Tiv­ća­nin Du­šan Man­dić, član je va­ter­po­lo re­pre­zen­ta­ci­je Sr­bi­je, a to ni­je spri­je­či­lo nje­go­ve su­gra­đa­ne da za nje­ga po­seb­no na­vi­ja­ju to­kom Olim­pi­ja­de u Rio de Že­ne­i­ru, ka­da je osvo­jio zlat­nu me­da­lju. Ovaj spor­ti­sta, omi­ljen u svom gra­du, ju­če je bio gost ti­vat­skog do­pi­sni­štva na­še no­vi­ne, pri­ma­ju­ći dar od „Da­na” – Sa­bra­na dje­la Kra­lja Ni­ko­le. Knji­ge mu je uru­či­la re­fe­rent Ta­tja­na Ča­vor. Man­dić, za pri­ja­te­lje i po­zna­ni­ke sa Se­lja­no­va – Du­le, sli­ka je i pri­li­ka pra­vog spor­ti­ste, skrom­nog i ti­hog. Ali, u ba­ze­nu pod nje­go­vim šu­te­vi­ma ste­nju preč­ke i sta­ti­ve pro­tiv­ni­ka, a mre­že pu­ca­ju.
– Ja­ko mi je dra­go što, kao Tiv­ća­ni, uva­ža­va­te uspjeh ko­ji sam ostva­rio sa va­ter­po­lo re­pre­zen­ta­ci­jom Sr­bi­je. Ra­do do­la­zim u Ti­vat, vo­lim ovaj grad i za­to mi po­seb­no pri­ja ovaj znak pa­žnje no­vi­ne „Dan”. I kad sam sle­tio na aero­drom do­če­ka­li su me po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji i na­vi­ja­či, to je ja­ko li­je­pa sli­ka ko­ju ću pam­ti­ti. Znam da ima do­sta lju­di, ov­dje u Tiv­tu, Bo­ki i Cr­noj Go­ri ko­ji me pra­te i bo­dre. Sla­li su mi sli­ke sa pro­sla­ve na uli­ca­ma Ko­to­ra i Tiv­ta, sti­gla je do me­ne i sli­ka za­tvo­re­nog ko­tor­skog tu­ne­la u ko­me se sla­vi­lo zla­to iz Ri­ja. Stvar­no smo po­sti­gli ne­vje­ro­va­tan uspjeh, a lju­di su to is­pra­ti­li na pra­vi na­čin – is­ti­če uzda­ni­ca se­lek­to­ra De­ja­na Sa­vi­ća.
Iako je tek na po­čet­ku ka­ri­je­re i u va­ter­po­lu je osvo­jio sve što se mo­že osvo­ji­ti, ka­že da ga je uspjeh na Olim­pi­ja­di mo­ti­vi­sao za no­ve pod­vi­ge.
– Olim­pij­sko zla­to za me­ne je naj­ve­ći sti­mu­lans. Sad kad sam ga osvo­jio ra­mi­šljam sa­mo o To­ki­ju, da se što bo­lje spre­mi­mo i bu­de­mo ta­mo naj­bo­lji. Sve bih ovo po­no­vio ako mo­gu i da­ću sve od se­be da to ura­dim. Da li će­mo us­pje­ti ili ne te­ško je re­ći, ali ima­mo i kva­li­tet i eki­pu za to. Olim­pij­ske igre su naj­te­ži tur­nir, ima­li smo pri­ti­sak na psi­hič­kom ni­vou, do­sta stre­sa, ni­kom ni­je bi­lo ja­sno za­što smo za­i­gra­li lo­še u pr­vim utak­mi­ca­ma. Ci­je­le pri­pre­me smo od­ra­di­li ka­ko tre­ba i da­li sve od se­be. Du­go nam se ni­je de­si­lo da do­ži­vi­mo po­raz na ne­kom ve­li­kom tak­mi­če­nju, a de­si­lo nam se u utak­mi­ci pro­tiv Bra­zi­la što je za nas bio ve­li­ki šok. Na kra­ju je to bio po­zi­ti­van šok, jer je eki­pa iz utak­mi­ce u utak­mi­cu igra­la bo­lje. Po­ka­za­li smo ka­rak­ter kad je bi­lo naj­bit­ni­je – is­ti­če bom­bar­der sa Se­lja­no­va, ko­me je ka­ko ka­že naj­dra­ži po­go­dak na Olim­pi­ja­di šra­u­ba bez fa­u­la sa de­vet me­ta­ra u fi­na­lu pro­tiv eki­pe Hr­vat­ske.
