Do­ku­men­tar­ni film „Vi­so­ki hra­sto­vi” ko­jim je re­di­telj Ra­do­slav T. Sta­ni­šić na­pra­vio film­sku odu Rat­ku Đu­ro­vi­ću i Ve­li­mir Sto­ja­no­vi­ću, ute­me­lji­va­či­ma sed­me umjet­no­sti u Cr­noj Go­ri i jed­ni­ma od tvo­ra­ca ki­ne­ma­to­gra­fi­je u Ju­go­sla­vi­ji, sa uspje­hom je pri­ka­zan na ne­dov­no za­vr­še­nim 51. Glu­mač­kim su­sre­ti­ma u Ni­šu. Usko­ro će Sta­ni­šić i na Ja­ho­ri­nu, na ta­mo­šnji fe­sti­val, gdje će film­ski svi­jet još jed­nom pod­sje­ti­ti na ve­li­či­nu ovog autor­skog film­skog dvoj­ca ko­ji je za­du­žio svi­jet sed­me umjet­no­sti u ci­je­loj SFRJ. No, ovaj film­ski i TV re­di­telj ne mi­ru­je, već spre­ma no­ve pro­jek­te. Je­dan od njih je i do­ku­men­ta­rac o ču­ve­nom Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću. Ali, onom ko­ji se pro­sla­vio po fil­mu i je­di­nom Oska­rov­cu sa ovih na­ših ne­mir­nih pro­sto­ra.
- Imam ne­ko­li­ko pro­je­ka­ta u pla­nu, ali, zbog ne­do­stat­ka pa­ra, igra­ni fil­mo­vi su na „du­žem šta­pu”‚ jer je no­vac ve­li­ki pro­blem. Me­đu­tim, na­ša svi­jest je is­pred ma­te­ri­jal­ne sna­ge, jer da ni­je ta­ko čo­vjek ne bi ni­šta stvo­rio i za­to ću naj­vje­ro­vat­ni­je naj­pri­je sni­ma­ti još je­dan du­go­me­tra­žni do­ku­men­tar­ni film o na­šem ta­ko­đe ču­ve­nom re­di­te­lju i pro­fe­so­ru Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću – ka­že re­ži­ser.
Iz Ni­ša Sta­ni­šić nam do­no­si eks­klu­ziv­nu vi­jest, ko­ju će pr­vi ču­ti, pro­či­ta­ti, či­ta­o­ci „Da­na”.
- Da pod­sje­tim, na ne­dav­no za­vr­še­nom 51, naj­sta­ri­jem i jed­nom od naj­bo­ljih film­skih fe­sti­va­la u ovom di­je­lu ju­go­i­stoč­ne Evro­pe, film­skom fe­sti­va­lu u Ni­šu – Fe­sti­va­lu glu­mač­kih ostva­re­nja, odr­ža­nom od 20. do 26. av­gu­sta pri­ka­za­ni su i „Hra­sto­vi”, a ujed­no i pro­mo­vi­sa­na knji­ga o Đu­ro­vi­ću i Sto­ja­no­vi­ću. Po­sli­je pro­mo­ci­je sreo sam se sa jed­nim od naj­ve­ćih glu­ma­ca ju­go­i­stoč­ne Evro­pe – Žar­kom Lu­še­vi­ćem, upo­zna­li smo se ve­o­ma dav­no, ni­je me pre­po­znao, ali za­to je pri­stao da bu­de na­ra­tor u po­me­nu­tom fil­mu o re­di­te­lju i pro­fe­so­ru Đu­ka­no­vi­ću. Na­pi­sao sam sce­na­rio pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci i oče­ku­jem kon­kret­nu po­dr­šku od me­nadž­men­ta RTCG, a ta­ko­đe i od Mi­ni­star­stva kul­tu­re Cr­ne Go­re, ko­ji su u na­če­lu već da­li po­dr­šku. Osta­je još sa­mo da je kon­kre­ti­zu­je­mo na obo­stra­no za­do­volj­stvo.
●Vaš film „Vi­so­ki hra­sto­vi” go­vo­ri o ute­me­lji­va­či­ma sed­me umjet­no­sti u Cr­noj Go­ri i jed­ni­ma od naj­zna­čaj­ni­jih film­skih stva­ra­la­ca u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Ko­li­ko su lju­di pri­je ovog Va­šeg fil­ma zna­li i nji­ma?
