Po­pu­lar­ni glu­mac, re­di­telj i pi­sac La­zar Ri­stov­ski svo­je no­vo knji­žev­no dje­lo „Jed­no­stav­ne pri­če” ko­je je ne­dav­no ob­ja­vio u iz­da­nju „La­gu­ne”, pred­sta­vi­će pu­bli­ci u Ko­to­ru, u pe­tak, 9. ok­to­bra, od 19.30 ča­so­va, u Ki­nu ,,Bo­ka”. Or­ga­ni­za­to­ri ovog kul­tur­nog do­ga­đa­ja su Kul­tur­ni cen­tar „Ni­ko­la Đur­ko­vić” – Grad­ska bi­bli­o­te­ka i či­ta­o­ni­ca Ko­tor i iz­da­vač­ka ku­ća „La­gu­na”, uz po­dr­šku „Do­bro­ta Pa­laz­zi”.
La­zar Ri­stov­ski je „Jed­no­stav­ne pri­če” pi­sao po­sled­njih de­se­tak go­di­na. To su sje­ća­nja, uspo­me­ne, pri­če o ma­lim lju­di­ma ko­ji rav­no­prav­no či­ne dio ve­li­kog ko­smo­sa. Ju­na­ci pri­ča ima­ju svi­jest o se­bi, ali ni­su ja­či od sud­bi­ne ko­ja im je pi­sa­na. Iz pri­ča La­za­ra Ri­stov­skog iz­bi­ja em­pa­ti­ja pre­ma obič­nim lju­di­ma, hu­mor, po­zna­va­nje ljud­skog ro­da i svo­je sre­di­ne, a pi­sac ima i smi­sao za obrt.
Zbir­ka ve­li­kog glum­ca sa­dr­ži tri­na­est za­ni­mlji­vih pri­ča is­pri­ča­nih na jed­no­sta­van na­čin. Pre­vas­hod­no po­znat po film­skom stva­ra­la­štvu, Ri­stov­ski u pi­sa­nju pro­na­la­zi ono što mu film ne pru­ža. Usa­mlje­nost. „Pi­sa­nje je po­vla­če­nje u lo­žu iz ko­je se svi­jet bo­lje vi­di. Pi­sac po­sma­tra, ali ujed­no i kre­i­ra ono što će vi­dje­ti. Ta mo­guć­nost je uz­bu­dlji­va, zar ne?“, sma­tra La­zar Ri­stov­ski, ko­ji pi­še du­go, ali ob­ja­vlju­je ri­jet­ko, pa je i ovo ri­jet­ka pri­li­ka da se upo­zna­mo sa nje­go­vim knji­žev­nim stva­ra­la­štvom.
Pre­ma ri­je­či­ma knji­žev­nog kri­ti­ča­ra Bo­ža Ko­pri­vi­ce, svi­jet vi­đen iz usa­mlje­nič­ke lo­že La­za­ra Ri­stov­skog pod­sje­ća na ne­sni­mlje­ni film u ko­jem sva­ko od nas mo­že do­bi­ti ulo­gu, ve­li­ku ili ma­lu. „Umjet­nik ni­je čo­vjek ko­ji o jed­no­stav­nim stva­ri­ma go­vo­ri na kom­pli­ko­van na­čin, ka­ko ka­že Čarls Bu­kov­ski, već onaj ko kom­pli­ko­va­ne stva­ri mo­že da ob­ja­sni jed­no­stav­no. `Jednostavne priče` La­za­ra Ri­stov­skog upra­vo su do­kaz ove mi­sli, zbir­ka ne­na­me­tlji­vih, vje­što na­pi­sa­nih sto­ri­ja o ve­li­kim ma­lim lju­di­ma, neo­p­te­re­će­na vi­škom knji­žev­ne am­bi­ci­je, na tra­gu Ka­po­ra i Če­ho­va pod­jed­na­ko”, za­bi­lje­žio je iz­me­đu osta­log Ko­pri­vi­ca o knji­zi pro­sla­vlje­nog glum­ca ko­ji je ovom knji­gom za­plo­vio du­bo­ko u svi­jet knji­žev­no­sti.
● Ka­ko je na­sta­la Va­ša knji­ga pri­ča?
