovom po­zi­ri­štu mo­že da re­ži­ra ko ho­će i raz­ri­je­še­ne su mu ru­ke. Kod Lju­bi­še sva­ko mo­že da ra­di i kod nje­ga je je­dan pot­pu­no ne­vje­ro­va­tan ne­do­sta­tak su­je­te, umjet­nič­ke i sva­ko­ja­ke. Pod­sje­ti­la bih, ka­da je na pri­mjer Ju­rij Lju­bi­mov pra­vio po­zo­ri­šte na Ta­gan­ki, imao je ide­ju, do­bio je sa­lu i dr­ža­va i da­nas to po­zo­ri­šte fi­nan­si­ra. U biv­šem SSSR–u, i Ru­si­ji da­nas, sna­žne umjet­nič­ke lič­no­sti, kao Lev Do­din, u Pe­ter­bur­gu, ima­ju svoj te­a­tar. I nje­go­vo po­zo­ri­šte je vi­še okre­nu­to tr­ži­štu, ali ima i ja­ko za­ni­mlji­ve pro­jek­te. To su autor­ska po­zo­ri­šta, ko­ja po­ste­pe­no do­spi­ju pod okri­lje dr­ža­ve, jer sa­ma ne mo­gu da funk­ci­o­nu­šu. Po­zo­ri­šte, umjet­nost uop­šte je je­dan ve­li­ki ri­zik i in­ve­sti­ci­ja, ali ako po­zo­ri­šte mi bu­de­mo sve­li na zi­he­ra­ške re­zul­ta­te, na pra­vlje­nje in­stant pred­sta­va, one ko­je se ba­ve ak­tu­el­nim te­ma­ma, po­li­tič­kim ba­nal­nim... mi uti­če­mo na za­glu­plji­va­nje na­ci­je. Mi­slim da je za­i­sta stra­šno da KPGT sa ta­kvim kon­cep­tom, sa od­lič­nim pred­sta­va­ma, ima ova­kav pro­ble­ma­ti­čan sta­tus i ne­iz­vje­snu sud­bi­nu. Naj­lak­še je ne­što uni­šti­ti, pu­sti­ti da se uru­ša­va, ali ako se o svo­jim ku­ća­ma bri­ne­mo, za­što se ne bi­smo bri­nu­li i o ku­ći kul­tu­re i umjet­no­sti. Za me­ne je je­di­no rje­še­nje da dr­ža­va do­ti­ra ovo po­zo­ri­šte.
● No­va „Bu­ba” je omaž svi­ma ko­jih vi­še u njoj ne­ma...
– No­va - sta­ra „Bu­ba” je ke­no­taf, sje­ća­nje i po­što­va­nje za sve iz pr­ve po­dje­le ko­jih vi­še ne­ma: za Bo­ja­na Stu­pi­cu i Mar­ja­na Lo­vri­ća ko­ji su od­go­vor­ni i za­slu­žni što se „Bu­ba” ro­di­la, za Zo­ri­cu Šu­ma­di­nac, Slo­bo­da­na Đu­ri­ća, Mo­ri­sa Le­vog, Mar­ka To­do­ro­vi­ća, Bran­ka Mi­len­ko­vi­ća, Vla­di­sla­va La­lic­kog, za Du­ška Če­kli­ća i Ni­ko­lu Si­mi­ća...
● Šta tre­nut­no spre­ma­te?
– Idem na go­sto­va­nje sa „An­ti­go­nom”. Za­vr­ša­vam ne­ko svo­je pi­sa­nje. Če­ka me put u Lon­don sa Po­et­skim ka­ba­re­om Ivo An­drić. U Hrav­tskoj Ra­da i ja igra­mo „Čo­vek čo­ve­ku”... Pu­no to­ga će se uz ego­tič­no pu­to­va­nje de­ša­va­ti ovog lje­ta.
M.Nje­guš


