Iako pje­sma Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća - Tre­bje­škog o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća od ta­da, od­no­sno od pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, sve do sko­ro ni­ka­da vi­še ni­je štam­pa­na, iako je bez­ma­lo po­la vi­je­ka bi­la pod svo­je­vr­snom za­bra­nom, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da se ra­di o ci­je­lom ma­lom epu od rav­no 856 sti­ho­va, lju­di su je pam­ti­li i, upr­kos ne­iz­re­če­nim za­bra­na­ma i po­ten­ci­jal­nim opa­sno­sti­ma od uvi­jek bud­nih či­stu­na­ca i za­kle­tih ču­va­ra re­da i po­ret­ka, pre­no­si­li i ču­va­li od za­bo­ra­va.
Kad sam 1983. go­di­ne pr­vi put sreo i upo­znao Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog u nje­go­vom do­mu u nik­šić­kom na­se­lju Ča­đa­li­ca, pi­tao sam ga za pje­smu o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra, od­no­sno za nje­no pr­vo iz­da­nje, ob­ja­vlje­nu po­čet­kom 1935. go­di­ne, ali je on bez dvo­u­mi­ce ka­zao da je ne­ma i ona­ko očin­ski mi po­sa­vje­to­vao da za­bo­ra­vim i da se ma­nem tra­ga­nja za tom knji­gom ka­ko zbog to­ga ne bih imao ka­kvu ne­pri­li­ku.
Ni­je­sam ga, na­rav­no, po­slu­šao, ali su svi mo­ji na­po­ri da do­đem do tog pr­vog iz­da­nja osta­li uza­lud­ni sve do 2005. go­di­ne, ka­da sam, za­hva­lju­ju­ći dok­to­ru Va­si­li­ju – Va­ju De­li­ću, ve­li­ko­om pri­ja­te­lju i ku­mu, čo­vje­ku od iz­u­zet­nog po­vje­re­nja ha­dži Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća – Tre­bje­škog i nje­go­ve po­ro­di­ce, „ho­da­ju­ćoj an­to­lo­gi­ja” ne sa­mo Be­ći­ro­vi­će­vih sti­ho­va, po­no­vo do­šao u ku­ću Be­ći­ro­vi­ća, kod Ra­do­va­no­vih unu­ka Lju­bo­mi­ra i Mi­lo­va­na. Čim sam im ob­ja­snio da tra­gam za tim pr­vim, ori­gi­nal­nim iz­da­njem pje­sme iz 1935. go­di­ne, oni su se sa­mo po­gle­da­li i oči­ma se za ti­li čas do­go­vo­ri­li, pa se ta­ko već slje­de­ćeg tre­nut­ka na sto­lu is­pred me­ne na­šla za­i­sta neo­bič­na i ne­sva­ki­da­šnja knji­ži­ca, džep­nog for­ma­ta.
Knji­ga je bi­la uko­ri­če­na u ne­šta­vlje­nu ja­re­ću ko­žu, umje­sto pot­ko­ri­ca – par­če ne­kih sta­rih no­vi­na, pa sve pro­ši­ve­no i po­ve­za­no gru­bim kon­cem. Unu­tra, me­đu „ko­ri­ca­ma”, po­red fo­to­gra­fi­je kra­lja Alerk­san­dra i auto­ra, na 27 stra­na rav­no 856 sti­ho­va spje­va o po­gi­bi­ji „vi­te­škog kra­lja Alek­san­dra I uje­di­ni­te­lja” i 16 sti­ho­va po­sve­te, osme­rač­ka tu­go­van­ka ko­ju je pje­snik po­sve­tio svom iz­gu­blje­nom si­nu je­din­cu Traj­ku i tri­ma kćer­ki­ca­ma ko­je je, kao i nje­ga od­ni­je­la bo­lest u naj­ra­ni­joj mla­do­sti.
Tek kad sam ko­nač­no do­šao do ori­gi­nal­nog pri­mjer­ka Be­ći­ro­vi­će­vog spje­va o po­gi­bi­ji kra­lja Alek­san­dra po­sta­lo mi ja­sno ko­li­ko je pam­će­nje ne­si­gur­no. Po­ka­za­lo se da je i ova pje­sma do­ži­vje­la ne baš za­ne­mar­lji­ve i ne­va­žne pre­prav­ke i do­ra­de, od­no­sno sud­bi­nu na­rod­nih pre­da­nja uop­šte – da je i ona na tom se­dam­de­se­to­go­di­šnjem pu­tu „s ko­lje­na na ko­lje­no” do­pje­va­va­na i pre­pje­va­va­na, od­no­sno da su sve te ver­zi­je sa­ču­va­ne u usme­nom pre­da­nju, ipak, ka­ko bi re­kao hro­mi tr­šić­ki ge­ni­je, „to isto sa­mo ma­lo druk­či­je...”
A ko­li­ko god se či­ni­lo pri­rod­nim da pje­sme ko­je ova­ko du­go ži­ve, tra­ju i pam­te se, do­ži­vlja­va­ju i od­re­đe­ne pro­mje­ne, Ma­ti­ja Beć­ko­vić pod­sje­ća i upo­zo­ra­va na oba­ve­zu nji­ho­vog ču­va­nja i po­što­va­nja iz­vor­nog tek­sta nji­ho­vog tvor­ca:
- I dak­ti­lo­gra­fe i ko­rek­to­re ko­ji su ih pre­ku­ca­va­li i štam­pa­ne is­pra­vlja­li, mo­gao je na­ći sa­mo me­đu svo­jim do­bro­tvo­ri­ma i obo­ža­va­o­ci­ma – ka­že Ma­ti­ja Beć­ko­vić, go­vo­re­ći o mu­ka­ma Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća, „pi­o­ni­ra po­sli­je­rat­nog pri­vat­nog iz­da­va­štva” - ali sam si­gu­ran da je i njih hva­tao za ru­ke da ne­što ne ošte­te is­pra­vlja­ju­ći ono do če­ga je vi­še dr­žao ne­go do pi­sme­no­sti i pra­vo­pi­sa...”
B.S.

Od sju­tra uz „Dan”
Ovaj na­pis pred­sta­vlja kra­tak iz­vod iz knji­ge Bu­da Si­mo­no­vi­ća pod na­slo­vom „TU­ĐA ZE­MLjA KA­LA­U­ZA NE­MA”, ko­ju od utor­ka, 9. fe­bru­a­ra, mo­že­te uz „Dan” ku­pi­ti na svim pro­daj­nim mje­sti­ma štam­pe.