Go­vo­re­ći o hu­ma­no­sti Ma­hat­ma Gan­di je za­pi­sao da „čo­vjek po­sta­je ve­li­kan shod­no ste­pe­nu na ko­jem ra­di za do­bro­bit dru­gih lju­di”, i po tom mje­ri­lu Nik­ši­ća­nin Dra­gan Ni­ko­lić za­i­sta je ve­li­ki čo­vjek. Di­plo­mi­ra­ni je an­dra­gog i je­dan od ne­ko­li­ko en­tu­zi­ja­sta ko­ji je osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ob­no­vio rad Udru­že­nja do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi Že­lje­za­re, naj­sta­ri­jeg i naj­broj­ni­jeg klu­ba te vr­ste u Cr­noj Go­ri i okru­že­nju. Že­lja da po­mog­ne dru­gi­ma u ključ­nim ži­vot­nim tre­nu­ci­ma od­u­vi­jek mu je bi­la vo­di­lja, a za 63 go­di­ne svog ži­vo­ta krv je dao čak 106 pu­ta, po če­mu je po­stao re­kor­der u gra­du pod Tre­bje­som. Iako je u pen­zi­ji, ni da­nas, opet po onoj Gan­di­je­voj, ne gu­bi vje­ru u hu­ma­nost, ni­ti od nje od­u­sta­je. Još uvi­jek je ak­ti­van da­va­lac, a na­mje­ra­va da ovih da­na 107. put da krv i to na dan ka­da obi­lje­ža­va go­di­šnji­cu bra­ka sa su­pru­gom ko­ja je pre­mi­nu­la pro­šle go­di­ne.
- Pr­vi put sam dao krv kao stu­dent i ta­ko je po­če­lo. Na­kon to­ga sam krv da­vao dok sam slu­žio voj­sku, pa ka­sni­je kao rad­nik Že­lje­za­re i član nje­nog Udru­že­nja do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi. Mi­slim da sko­ro ne­ma ve­ćeg gra­da u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji gdje ni­je­sam dao krv, osim Sa­ra­je­va, što mi je žao, is­pri­čao je Ni­ko­lić.
Ka­ko je is­ta­kao, ni­ka­da to ni­je sma­trao ne­kim po­seb­nim ge­stom već oba­ve­zom sva­kog čo­vje­ka da dru­gom u ne­vo­lji, ako mo­že, i po­mog­ne. Za hu­ma­nost do­bio je broj­na pri­zna­nja, ali na­gla­ša­va da to ni­je sa­mo nje­go­vo, već svih ko­le­ga, do­bro­volj­nih da­va­la­ca. Do­bit­nik je tri Zlat­na i dva Sre­br­na zna­ka Cr­ve­nog kr­sta, a la­ni je od Mi­ni­star­stva zdra­vlja do­bio po­ve­lju kao naj­bo­lji do­bro­volj­ni da­va­lac u Cr­noj Go­ri. Pro­šle go­di­ne je, ka­že Ni­ko­lić, od Klu­ba do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi Pi­va­re „Tre­bje­sa” do­bio naj­vred­ni­ji i naj­ljep­ši po­klon za svoj hu­ma­ni­tar­ni rad - Bi­bli­ju u ko­žnom po­ve­zu. Taj dar, is­ta­kao je on, u ran­gu je na­gra­de ko­ju mu je do­di­je­lio mar­ke­ting Dnev­nih no­vi­na „Dan” ko­ji ga je za hu­ma­nost da­ri­vao kom­ple­tom knji­ga kra­lja Ni­ko­le I Pe­tro­vi­ća. Na­gra­du „Da­na” Ni­ko­li­ću je uru­či­la re­fe­rent mar­ke­tin­ga u Nik­ši­ću Na­da Ja­ni­čić.
- Ob­ra­do­va­li ste me pr­vo za­to što ste me se sje­ti­li. Ina­če ste me­đu ri­jet­ki­ma u ovom gra­du ko­ji se sje­ća­ju svih lju­di ko­ji se ba­ve hu­ma­nim ra­dom i uop­šte onih ko­ji se ba­ve bi­lo ko­jom dje­lat­no­šću ko­ja do­pri­no­si na­pret­ku i raz­vo­ju gra­da, re­kao je Ni­ko­lić.