– Jed­no­stav­ne pri­če su pi­sa­ne ci­je­li ži­vot. To ni­je mo­ja tre­nut­na in­spi­ra­ci­ja. To je na­ta­lo­že­no emo­tiv­no pam­će­nje, ko­je je sa­da na­šlo svoj put do či­ta­o­ca.
● Ko su ju­na­ci Va­ših „Jed­no­stav­nih pri­ča”?
– Jed­no­stav­ne su uto­li­ko što su u nji­ma glav­ni ju­na­ci jed­no­stav­ni i obič­ni lju­di, ko­je sre­će­mo sva­ko­ga da­na i ko­ji­ma na kra­ju pri­pa­da­mo i mi sa­mi. To je pe­kar, auto­me­ha­ni­čar, ri­bar i ba­le­ri­na, po­li­ca­jac, pi­ja­nac, je­dan loš čo­vjek i jed­na ne­sreć­na že­na... To su ma­li lju­di, ko­ji­ma ni­je od­u­ze­to pra­vo da raz­mi­šlja­ju o ve­li­kim te­ma­ma, kao što su ži­vot, smrt, lju­bav pra­šta­nje ili ka­ja­nje. Mo­ji ju­na­ci su svje­sni vre­me­na u ko­me ži­ve, ali isto ta­ko zna­ju da na pro­mje­ne ne mo­gu da uti­ču. Oni se ba­ve so­bom i svo­jim sva­ko­dnev­nim pro­ble­mi­ma. Ono što pri­če či­ni za­ni­mlji­vim je to da se nji­ma ipak de­ša­va­ju neo­bič­ne stva­ri , ko­je ove pri­če i či­ne za­ni­mlji­vim.
● Ne­ko je Va­šu knji­gu pri­ča na­zvao ,,ha­i­ku ro­ma­nom”... Ka­ko Vi ocje­nju­je­te ovu for­mu?
– Da, knji­žev­nik Bo­žo Ko­pri­vi­ca je re­kao da su to ma­li ha­i­ku ro­ma­ni. Vje­ro­vat­no ga je u mo­jim pri­ča­ma na ta­kav za­klju­čak po­ta­klo to što u sva­koj pri­či ima ma­te­ri­ja­la za ro­man. Mo­ji li­ko­vi su do­bro raz­ra­đe­ni, i ži­vo­pi­sni. rad­nja u sva­koj pri­či je ve­o­ma za­ni­mlji­va, a na kra­ju sva­ke od pri­ča po­sto­ji obrt ko­ji pri­ču či­ni za­ni­mlji­vom, ili čak neo­bič­nom. Ka­da ima­te sve to mo­že­te na­pi­sa­ti i ro­man. Ja sam se ipak ovo­ga pu­ta od­lu­čio za pri­če.
● Ni­je la­ko pi­sa­ti pri­če. Uz to, i iz­da­va­či i či­ta­o­ci se vi­še ra­du­ju ro­ma­nu. Da li ste bi­li u di­le­mi ka­da ste do­ni­je­li od­lu­ku da pi­še­te pri­če?
– Ni­sam ja do­nio od­lu­ku da pi­šem pri­če za­to što se one vi­še ili ma­nje či­ta­ju, ili za­to što ih iz­da­va­či vi­še vo­le ili ne vo­le. Ja sam na­pi­sao pri­če jer su mi se pri­ča­le pri­če. Ja že­lim da bu­dem pri­po­vje­dač pri­ča i to sam ura­dio. A tu pred­ra­su­du da či­ta­o­ci vi­še vo­le ro­ma­ne ne­ko je iz­mi­slio. Jer, pro­da­ja mo­je knji­ge pri­ča to de­man­tu­je. tri iz­da­nja za mje­sec da­na. Zna­či da či­ta­o­ci vo­le mo­je pri­če i mo­je pri­po­vi­je­da­nje.
● Bu­du­ći da Va­še pri­če pro­ži­ma­ju jed­na­ko hu­mor i sje­ta, mo­že li se re­ći da ste ne­ka­ko sud­bin­ski pred­o­dre­đe­ni da i kao dram­ski umjet­nik i kao pi­sac pro­go­va­ra­te iz tog je­din­stve­nog ugla ko­ji ob­je­di­nju­je su­ze i smi­jeh, sre­ću i tu­gu?