- Na­ža­lost, ma­lo, iz­u­zi­ma­ju­ću nji­ho­ve sa­vre­me­ni­ke i ge­ne­ra­ci­je ko­je su od­ra­sta­le u bi­o­sko­pu. Br­zo smo za­bo­ra­vi­li Rat­ka Đu­ro­vi­ća i Ve­lja Sto­ja­no­vi­ća kao uosta­lom i mno­ge dru­ge, ko­ji su stva­ra­li film na ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma, po­seb­no u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. To se od­no­si ma­nje ili vi­še na mno­ge od nas – a po­u­zdan je do­kaz da se ne­što ra­di­kal­no pro­mi­je­ni­lo u at­mos­fe­ri ko­ja se ta­lo­ži oko no­vih fil­mo­va, jer mla­di re­di­te­lji se­be uvje­ra­va­ju da is­ku­stvo ne zna­či ni­šta, da ne­ma vi­še objek­tiv­nih mje­ri­la vri­jed­no­sti, da sva­ko ima pra­vo na svoj film, da mu od­re­đu­je lič­ni smi­sao i da ne­ma oba­ve­ze ni pre­ma bi­lo ka­kvom stva­ra­lač­kom kon­ti­nu­i­te­tu. Sve je mo­gu­će, sa­mo če­mu to vo­di? Ne­ko će ipak mo­ra­ti jav­no da utvr­di ka­ko vi­še film ni­je umjet­nost – već za­do­volj­stvo tre­nut­ka, uspjeh po sva­ku ci­je­nu, estrad­ni eg­zi­bi­ci­o­ni­zam i even­tu­al­no no­vac. Da li je za ta­ko ma­lo op­sje­ne vri­je­di­lo sve žr­tvo­va­ti. Ko smo mi – bez po­ri­je­kla, isto­ri­je, tra­di­ci­je, osje­ća­nja pre­ma kul­tu­ri sop­stve­ne sre­di­ne i onim kva­li­te­ti­ma ko­ji nam od­re­đu­ju mje­sto u svi­je­tu fil­ma?
●Ka­ko se pam­ti nji­ho­va za­slu­ga za raz­voj ki­ne­ma­to­gra­fi­je u re­gi­o­nu ili su za­bo­ra­vlje­ni?
- Pro­fe­sor Rat­ko je bio pr­vi pro­fe­si­o­nal­ni sce­na­ri­sta u XX vi­je­ku u Ju­go­sla­vi­ji, a ujed­no i osni­vač ka­te­dre za dra­ma­tur­gi­ju na FDU u Be­o­gra­du za­jed­no sa Jo­si­pom Ku­lin­dži­ćem, a Ve­ljo je sni­mao pr­ve do­ku­men­tar­no-eks­pe­ri­men­tal­ne fil­mo­ve, za­pra­vo tre­ba po­no­vi­ti da su Rat­ko Đu­ro­vić i Ve­li­mir Sto­ja­no­vić ro­do­na­čel­ni­ci cr­no­gor­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Oni su po­sta­vi­li te­melj cr­no­gor­skoj, a u do­brom di­je­lu i ju­go­slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Osta­vi­li su oso­ben trag i od­re­di­li este­ti­ku mno­gim zna­čaj­nim sce­na­ri­sti­ma i re­di­te­lji­ma u Ju­go­sla­vi­ji. Da­kle, ne sa­mo da su oni u igra­nom fil­mu za svo­je vri­je­me u ju­go­slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji pre­sta­vlja­li stal­no do­ga­đaj kad god bi se po­ja­vi­li na Pul­skom fe­sti­va­lu i ta­ko da­lje, ne­go su bi­li na oso­ben na­čin i re­for­ma­to­ri ju­go­slo­ven­skog fil­ma, po­seb­no do­ku­men­tar­nog. Ovaj ne­po­no­vlji­vi film­ski par afir­mi­sao se pri­je sve­ga kroz niz do­ku­men­tar­nih fil­mo­va, a ka­sni­je i kroz igra­ni film spe­ci­fič­nog iz­ra­žaj­nog sti­la, od ko­jih ne­ki spa­da­ju u naj­ljep­ša ostva­re­nja iz pr­vih go­di­na ju­go­slo­ven­skog fil­ma, i s tim u ve­zi iz­u­zet­no mi je dra­ga jed­na od mo­jih na­gra­da ko­ju sam do­bio za „Hra­sto­ve” u No­vom Sa­du, na Euro in film fe­sti­va­lu za iz­u­ze­tan do­pri­nos isto­ri­o­gra­fi­ji ju­go­slo­ven­skog fil­ma... Dok su sa­da Rat­ko i Ve­ljo u ne­koj mo­žda, ljep­šoj ne­be­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji.
