Me­đu­na­rod­ni fe­sti­val glum­ca – Nik­šić 2016 prek­si­noć je na sce­ni Nik­šić­kog po­zo­ri­šta ugo­stio pred­sta­vu Ja­smi­ne Re­ze „Art”, pro­duk­ci­ja be­o­grad­ske Agen­ci­je „Tri za groš”, u re­ži­ji Mi­lja­na Pr­lje­te. Re­di­telj, ko­ji i tu­ma­či jed­nu od ro­la, sa­či­nio je i iz­bor mu­zi­ke, sce­no­gra­fi­ju je ura­dio Ivan Jo­va­no­vić, a ko­sti­me Se­le­na To­ma­še­vić. Po­red Pr­lje­te u pred­sta­vi igra­ju i bard, Mi­lan La­ne Gu­to­vić i Ne­boj­ša Du­ga­lić.
Ko­mad „Art” iz­ve­den je 1994. go­di­ne u Pa­ri­zu i od­mah na­gra­đen Mo­li­je­ro­vom na­gra­dom, a od ta­da je iz­vo­đen ši­rom svi­je­ta - pre­ve­den i igran na vi­še od 30 je­zi­ka. Ko­me­di­ja „Art” je pri­ča o tri mu­škar­ca, či­je se pri­ja­telj­stvo do­ve­de u sum­nju ka­da je­dan od njih za ve­li­ku su­mu ku­pi obič­no bi­je­lo plat­no i u nje­mu pre­po­zna re­mek-dje­lo li­kov­ne umjet­no­sti. Kroz ras­pra­vu da li je to ili ni­je vr­hun­sko dje­lo li­kov­ne umjet­no­sti, pre­la­ma­ju se i nji­ho­va raz­li­či­ta mi­šlje­nja ko­ja do­vo­de u pi­ta­nje i nji­ho­vo du­go­go­di­šnje pri­ja­telj­stvo.
Ovo je pri­ča o pri­ja­telj­stvu, ali i o to­me ka­ko du­bo­ko u svi­ma na­ma ču­či po­tre­ba da se ne­gdje pod­vu­če de­be­la cr­ta pri­če o pri­ja­telj­stvu, jer smo svje­do­ci da­nas da če­sto osta­je­mo sa­mi sa so­bom, ka­že Pr­lje­ta. To, do­da­je on, ni­je do­bro i ne mo­že od­ve­sti ni­gdje osim u pot­pu­nu auto­i­zo­la­ci­ju.
- Što je čo­vjek vi­še izo­lo­van to ima du­blju po­tre­bu za ve­zi­va­njem. Da li je to ve­zi­va­nje u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma i ta­kvim okol­no­sti­ma is­prav­no i da li se čo­vjek ve­zu­je za is­prav­nu stvar o to­me mo­že­mo da pri­ča­mo. Naj­če­šće kad se auto­i­zo­lu­je­mo on­da se ve­zu­je­mo za ne­što što je vr­lo če­sto i de­vi­jant­no do tri­vi­jal­no­sti. Ili do ap­sur­da. Lju­di se ve­žu iz­me­đu osta­log i za sli­ke, ko­je da­le­ko od to­ga da su de­vi­jant­ne ili tri­vi­jal­ne, ali ta sli­ka je ov­dje bi­la po­vod i do­bar mo­tiv i sa­vr­še­no sred­stvo da se ipak vra­te svi na pra­vi put, a to su me­đu­ljud­ski od­no­si i pri­ja­telj­stvo. Kao i sve što je ap­strakt­no i što po­ku­ša­va­mo da osvi­je­sti­mo ili da pre­ba­ci­mo iz sfe­re ap­strakt­no­sti u sfe­ru re­a­li­zma ili re­al­nog, tu se pre­i­spi­tu­je­mo. Po­đi­mo od bi­lo ko­je re­li­gi­je, umjet­no­sti, stal­no je u pi­ta­nju pre­i­spi­ti­va­nje. Ta­ko je i u pri­ja­telj­stvu i ako smo ovom pred­sta­vom uspje­li da lju­di­ma pre­ne­se­mo tu na­šu „pre­i­spi­ta­nost” on­da mi je dra­go jer ovo je­ste glu­mač­ka pred­sta­va – ka­že Pr­lje­ta.