– I ka­da sam igrao u dra­ma­ma gdje su ju­na­ci tra­gič­ni li­ko­vi uvi­jek sam na­la­zio ne­ke va­le­re ko­ji bi mo­gli bi­ti du­ho­vi­ti. Jer ta­ko je i u ži­vo­tu. U naj­tu­žni­jem da­nu ne­kog čo­vje­ka se de­si ne­što ve­se­lo. Mo­žda i li­je­po. To je ži­vot. On je ja­či i sta­ri­ji od nas.
● Po­sta­li ste, mo­že se re­ći omi­lje­ni pi­sac ve­li­kog bro­ja či­ta­la­ca. Da li sma­tra­te se­be pre­vas­hod­no dram­skim umjet­ni­kom, glum­cem ili pak pi­scem ili sma­tra­te da je sve to jed­no­stav­no Va­še dje­lo?
– Sve sam to ja. Glu­ma me je na­u­či­la osje­ća­nju za mje­ru. U di­rekt­nom kon­tak­tu sa pu­bli­kom se naj­bo­lje na­u­či ka­da va­ša pri­ča pre­la­zi u do­sa­du. Te tre­nut­ke sam iz­bje­ga­vao pi­šu­ći ove pri­če. Glu­ma me je na­u­či­la i dra­ma­tur­gi­ji. Pa sam se tru­dio da to zna­nje pri­mi­je­nim u knji­zi. Re­ži­ja me je na­u­či­la cje­lo­vi­to­sti, pa sam pi­šu­ći mi­slio na pri­ču u cje­li­ni, a ne sa­mo na nje­ne di­je­lo­ve. Bi­će umjet­ni­ka se pro­ži­ma. Ono je pod­lo­žno pro­mje­na­ma. Ono je gip­ko, tra­ži iza­zov. Ja je­sam pr­vo glu­mac, ali su mi dra­ga i mo­ja dru­ga li­ca.
● Ka­da go­vo­ri­mo o uzo­ri­ma u knji­žev­no­sti i u dram­skoj umjet­no­sti, ko­ji su Va­ši?
– Pi­sao sam ka­ko sam se osje­ćao. Ta­ko sam i glu­mio. Uzo­ra ne­ma ako ho­će­te da bu­de­te ve­li­ki i ori­gi­nal­ni, a sva­ki umjet­nik to že­li i tu ne­ma la­žne skrom­no­sti. ne­ki ko­ji su či­ta­li mo­je pri­če, ka­žu da li­če na Če­ho­va, ne­ki na He­min­gve­ja, a ja ka­žem da li­če na me­ne.
● Na če­mu ra­di­te tre­nut­no?
– Tre­nut­no pu­tu­jem i pra­tim mo­ju knji­gu na nje­nom pu­tu do či­ta­la­ca. Slu­šam šta lju­di mi­sle o ono­me što sam na­pi­sao. Na­mje­ra­vam da pi­šem i da­lje pa su mi ta mi­šlje­nja dra­go­cje­na.
● Ka­ko gla­si Vaš ži­vot­ni mo­to?
– I to će pro­ći!
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Drug Cr­ni

● Ko­ju dram­sku ulo­gu u svo­joj ka­ri­je­ri sma­tra­te naj­bo­ljom?
- Ne mo­že se to odvo­ji­ti ta­ko oštro. Mo­gu re­ći da mi je ulo­ga Cr­nog u „Pod­ze­mlju”, pro­mi­je­ni­la ka­ri­je­ru i otvo­ri­la in­ter­na­ci­o­nal­na vra­ta. Zna­te, ne­ka­da na­pra­vi­te naj­bo­lju ulo­gu, ali pro­je­kat u ko­me uče­stvu­je­te ni­je naj­bo­lji pa i va­ša ulo­ga osta­ne za­bo­ra­vlje­na.


Ra­du­jem se „Ma­ši­no­vo­đa­ma”
● Ka­kvi su Vam knji­žev­ni i glu­mač­ki pla­no­vi?
- Mi­loš Ra­do­vić i ja smo na­pra­vi­li film „Ma­ši­no­vo­đe”, ko­ji je tre­nut­no u mon­ta­ži. Mi­loš je pi­sao sce­na­rio i re­ži­rao, a ja sam bio pro­du­cent i igrao glav­nu ulo­gu. Sa ne­str­plje­njem če­kam da vi­dim pr­vi ma­te­ri­jal. Ra­du­jem se to­me.