Mo­je ro­đe­nje je bur­no pro­sla­vlje­no – pu­ca­lo se u ci­je­loj Ju­go­sla­vi­ji. Na­šu po­li­ci­ju ni­ko ne mo­že da op­tu­ži za kon­takt s kri­mi­nal­ci­ma – ni­je ih ni pip­nu­la, sa­mo su ne­ki od afo­ri­za­ma iz knji­ge ,,Bro­do­grad­nja u bo­ci” Bo­ja­na Ra­je­vi­ća, ko­ji su na­smi­ja­li, ali i na­tje­ra­li na raz­mi­šlja­nje broj­nu pu­bli­ku u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci ,,Ra­do­sav Lju­mo­vić” u Pod­go­ri­ci, gdje je zbir­ka i pro­mo­vi­sa­na pri­je dvi­je no­ći..
– Na­slov ot­kri­va auto­ra ri­jet­ke ori­gi­nal­no­sti i po­e­tič­ke sa­mo­svi­je­sti. Na­slov­na me­ta­fo­ra upu­ću­je i na for­mal­nu pri­ro­du, i na ko­mi­ku i ko­mič­nost kao esen­ci­jal­ne vri­jed­no­sti afo­ri­sti­čar­skog žan­ra. S dru­ge stra­ne, do­volj­no je čak i le­ti­mič­no pre­li­sta­ti knji­gu da se za­klju­či ka­ko Ra­je­vić uspje­šno za­do­vo­lja­va fun­da­men­tal­ne kon­ven­ci­je afo­ri­stič­kog žan­ra: ko­mič­nost, sa­že­tost, mi­sa­o­nost, ak­tu­el­nost – ka­zao je pro­fe­sor Mi­lo­rad Du­ru­to­vić.
On je do­dao da Ra­je­vi­ćev od­nos pre­ma je­zi­ku, spo­sob­nost da ra­zo­ri ste­re­o­tip, da re­la­ti­vi­zu­je ne­ku uni­ver­zal­nu isti­nu, da od kli­šea na­pra­vi re­a­li­zo­va­nu me­ta­fo­ru, je­su ve­o­ma uni­kat­ne spo­sob­no­sti, ka­kve se opi­ru bi­lo ka­kvoj kon­ven­ci­o­nal­no­sti.
– Vri­jed­nost Ra­je­vi­će­vog afo­ri­zma ni­je sa­mo od­re­đe­na spe­ci­fič­nom po­e­ti­kom već i ubje­dlji­vom eti­kom. Jer, ka­da uoči­mo jed­nom da Ra­je­vić go­vo­ri o lju­di­ma ko­ji etič­ki ne­do­pu­sti­vim sred­stvi­ma do­ba­vlja­ju za se­be ne­ku ko­rist ili dru­štve­nu funk­ci­ju, npr. pred­sjed­nič­ku ili mi­ni­star­sku fo­te­lju, uni­ver­zi­tet­sku di­plo­mu; ka­da uoči­mo da autor go­vo­ri o in­sti­tu­ci­ja­ma i si­ste­mi­ma u ko­ji­ma je pen­drek atri­but bo­žan­ske mo­ći – osmi­jeh na na­šim, či­ta­lač­kim, usna­ma br­zo se pre­o­bra­zi u gor­ku ci­nič­nu gri­ma­su. Otu­da bih re­kao da je Ra­je­vić maj­stor ko­mi­ke, ko­me uop­šte ni­je sta­lo do smi­ja­nja. Ako baš i je­ste, on­da taj smi­jeh mo­ra­mo uze­ti ve­o­ma ozbilj­no – za­klju­čio je Du­ru­to­vić.
Pro­fe­sor Ra­do­je Fe­mić osvr­nuo se na to, ot­ku­da ova­ko uspje­šna knji­ga na ovim na­šim pro­sto­ri­ma.
– Što se ti­če kor­pu­sa te­ma, na­še tlo ne osku­di­je­va. Me­đu­tim, Ra­je­vić ni­je ve­zan ni za je­dan kor­pus po­seb­no. Iako je nje­go­va pr­va zbir­ka u pi­ta­nju, ne osje­ća se po­čet­ni­štvo ili pra­zan hod u stva­ra­la­štvu. U afo­ri­zmu se i ne to­le­ri­še pra­zan hod, ta­ko da mo­že­mo re­ći da je Ra­je­vić go­tov autor – mi­šlje­nje je Fe­mi­ća. On je is­ta­kao da je ,,Bro­do­grad­nja u bo­ci” zbor­nik svo­je­vr­snog iz­bo­ra afo­ri­za­ma ko­ji su Ra­je­vi­ća eta­bli­ra­li kao jed­nog od vo­de­ćih afo­ri­sti­ča­ra na na­šim pro­sto­ri­ma.
– Sta­tus po­li­tič­kog u li­te­ra­tu­ri je bi­tan, kao i uspje­šno ba­vlje­nje dru­štve­nim de­for­ma­ci­ja­ma. Me­đu­tim, Ra­je­vi­će­vi afo­ri­zmi ni­je­su po­li­tič­ka knji­žev­nost, već je po­li­ti­ka sa­mo re­su­sr iz ko­ga cr­pi in­spi­ra­ci­ju. On ni­je pro­pa­ga­tor od­re­đe­nog po­li­tič­kog dis­kur­sa – za­klju­čio je Fe­mić. On se osvr­nuo i na sta­tus afo­ri­zma kao žan­ra ko­ji se tre­nut­no na­la­zi na pe­ri­fe­ri­ji či­ta­lač­kih in­te­re­so­va­nja.
– Ova knji­ga je re­zul­tat pe­to­go­di­šnje op­sjed­nu­to­sti afo­ri­zmom, nje­go­vom struk­tu­rom i zna­če­njem. U knji­zi se na­la­zi bli­zu 300 afo­ri­za­ma ko­ji su na­sta­ja­li u onim ri­jet­kim tre­nu­ci­ma ka­da je onaj ko­ji ih je pi­sao bio je­zič­ki sen­zi­bil­ni­ji ne­go što je ina­če, jer je­zik ni­je sa­mo sred­stvo afo­ri­stič­kog is­ka­za, ne­go naj­če­šće i nje­go­va te­ma – ka­zao je Bo­jan Ra­je­vić.
Pro­gram je vo­di­la Ve­sna Šo­škić.
A.Ć.


Afo­ri­zmi

Ne­ki od Ra­je­vi­će­vih afo­ri­za­ma ko­ji su pro­či­ta­ni na knji­žev­noj ve­če­ri u pod­go­rič­koj bi­bli­o­te­ci iza­zva­li su kod pu­bli­ke sal­ve smi­je­ha:
- Ako ti se či­ni da si vi­še­stru­ka lič­nost, kraj­nje je vri­je­me da odeš na grup­nu te­ra­pi­ju.
- Stal­ni go­sti ka­fa­ne su oni ko­ji iz nje ni­ka­da ne iz­la­ze.
- Ima­li smo bo­ga­tu i slav­nu isto­ri­ju ali, hva­la bo­gu, to je sa­da za na­ma.