Iz ze­le­nog cvjet­nog dvo­ri­šta sa pr­vim zra­ci­ma sun­ca, sva­ko­ga da­na ču­ju se gla­so­vi Kri­sti­ne, Da­ni­la, Da­ni­je­la, Lu­ke, Ni­ko­le i Mi­lo­ša. Ako već pro­la­zi­te po­red mo­je ku­će, slo­bod­no za­sta­ni­te i gle­daj­te ka­kav maj­stor­ski fud­bal se tu igra i ka­ko nam se sr­ca iskre­no ra­du­ju, za­pi­sao je iz­me­đu osta­log sli­kar Mi­lu­tin Ob­ra­do­vić o se­bi u ka­ta­lo­gu ko­ji je na­kon otva­ra­nja pr­ve sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe u No­vom Sa­du po­veo mno­ge zna­ti­želj­ne, da pri­je ne­go što se po­stav­ka pre­se­li 23. apri­la u be­o­grad­sku ga­le­ri­ju „Sin­gi­du­num” u Knez Mi­ha­i­lo­voj uli­ci, su­sret­nu s maj­stor­stvom na plat­nu. Ob­ra­do­vić je je­dan od ri­jet­kih ko­ga u su­sre­tu s po­te­zi­ma nje­go­vog ki­sta tra­ži­te me­đu umjet­ni­ci­ma ko­ji su po Le­o­nar­do­voj kće­ri, ve­li­koj Olji Iva­njic­ki „vi­dje­li i da­lje i vi­še i zna­li i ono što im ni­je pa­lo na pa­met”. U sa­rad­nji Udru­že­nja Cr­no­go­ra­ca No­vog Sa­da (UCNS) i Ma­log li­kov­nog sa­lo­na Kul­tur­nog cen­tra gra­da (KCNS) pred­sta­vljen je opus „Do­dir za lju­bav”, bje­lo­polj­skog sli­ka­ra pred či­jim plat­ni­ma kao da se bu­di­te u sred ču­de­snog sna, ko­ji kao i sva­ki san spa­ja strast i ti­ho­va­nje u ne­do­ku­či­voj či­sto­ti. Ka­ko na otva­ra­nju no­vo­sad­ske po­stav­ke re­če pje­snik i te­o­re­ti­čar dr Zo­ran Đe­rić, iako Ob­ra­do­vi­će­vo sli­kar­stvo ni­je ap­strakt­no, ne­go fi­gu­ra­tiv­no, osim gla­ve ko­nja, ko­ji do­mi­ni­ra na ve­ći­ni sli­ka, iz ovog nje­go­vog opu­sa go­to­vo i da ne­ma dru­gih fi­gu­ra.
● Zbog če­ga sli­kar­stvo i ka­ko ste sta­li pred plat­no kao usud, pro­fe­si­ju, ži­vot...?
- Sli­kar­stvo ni­je slu­čaj­na dje­lat­nost u mo­joj po­ro­di­ci. Otac je li­kov­ni pe­da­gog, i on je bio ono go­ri­vo, po­kre­tač u mom ži­vo­tu. I ni­je slu­čaj­no sli­kar­stvo ušlo u mo­je sr­ce, lju­bav, i da­nas evo u pro­fe­si­ju. Sli­kar­stvo je de­fi­ni­tiv­no za moj ži­vot po­sljed­nje dvi­je de­ce­ni­je vr­lo ozbilj­na stvar, ko­li­ko je­ste i sva­ki or­gan u mom te­lu. Ži­vi­mo je­dan s dru­gim, bo­ri­mo bit­ke, ra­di­mo is­po­vi­je­da­mo ne­ka svo­ja osje­ća­nja, ne­ras­ki­di­vi smo, što je div­no.
● Po­sto­ji li kod Vas ne­što što je glav­na in­spi­ra­ci­ja, vo­di­lja? Ko­ja je to mi­sao, fi­lo­zo­fi­ja, stvar....?
- U No­vom Sa­du sam se pred­sta­vio s te­mom ko­nja, por­tre­tom ove ži­vo­ti­nje, ko­ji je pre­sje­čen, sti­li­zo­van, ka­dri­ran, ali pro­žet sim­bo­li­ma. Ono što je mo­ja bor­ba kao umjet­ni­ka ni­je pred­sta­vlje­no sa­mo u mo­ti­vu ko­ji ob­ra­đu­jem. Te­žim da po­ku­šam da us­pi­jem da umjet­nost na­pra­vim da ona te­če, da ona uđe i da u tom pro­sto­ru ona is­pu­ni di­je­lo­ve, i ver­ti­ka­le i ho­ri­zon­ta­le. Že­lim da se mo­ja umjet­nost ve­že, da ima osje­ća­nja, da ona ne­ka­da bu­de jed­na fle­ka u bje­li­ni jed­ne pra­zni­ne, ili da bu­de ne­ko ko će se bo­ri­ti sa pra­zni­nom do sa­mog nje­nog is­ti­ska­nja iz tog pro­sto­ra. Mo­ja umjet­nost te­ži ne ka mo­ti­vu, iako on je­ste pri­su­tan, ne­go po­ku­ša­ju pra­vlje­nja rit­ma, onih osje­ća­nja ko­ji sva­ki čo­vjek, sva­ko od nas, no­si u jed­nom da­nu. Bi­lo da je ri­ječ da sve kre­će od obič­nog po­znan­stva, ko­je do­ne­se to­li­ko uz­bu­đe­nja, da se u čo­vje­ku bu­di vje­ra da na­sta­je pri­ja­telj­stvo za du­gi niz pred­sto­je­ćih go­di­na. Taj ri­tam kre­ta­nja je za­pra­vo osno­va me­ne kao umjet­ni­ka i nje­go­ve bor­be s bje­li­nom plat­na ko­je sto­ji na tri no­ge šta­fe­la­ja.