– Žao mi je zbog si­tu­a­ci­je u klu­bo­vi­ma u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. Vo­lio bih da se tu ne­ke stva­ri pro­mi­je­ne. Va­ter­po­lo će se igra­ti, da li će ići uz­la­znom pu­ta­njom ili je rav­na li­ni­ja, ni­je­sam si­gu­ran. Si­tu­a­ci­ja u oba klu­ba mo­ra da se pro­mi­je­ni. U Cr­noj Go­ri je Ja­dran ko­ji je iz­nad stan­dar­da, a u Sr­bi­ji Par­ti­zan, Cr­ve­na Zve­zda, Rad­nič­ki, Voj­vo­di­na, sve je pa­lo na ni­ži ni­vo, ne­go što je bi­lo pro­šlih go­di­na. An­dri­ja Pr­la­i­no­vić je u svom pi­smu iz­nio sa­mo či­nje­nič­no sta­nje, re­kao je isti­nu. Ni­ko­ga ni­je uvri­je­dio, sa­mo je pre­nio ono što je re­al­nost – ka­že ta­len­to­va­ni dvo­me­traš, ko­ji po po­zna­va­o­ci­ma va­ter­po­la ozbilj­no kon­ku­ri­še da u bu­duć­no­sti bu­de naj­bo­lji va­ter­po­li­sta na svi­je­tu.
Iako je po­te­kao iz ma­log gra­da, iz Bo­ke, vi­nuo se u svjet­ske vi­si­ne. Iza sve­ga sto­je ve­li­ki trud i od­ri­ca­nje.
– Osje­ćam se is­pu­nje­no, iza me­ne je ve­li­ki rad i žr­tva, po­sve­će­nost ko­ja je bi­la pri­sut­na sve ove go­di­ne. Ot­kad igram za A re­pre­zen­ta­ci­ju Sr­bi­je, ovih pet go­di­na, mo­gu da ka­žem da je bi­lo i na­por­no i uspje­šno. Ima­li smo pad 2013. kad smo bi­li sed­mi i ota­da je kre­nu­lo sve na bo­lje. Bio mi je cilj da osvo­jim sva­ko tak­mi­če­nje na ko­me na­stu­pam i to sam is­pu­nio, sad mi je cilj da to po­no­vim – is­ti­če Du­šan Man­dić. Ni ovim raz­go­vo­rom ni­je­smo ri­je­ši­li di­le­mu, da li je Tiv­ća­nin, Ko­to­ra­nin ili Se­lja­no­vac.
– Na to ne mo­gu da od­go­vo­rim, sa­mo ću re­ći da ži­vim na re­la­ci­ji Ti­vat-Ko­tor. Do svo­je 16. go­di­ne tre­ni­rao sam u ko­tor­skom Pri­mor­cu, pri­je to­ga sam bio član Va­la sa Pr­ča­nja, a ma­lo sam igrao i za pr­vi tim Pri­mor­ca. Tu sam po­čeo – is­ti­če Man­dić.
Du­šan je član ita­li­jan­ske eki­pe Pro Re­ko, naj­ja­čeg va­ter­po­lo ti­ma u ovom spor­tu i ka­že da su mu i klu­bu ci­lje­vi isti kao i u re­pre­zen­ta­ci­ji, a to su ti­tu­le.
– Pro­šle go­di­ne smo u fi­na­lu Li­ge šam­pi­o­na po­ra­že­ni od Ju­ga i cilj je da se vra­ti­mo na tron – po­ru­ču­je Du­šan Man­dić.
Ž.K.