Vjen­ča­nje u avi­o­nu

● Je­ste li Vi osmi­sli­li sce­na­rio vjen­ča­nja u avi­o­nu i spot ko­ji je s Tur­kiš er­lajn­skom ob­i­šao svi­jet?
– Ne. Taj spot je vi­dje­lo vi­še od dva i po mi­li­o­na lju­di i is­pa­lo je ja­ko do­bro za Tur­kiš er­lajns. Sve se zbi­lo za­hva­lju­ju­ći su­pru­zi tur­skog am­ba­sa­do­ra u Be­o­gra­du. Ona je slu­čaj­no is­pri­ča­la pred­stav­ni­ku avio kom­pa­ni­ja da smo se sre­li u avi­o­nu i da na bur­ma­ma ima­mo uti­snu­to 5B i 5C, mje­sta na ko­ji­ma smo sje­de­li. Oni su, eto, do­šli i pred­lo­ži­li da se vjen­ča­mo u avi­o­nu. Spot je ra­dio je­dan tur­ski re­di­telj ko­ji je 20 go­di­na ži­vio u Nju­jor­ku. Ima­li smo fan­ta­sti­čan dan u Is­tan­bu­lu. Bi­lo je tu vjen­ča­nje i mu­zi­ka, val­cer. Vo­di­li su nas na kr­sta­re­nje Bos­fo­rom, ru­čak, sve je bi­lo kao iz baj­ke i ja sam se ras­pla­ka­la već u avi­o­nu, a bo­ga mi i Ra­da Đu­ri­čin. Svi­dje­lo mi se ka­ko je to is­pa­lo, ali ni­sam zna­la da će taj sni­mak do­ći do to­li­ko gle­da­la­ca. Na le­tu mog vjen­ča­nja za­de­sio se i Go­ran Bre­go­vić ko­ji se pri­dru­žio če­stit­ka­ma zva­ni­ca, po­sa­de...


Ko­nač­no na­šla svog prin­ca

● Po­što me­đu glu­mi­ca­ma obič­no vla­da su­je­ta ka­da su u pi­ta­nju i ulo­ge i lje­po­ta, da li se to zbi­lo i ka­da je Vje­ra ko­nač­no na­šla svog prin­ca u avi­o­nu?
– Me­ni su sa­mo zna­čaj­na ta sjed­šta 5B i 5C i taj ži­vot­ni let iz Is­tan­bu­la za Ulan­ba­tor, gdje sam pri­je ne­što vi­še od go­di­nu da­na išla na po­zo­ri­šni fe­sti­val. Šte­fan se upu­tio na istu de­sti­na­ci­ju da bi se sa svo­jim dru­gom, ne­kim sta­rim mo­to­ri­ma vo­zi­li od mon­go­la­ske pre­sto­ni­ce do ki­ne­ske gra­ni­ce. To je ne­kih par hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra, fa­sci­nant­na tra­sa. Maj­ka sud­bi­na je ru­ko­vo­di­la Šte­fa­na da dan pri­je le­ta pro­mi­je­ni svo­je mje­sto sa 22 na 5, i sjed­ne po­red me­ne. Ta­ko sam ga upo­zna­la, svog sa­da­šnjeg su­pru­ga ko­ga zo­vem Štef­ko.


Cr­kve­no „da” u Be­o­gra­du

– Šte­fa­nov iz­bor je bio cr­kve­no vjen­ča­nje u Sa­bor­noj cr­kvi u Be­o­gra­du. Da­kle, ni­sam to ja ura­di­la, već je zet pred­lo­žio. Ta­ko ne­što ni­ka­da ne bih pred­lo­ži­la, jer sma­tram da je to atak na ne­či­ju lič­nost. Sam je pred­lo­žio da se vjen­ča­mo u na­šoj cr­kvi i bi­la sam dir­nu­ta ti­me. Bi­li su bli­ski pri­ja­te­lji, a ka­sni­je na svet­ko­vi­ni na Ka­le­meg­dan­skoj te­ra­si i mu­zi­ka ko­ju naj­vi­še vo­lim. Svi­rao je bend „Ođi­la”. Sve je bi­lo ja­ko li­je­po, sve­ča­no i sve­de­no – is­pri­ča­la je Vje­ra Mu­jo­vić.