●Da li ste tim rit­mom po­bi­je­di­li vje­ro­vat­no sve­pri­sut­nu di­le­mu kod sva­kog, a po­seb­no umjet­ni­ka - da li je sve već ka­za­no?
- Ako je Bog ne­ka ener­gi­ja, ime, na­ziv, ka­ko to već ko zo­ve, dao in­spi­ra­ci­ju čo­vje­ku da ži­vi, i u tom ži­vo­tu da stva­ra, nje­go­va stva­ra­nja su nje­go­ve bor­be, nje­go­vo zre­nje i do­sti­za­nje one nu­le ka­da se on hla­di. Jed­no­stav­no vje­ru­jem da je čo­vje­ku da­to da ži­vi, i ma ko­li­ko tra­je nje­gov vi­jek, on je sa­mo u tom vre­me­nu živ. Za sve osta­lo vri­je­me je on mr­tav. Kao što je Le­o­nar­do ži­vio 90 go­di­na za sve osta­le vje­ko­ve je on mr­tav. Tu di­le­mu ko­ju no­si ži­vot u de­ce­nij­skom po­sto­ja­nju, i te ka­ko je na­gla­še­ni­ja, iz­ra­že­ni­ja u onom di­je­lu ka­da se upu­ti na adre­su ne­kog stva­ra­o­ca. Ima ja­ču ener­gi­ju, ja­če se ču­je i na va­še pi­ta­nje da li sam je po­bi­je­dio, mo­žda je­sam na sa­mo je­dan tre­nu­tak. Vje­ruj­te, čim sva­ne no­vo ju­tro mo­ja že­lja je sve ja­ča da pri­đem po­no­vo vra­ti­ma ate­ljea, uđem i vi­dim šta sam to stva­rao, sa­da već pro­šlog da­na. I ka­da pri­đem i vi­dim bje­li­nu pla­ta, ja shva­tim da ni­sam ni­šta uspio. Čak, mo­žda sam se vra­tio i ne­ki ko­rak na­zad ili sam ostao mo­žda u ma­gli, na pu­tu gdje ne slu­tim da li me če­ka jed­na ras­kr­sni­ca sa če­ti­ri kra­ka ili je tu sli­je­pa uli­ca. Iskre­no re­če­no, mo­gu sa­mo re­ći da sam se bo­rio u pro­ce­su stva­ra­nja i da iskre­no ra­dim svom svo­jom ener­gi­jom, to­li­ko ener­gič­no da svu za­hval­nost se­be kao stva­ra­o­ca mo­gu da­ti od­ri­ca­njem. I, ako sam šta dao, po­bi­je­dio ili uče­stvo­vao to je od­ri­ca­nje, od­no­sno do­šao do ci­lja po­no­vo one iste utak­mi­ce, ko­ja je mo­žda i in­spi­ra­ci­ja stva­ra­la­štva.
●Ži­vi li ne­ka od sli­ka stal­no u Va­ma i sa Va­ma?
- Da, jed­na po­seb­na sli­ka jed­nog let­njeg ku­pa­nja na rod­nom Li­mu, jed­ne pre­li­je­pe dje­voj­ke u ko­ju smo bi­li svi za­lju­blje­ni i nas tro­ji­ca na jed­nom gu­me­nom šla­u­fu od toč­ka trak­to­ra. Ta vje­či­ta sli­ka me ku­pa. Mo­gu i da­nas da osje­tim ko­li­ka je tem­pe­ra­tu­ra na mo­joj ko­ži i vje­ruj­te ka­da po­gle­dam sa­da svo­je ra­me mo­gu osje­ti­ti ka­pi te iste lim­ske vo­de to­ga da­na. Mo­žda je to i mje­ra te iste do­ze kre­a­tiv­no­sti. Mo­žda će ta sli­ka ko­ju upor­no go­di­na­ma že­lim, s ko­jom se još ni­sam uhva­tio u ko­štac i ne­mam hra­bro­sti, jer mi br­zi­na ži­vo­ta ne da da se uhva­tim sa tim naj­ta­na­ni­jem, naj­i­skre­ni­jim tre­nut­kom i tim da­nom, ro­di­ti ne­ku dru­gu di­men­zi­ju me­ne. Ono što je vr­lo va­žno za me­ne je upra­vo taj av­gu­stov­ski dan ka­da sam bio na Li­mu i ka­da su ti tre­nu­ci za ta tri dje­ča­ka i jed­nu dje­voj­či­cu bi­li to­li­ko bit­ni, va­žni, kao da smo bi­li na ne­kom ba­lu, na ne­koj ve­ćoj „sreć­no­sti” ako po­sto­ji ve­ća od to­ga.
M.NjE­GUŠ