●Šta je ono po če­mu su se Va­ma ure­za­li u pam­će­nje Đu­ro­vić i Sto­ja­no­vić?
- Ure­za­ne su mi u pam­će­nje Đu­ro­vi­će­ve ču­ve­ne mak­si­me; „Film je mi­sao po­nu­đe­na oku“. Vje­ruj­te, ja ni­sam pro­či­tao ljep­šu de­fi­ni­ci­ju film­skog iz­ra­za ni u evrop­skoj ni u svjet­skoj li­te­ra­tu­ri ko­ju smo uči­li i u Pra­gu i Be­o­gra­du. Da je to ko­jim slu­ča­jem re­kao ne­ki te­o­re­ti­čar fil­ma evrop­skog ili svjet­skog for­ma­ta, Mi­šel Ši­on ili Lui Her­man na­mah bi ušlo u sve svjet­ske an­to­lo­gi­je i udž­be­ni­ke film­skog je­zi­ka. I, dru­ga, „Sva­ki sce­na­rio, od­no­sno film, mo­ra da sa­dr­ži ’Zvuk, Muk i Ja­uk’, ali i duh, aneg­do­tu, smi­jeh“, sa­da bi re­kli geg. Ako to­ga ne­ma on­da osta­je na ni­vou li­ne­ar­ne, od­no­sno jed­no­lič­ne pri­če bez „Gvin­ta” oko ko­ga se sve okre­će, a to je u stva­ri pred­met su­ko­ba, za­to je pro­fe­sor imao i mo­de­ran sen­zi­bi­li­tet za to vri­je­me i ne­vje­ro­va­tan smi­sao za dra­ma­tur­šku kon­struk­ci­ju. Da­kle, to su ter­mi­ni ko­je smo svi zna­li, pa ma­kar sa­mo jed­nom bi­li u nje­go­vom sta­nu na Sla­vi­ji, hra­mu kul­tu­re ka­ko smo ga zva­li. Uči­li ste iz nje­go­vih aneg­do­ta, o gla­vim li­ko­vi­ma, su­ko­bu, rit­mu, kli­mak­su, ve­li­kom kra­ju. Uči­li ste o Taj­ni, ko­ju sva­ki sce­na­rio mo­ra da ima. Re­di­telj Sto­ja­no­vić je imao ne­vje­ro­va­tan osje­ćaj za film­sku rad­nju i ri­tam, is­ku­stvo iz do­ku­men­tar­nih i eks­pe­ri­men­tal­nih fil­mo­va i vje­ru u se­be.
●U­sko­ro će film bi­ti pri­ka­zan na Ja­ho­ri­na film fe­sti­va­lu. S ob­zi­rom na broj­ne na­gra­de ko­je su „Vi­so­ki hra­sto­vi” do­bi­li u pro­te­klom pe­ri­o­du, šta oče­ku­je­te na Ja­ho­ri­ni?
- Ja­ho­ri­na film fe­sti­val u Sa­ra­je­vu se odr­ža­va od 14. do 16. sep­tem­bra. „Hra­sto­vi” su ušli u uži iz­bor ili­ti no­mi­na­ci­ju, to je ja­ko li­je­po. Ne tre­ba bi­ti op­te­re­ćen na­gra­da­ma ali, sva­ka­ko je li­jep osje­ćaj ka­da se do­bi­je, jer to je na ne­ki na­čin pri­zna­nje za trud i rad ko­ji ste ulo­ži­li da na­pra­vi­te film, a i taj dan se osje­ća­te is­pu­nje­no i na ne­ki na­čin kre­a­tiv­no po­tvr­đe­no .
