Iz­lo­žba aka­dem­ske sli­kar­ke Mi­le­ne Jo­vo­vić, pod na­zi­vom „Ču­do”, otvo­re­na je pred broj­nom pu­bli­kom u Umjet­nič­kom pa­vi­ljo­nu ULUCG u Pod­go­ri­ci. Iz­lo­žba se odr­ža­va u okvi­ru li­kov­nog pro­gra­ma JU ,,Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je” iz Bi­je­log Po­lja i pred­sta­vlja plod uspje­šne sa­rad­nje iz­me­đu ove in­sti­tu­ci­je i Udru­že­nja li­kov­nih umjet­ni­ka Cr­ne Go­re.
Na iz­lo­žbi se umjet­ni­ca pred­sta­vi­la sa 20 sli­ka ra­đe­nih teh­ni­kom ulje na plat­nu.
- Čo­vjek tre­ba du­že vri­je­me da pro­ve­de is­pred sva­ke sli­ke ka­ko bi pro­ni­kao u nje­nu su­šti­nu i shva­tio o če­mu se ra­di, ot­krio šta ona pri­ka­zu­je i do­ži­vio je na pra­vi na­čin. Žen­ski lik, ali i li­ko­vi uop­šte, su u fo­ku­su mo­ga ra­da. Ima i ne­kih mi­to­lo­ških, ne­be­skih bi­ća ko­ja ni­je­su ni ta­mo ni ova­mo. U cen­tru mog in­te­re­so­va­nja je na od­re­đen na­čin du­hov­nost i upra­vo zbog nje je i ču­de­sno sli­kar­sko stva­ra­nje, jer je mo­gu­će ot­kri­va­nje ne­kih taj­ni ko­je čo­vje­ku u sva­ko­dne­vi­ci ni­je­su na do­hvat ru­ke – ka­za­la je umjet­ni­ca Mi­le­na Jo­vo­vić. Ona je do­da­la da upra­vo zbog to­ga stva­ra­o­ci i tra­ga­ju jer čo­vjek ni­ka­da ne mo­že do­ku­či­ti ko­na­čan od­go­vor.
- Sve ovo je je­dan ču­de­sni po­ku­šaj da se ot­kri­je ne­što „ta­mo iza”. Me­ni je čo­vjek naj­ve­ća in­spi­ra­ci­ja. Oko nje­ga se sve vr­ti, a sam čo­vjek po­sto­ji da bi stva­rao ne­ku ču­de­snu pri­ču, a sa­mim tim i svi­jet ljep­ši za ži­vot. Ta­ko­đe, že­lje­lja bih da svi oni ko­ji po­gle­da­ju mo­ju iz­lo­žbu iza­đu ra­do­sni i da se okri­je­pe lju­ba­vlju – is­ta­kla je Jo­vo­vić, ka­zu­ju­ći da je nje­na omi­lje­na teh­ni­ka ulje na plat­nu.
Isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Pe­tri­ca Du­le­tić, autor­ka tek­sta u ka­ta­lo­gu, otvo­ri­la je iz­lo­žbu u Umjet­nič­kom pa­vi­ljo­nu.
- Ko­or­di­na­te sli­kar­skog opu­sa Mi­le­ne Jo­vo­vić mo­gu­će je sa­gle­da­ti u re­la­ci­ja­ma ko­lo­ri­stič­ke eks­pre­si­je i po­e­ti­ci aso­ci­ja­tiv­ne pred­met­no­sti i lir­ske fan­ta­zi­je. Glav­ni obje­kat nje­nog opu­sa je že­na ob­u­hva­će­na ra­znim te­mat­skim va­ri­jan­ta­ma i pri­zo­ri­ma ko­je sli­kar­ka sta­vlja u funk­ci­ju svo­jih raz­mi­šlja­nja i osje­ća­nja svi­je­ta. Nje­ne sli­ke na­šu re­al­nost tran­spo­nu­ju u umjet­nič­ka dje­la gdje pred­sta­vlja sce­ne iz sva­ko­dnev­nog sa­dr­ža­ja ži­vo­ta. To su: lju­bav, smrt, otu­đe­nje. Sli­kar­ki­na opa­ža­nja i sa­gle­da­va­nja okru­že­nja po­la­ze iz pri­vat­nih pro­sto­ra, en­te­ri­je­ra, ula­ze u uda­lje­ne eks­te­ri­je­re, ima­gi­nar­ne pej­za­že. Mo­ti­vi iz pri­ro­de su u nje­nom slu­ča­ju iz­vo­ri za sli­kov­nu pred­sta­vu ne­pa­tvo­re­ne lje­po­te ali i uni­ver­zal­nih mit­skih stra­ho­va, lič­nih da­ma­ra i emo­tiv­nih trep­ta­ja. Ras­te­re­će­na po­tre­bom za de­skrip­ci­jom, na­ra­ci­jom ili ilu­stra­ci­jom, li­kov­nim pre­o­bli­ko­va­njem u ma­njoj ili ve­ćoj mje­ri raz­gr­će vi­dlji­ve slo­je­ve, na­la­zi rav­no­te­žu iz­me­đu lič­nog sen­zi­bi­li­te­ta i ra­ci­o­nal­nog po­ret­ka sli­ke, str­plji­vo i pa­žlji­vo ob­ra­đu­je sli­kov­nu po­vr­ši­nu – ka­za­la je Du­le­tić. Ona je za­klju­či­la da umjet­ni­ca svo­jom fan­ta­zi­jom pre­la­zi gra­ni­ce mo­gu­ćeg po­ten­ci­ra­ju­ći psi­ho­lo­ški fon lič­no­sti i pri­zo­ra.
Iz­lo­žbu su mu­zič­ki upot­pu­ni­li Sa­nja Ra­ič­ko­vić i Šu­le Jo­vo­vić.
A.Ć.