Her­ceg No­vi je ovih da­na u pri­li­ci da vi­di za­ni­mlji­vu iz­lo­žbu. Her­ceg No­vi u ko­me ži­vi Zo­ran Zo­ro Mar­ti­ne­ti, bo­ri se, pje­va, svi­ra, bo­e­mi­še, fo­to­gra­fi­še. Pri­pa­dao je svim na­pred­nim po­kre­ti­ma svo­je mla­do­sti. Sa svo­jim dru­štvom for­mi­rao ču­ve­ne „Ezgo­du­se”. Po­stao pr­va tru­ba gra­da. Na toj li­ni­ji svo­je umjet­nič­ke afir­ma­ci­je Mar­ti­ne­ti je oba­vlja­ju­ći po­sao ko­ji do­no­si sre­ću, od­no­sno kao odža­čar, sa kro­vo­va nov­skih ku­ća fo­to­gra­fi­sao grad i nje­gov ži­vot. Oni ko­ju su pri­je par ve­če­ri vi­dje­li nje­go­vu sjaj­nu iz­lo­žbu „Kro­vo­vi”, mo­gu pret­po­sta­vi­ti ka­ko sve to iz­gle­da u pri­ro­di, sa kro­va zgra­de. Sve je mo­der­no kon­ci­pi­ra­no.
– In­ten­ziv­no fo­to­gra­fi­šem 15 go­di­na. Sni­mio sam vi­še od 600 fo­to­gra­fi­ja. Za ovu iz­lo­žbu sam oda­brao 42. Ne zna se ko­ja je ljep­ša od ljep­še, a mo­žda su one ko­je ni­je­su pred­sta­vlje­ne na iz­lo­žbi još ljep­še. Ovom iz­lo­žbom že­lim da po­sje­ti­ci vi­de ono što ja vi­dim dok sje­dim na kro­vu, a do­lje is­pod me­ne su grad i fan­ta­zi­ja. Po­gled i ne­po­no­vlji­ve sli­ke. Taj ko­lo­rit i Her­ceg No­vi i Bo­ku sam usi­sao u se­be i svoj fo­to-apa­rat. Ova sre­di­na for­mi­ra­la me je i kao fo­to­gra­fa i kao čo­vje­ka. Moj ka­rak­ter - to je Bo­ka. Čo­vjek. I nje­go­vo hu­ma­no dr­ža­nje – pre­sud­no je u bi­lo kom umjet­nič­kom či­nu. Umjet­nost je je­zik ko­jim se taj hu­ma­ni sa­dr­žaj iz­ra­ža­va. Me­ne je for­mi­rao moj za­vi­čaj i u mu­zi­ci i sa­da u fo­to­gra­fi­ji. Ovaj grad i ova sre­di­na je mo­ja ne­is­crp­na in­spi­ra­ci­ja. Mi­slim da sam i ovom iz­lo­žbom do­ka­zao da se ni­je­sam pre­va­rio što sam pri­je de­ce­ni­ju i po po­čeo da fo­to­gra­fi­šem. Po­nu­dio sam svo­je dje­lo rod­nom Her­ceg No­vom i broj po­sje­ti­la­ca je po­ka­zao da ga je s ra­do­šću pri­hva­tio – re­kao je po­sli­je otva­ra­nja iz­lo­žbe sve­stra­ni umjet­nik Zo­ran Zo­ro Mar­ti­ne­ti.