Da bi se raz­li­či­ti slo­je­vi kom­na­da li­je­po upa­ko­va­li, do­da­je Pr­lje­ta, da bi to sve do­bi­lo li­je­pu for­mu i su­šti­nu, in­si­sti­rao je na adap­ta­ci­ji tek­sta i pu­no ra­dio na to­me. Pri­tom, ka­že Pr­lje­ta, gle­dao je i da sve dje­lu­je pit­ko i tač­no, a da glu­mac bu­de naj­zna­čaj­ni­ja iko­na na sce­ni.
Ne­boj­ša Du­ga­lić ka­že da su ri­jet­ki auto­ri ko­ji osnov­ne fe­no­me­ne čo­vje­kog po­sto­ja­nja tre­ti­ra­ju na na­čin ko­ji osta­je uvi­jek upi­tan, osta­je otvo­ren i ni­ka­da se ne mo­že raz­ri­je­ši­ti.
- U sva­kom čo­vje­ku po­sto­ji jed­na već za­lo­že­na raz­li­ka ko­ja sve i da ne­će­mo sa­ma ra­di ne­ki svoj po­sao, mi­mo na­še vo­lje, kon­tro­le, mo­ći da na nju uti­če­mo. Na­pro­sto či­nje­ni­ca da smo u od­no­su na ne­kog dru­gog ap­so­lut­no dru­gi, ne­po­mir­lji­vo dru­gi, uvi­jek po­sto­ji taj jaz i ta ra­na ko­ja je otvo­re­na u sva­koj, re­kli bi fi­lo­zo­fi, in­ter­su­bjek­tiv­no­sti, u sva­kom od­no­še­nju spram dru­gog. Pa­ra­doks te ra­ne je či­nje­ni­ca da čo­vjek s jed­ne stra­ne ima ne­u­to­lji­vu žud­nju za bli­sko­šću a u što ve­ćem na­pre­do­va­nju od­re­đe­noj bli­sko­sti ta ra­na po­sta­je sve pri­sut­ni­ja i bol­ni­ja za­to što i naj­ma­nja raz­li­ka, ne­sa­gla­snost sa dru­gim či­ni taj od­nos ne­pod­no­šlji­vo bol­nim – ka­že Du­ga­lić. Glu­mac do­da­je da se ov­dje ne ra­di ni o sli­ci, ni o 50 hi­lja­da već o to­me da ti je po­treb­na po­tvr­da su­per­i­or­no­sti u oči­ma svog pri­ja­te­lja.
- Ta le­gi­ti­ma­ci­ja pri­ja­telj­stva je obo­stra­na. Sa jed­ne stra­ne po­tre­ban mi je dru­gi da bi se le­gi­ti­mi­sao kao pri­ja­telj i kao lič­nost, a sa dru­ge stra­ne mo­ram osta­ti svoj i je­din­stven. Ka­ko po­mi­ri­ti tu oštri­nu te raz­li­ke, to je ono či­me se ovaj tekst ba­vi na ra­znim pla­no­vi­ma – i psi­ho­lo­ški, i on­to­lo­ški. Mi­slim da je ov­dje ri­ječ o pri­ro­di ljud­ske slo­bo­de. Čo­vje­ko­va slo­bo­da pod­ra­zu­mi­je­va spo­sob­nost da na ne­či­je dje­lo ne gle­da­mo sa­mo sa sta­no­vi­šta to­ga ko­li­ki je to do­met, da li mi to sma­tra­mo za umjet­nost ili ne, ne­go sa sta­ni­vi­šta nje­go­vog po­ten­ci­ja­la. U ori­gi­nal­nom tek­stu je ma­lo dru­ga­či­ji kraj. Mi smo htje­li da bu­de­mo ma­lo efekt­ni­ji. Čo­vje­ku je po­treb­no osje­ća­nje ne­iz­vje­sno­sti is­ho­da. To je ono što ga dr­ži ži­vim i gdje čo­vjek op­sta­je, ka­zao je Du­ga­lić pri­li­kom su­sre­ta s no­vi­na­ri­ma.
L.N.


Di­vlje me­so

Če­tvr­te no­ći fe­sti­va­la, ve­če­ras od 20 ča­so­va, bi­će iz­ve­de­na pred­sta­va Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Sa­ra­je­va „Di­vlje me­so”. U pred­sta­vi ko­ju je re­ži­rao Di­no Mu­sta­fić, a tekst pot­pi­su­je Go­ran Ste­fa­nov­ski, igra­ju Jo­sip Pe­ja­ko­vić, Ve­sna Ma­šić, Al­din Ome­ro­vić, Amar Se­li­mo­vić, Zi­jah So­ko­lo­vić i dru­gi.