●Film „Vi­so­ki hra­sto­vi” već je ostva­rio bo­gat fe­sti­val­ski ži­vot, ali, da li po­sto­ji ne­ki fe­sti­val ili te­le­vi­zi­ja na ko­ji­ma bi vo­lje­li da se pri­ka­že?
- „Hra­sto­vi” su pri­ka­za­ni u svim gra­do­vi­ma u Cr­noj Go­ri i go­to­vo svim gra­do­vi­ma i fe­sti­va­li­ma u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, bi­će pri­ka­zan na fe­sti­va­lu No­vog bal­kan­skog fil­ma u Šved­skoj, u Štok­hol­mu kra­jem go­di­ne .S.ĆET­KO­VIĆ


Ostvarenja za sva vre­me­na

●Da li se u Cr­noj Go­ri, pri­je sve­ga mi­slim na FDU na Ce­ti­nju, na ka­te­dri za re­ži­ju, do­volj­no ci­je­ni zna­nje ko­je su Cr­noj Go­ri osta­vi­li Rat­ko Đu­ro­vić i Ve­li­mir Sto­ja­no­vić?
- Ne bih go­vo­rio u tim ka­te­go­ri­ja­ma ko­li­ko se ci­je­ni ili ne ci­je­ni, pri­je bih re­kao da se ne­ka­da vi­še for­si­ra ame­rič­ka ki­ne­ma­to­gra­fi­ja i pro­duk­ci­ja (čast ve­li­kim iz­u­ze­ci­ma) u od­no­su na do­ma­ću, do­du­še skrom­nu, ali sva­ka­ko ve­o­ma zna­čaj­nu ob­zi­rom da smo mi ma­la ze­mlja. Za­to ja uvi­jek go­vo­rim mo­jim stu­den­ti­ma da svo­ja in­te­re­so­va­nja i zna­nja sti­ču od na­ših film­skih stva­ra­la­ca, pa tek on­da da svo­ju zna­ti­že­lju ši­re na evrop­ski i svjet­ski ki­ne­ma­to­graf­ski pro­stor. Uosta­lom, Đu­ro­vić i Sto­ja­no­vić su zna­li da se film ne obra­ća jed­nom vre­me­nu, jed­noj po­pu­la­ci­ji, jed­nom ide­o­lo­škom tre­nut­ku, ta­ko da su uvi­jek uspi­je­va­li da se u sop­stve­nom shva­ta­nju fil­ma, ja­sno od­mak­nu od su­ro­ve re­al­no­sti ko­ja im je slu­ži­la kao in­spi­ra­ci­ja, da svoj dra­ma­tur­ški iz­raz uni­ver­za­li­zu­ju, shva­ta­ju­ći da je film­ski stva­ra­lač­ki pro­iz­vod re­le­van­tan sa­mo on­da ako do­volj­no ja­sno go­vo­ri i onom gle­da­o­cu ko­ji je po­ni­kao u raz­li­či­tim kul­tur­nim kon­tek­sti­ma i tra­di­ci­ja­ma. Rat­ko je bio stva­ra­lac, ali još vi­še od to­ga cio je­dan svi­jet. Svi­jet, ugra­đen u te­me­lje na­šeg fil­ma. Mo­žda će se ne­kom uči­ni­ti da je to sub­di­na ko­ja već pri­pa­da isto­ri­ji. Za me­ne je to is­ku­stvo ko­je tra­je, usmje­ra­va, po­ma­že, hra­bri, is­tra­ja­va, pre­o­bra­ža­va se i što je naj­va­žni­je pod­sti­če to­li­ko po­treb­no vje­ro­va­nje da je pra­vi film uvi­jek sim­bo­lič­na ozna­ka auten­tič­no­sti, iz­vor­nog do­ži­vlja­ja, sin­te­za su­prot­no­sti iz­me­đu na­ših su­bjek­tiv­nih osje­ća­nja i re­al­no­sti, sli­ka po­sto­je­ćeg ali i onog tran­scen­dent­nog što nas od­re­đu­je na po­se­ban na­čin u sva­kom vre­me­nu i u naj­ne­o­bič­ni­jim for­ma­ma.