Na otva­ra­nju iz­lo­žbe Zo­ra­na Mar­ti­ne­ti­ja pro­či­tan je tekst dram­skog pi­sca i re­di­te­lja Ste­va­na Ko­pri­vi­ce u ko­me on ka­že da se „ne­ka­da u Bo­ki go­vo­ri­lo: „Ko ni­je za sva­šta, ni­je ni za šta”. Čo­vjek či­je vi­so­ke po­gle­de na naš grad ve­če­ras pre­zen­ta­mo, pre­ma toj iz­re­ci, bio bi onaj ko­jeg va­lja uva­ža­va­ti jer je za sva­šta. Zo­ro Mar­ti­ne­ti je front­men le­gen­dar­nih Eg­zo­du­sa, Zo­ro Mar­ti­ne­ti je i pr­va tru­ba istog ben­da, Zo­ro Mar­ti­ne­ti zna da plo­vi i ri­ba, Zo­ro Mar­ti­ne­ti zna ka­ko da nas ot­pra­vi na onaj svi­jet ka­ko va­lja i do­li­ku­je, Zo­ro Mar­ti­ne­ti se pe­nje po kro­vo­vi­ma gra­da da bi pro­či­stio, pro­dža­rao, ot­pu­šio i in­ka­ra­tao dim­nja­ke. Evo, ve­če­ras vi­di­mo, ni­je mu do­sta što se pen­tra ne­go Zo­ro i len­tra­va. Eg­zo­du­se smo slu­ša­li. Slu­ša­će­mo ih još. Zo­ro­va vje­šti­na da nas obez­bi­je­di za po­sljed­nji vi­jađ sa ovog svi­je­ta ni­je te­ma ko­ja bi od­go­va­ra­la pred­bo­žić­noj i pred­no­vo­go­di­šnjoj at­mos­fe­ri. O Zo­ro­vim kro­vo­vi­ma je ri­ječ. O Zo­ru špa­ca­ko­mi­nu ko­ji len­tra­va. Po­sto­ji pret­po­stav­ka da nje­go­vo man­gup­sko oko vi­di još što­šta, ali ugla­đe­nost iz­lo­žbe i Zo­rov po­slo­vič­ni di­škre­ci­on tu pret­po­stav­ku osta­vlja za ne­ku dru­gu iz­lo­žbu. Ono što je me­ni za­ni­mlji­vo je to što Zo­ro sni­ma­ju­ći, iz­bje­ga­va onaj od­nos pre­ma gra­du ko­jem smo svi sklo­ni, hi­per­tro­fi­ra­no i la­žno uljep­ša­va­nje. Ni­je na ovim fo­to­gra­fi­ja­ma Her­ceg No­vi grad iz pro­spek­ta tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je, ma­da bi se mo­glo oče­ki­va­ti s ob­zi­rom na Zo­ro­ve elit­ne vi­sin­ske ra­kur­se. Je­ste, mo­re je pla­vo i li­je­po, tu i ta­mo za­ta­la­sa ne­ki đar­din, ali vi­di se i špor­ki­ca i za­pu­šte­nost, ru­i­na­ne ku­će iza ko­jih slu­ti­mo ru­i­na­ne ži­vo­te, ru­i­na­ne vla­sti ko­je su ru­i­ni­ra­le ku­će i ži­vo­te. Ne znam je li to Zo­ro htio, ali to je do­bio. Na Zo­ro­vim fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je ni­su ka­dri­ra­ne po pro­fe­si­o­nal­nim užan­ca­ma ni­ti su post­pro­duk­ci­o­no do­lic­ka­va­ne, vi­di­mo grad ka­kav je­ste, sa­gle­da­va­mo kon­tra­punk­te ko­ji či­ne li­ce i na­lič­je istog objek­ta: gra­da Her­ceg No­vog.
Zo­ro špa­ca ko­min ne no­si špa­ca­ko­min­sku mon­tu­ru da bi mu za­gre­ba­li pu­ce za ko­mad sre­će. Zo­ro no­si čet­ke i apa­rat, len­tra­va ona­ko ka­ko je­ste i ka­ko oko vi­di, a sre­ću mo­ra­mo tra­ži­ti sa­mi. On nam tu ne­će po­mo­ći ni od­mo­ći.
Zo­ro Mar­ti­ne­ti nam po­ma­že da vi­di­mo i sa­gle­da­mo jer „onaj ko na krov sto­ji, vi­še vi­di no onaj pod krov sto­je­ći” da pa­ra­fra­zi­ra­mo jed­nog dav­nog nov­skog đa­ka, za­pi­sao je po­vo­dom iz­lo­žbe Ste­van Ko­pri­vi­ca.Z.Ša­ko­tić