Na svoj grad, ka­ko je ka­zao, ma­lo je ogor­čen jer je tri pu­ta pred­lo­žen za Na­gra­du „Oslo­bo­đe­nja Nik­ši­ća”, ali je pri iz­bo­ru „uvi­jek ne­ko dru­gi bio pre­či”. Ogor­čen je i, ka­ko ka­že, što po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne grad­ska vlast ne že­li da po­mog­ne or­ga­ni­zo­va­nje ve­li­ke ak­ci­je do­bro­volj­nog da­va­nja kr­vi ko­ja se odr­ža­va­la 18. sep­tem­bra, po­vo­dom Da­na op­šti­ne, i to zbog to­ga što im je bi­la oba­ve­za da pla­te tzv. za­hval­ni ru­čak da­va­o­ci­ma na­kon ak­ci­je.
- Od pri­je če­ti­ri go­di­ne Op­šti­na vi­še ne po­dr­ža­va tu ak­ci­ju, što je i me­ni i svim do­bro­volj­nim da­va­o­ci­ma kri­vo jer ni­ko od nas ne da­je krv zbog tog ruč­ka. Za­do­volj­stvo nam je da na­kon ak­ci­je sjed­ne­mo, po­pri­ča­mo, raz­mi­je­ni­mo li­je­pu ri­ječ sa ko­le­gom, raz­o­ča­ran je Ni­ko­lić.
B.Bra­šnjo


Obra­zo­vao ge­ne­ra­ci­je od­ra­slih

Ni­ko­lić je 33 go­di­ne ra­dio u nik­šić­koj Že­lje­za­ri, či­ji je bio sti­pen­di­sta. U ka­drov­skoj slu­žbi te fa­bri­ke ra­dio je ono za šta se ško­lo­vao, obra­zo­va­njem od­ra­slih, a ina­če je nje­go­va di­plo­ma an­dra­go­ga bi­la pr­va te vr­ste u Cr­noj Go­ri. Ne­ka­da­šnji gi­gant ta­da je imao jed­nu ma­lu, a po bro­ju rad­ni­ka ve­li­ku ško­lu za obra­zo­va­nje od­ra­slih kroz ko­ju je od 1979-1990. go­di­ne za ne­ki vid obra­zo­va­nja pro­la­zi­lo oko če­ti­ri hi­lja­de za­po­sle­nih. On­da su na­stu­pi­le te­ške go­di­ne za nik­šić­ku pri­vre­du, pa je i rad­ni­ka bi­lo sve ma­nje. Ka­da je 2011. go­di­ne u Že­lje­za­ri uve­den ste­čaj i Ni­ko­lić je ostao bez po­sla, a po­tom je tri i po go­di­ne kao pe­da­gog ra­dio u Obra­zov­nom cen­tru u Plu­ži­na­ma. Za vri­je­me ra­da u Že­lje­za­ri du­go go­di­na je ru­ko­vo­dio nje­nim Udru­že­njem do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi ko­je je da­le­ke 1960. go­di­ne osno­vao dr Sve­to­zar Či­ko Bu­la­to­vić.
-Udru­že­nje do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi Že­lje­za­re i da­nas ra­di, ali ima­mo dvi­je ak­ci­je go­di­šnje jer ne­ma­mo iz­vor fi­nan­si­ra­nja. Na­šim sto­pa­ma kre­nu­li su u Nik­ši­ću i broj­ni dru­gi, pa ovaj grad da­nas ima 14-15 klu­bo­va do­bro­volj­nih da­va­la­ca, me­đu ko­ji­ma i Klub Ro­ma ko­ji je je­din­stven u okru­že­nju. Naš grad je po do­bro­volj­nom da­va­la­štvu naj­bo­lji u Cr­noj Go­ri i to je ne­što što me po­seb­no ra­du­je, re­kao je Ni­ko­lić.