Za­vi­čaj pje­sni­ka „Gvo­zde­na šu­ma” (Na­slov pr­ve Jo­vo­vi­će­ve knji­ge) tu je va­lja­lo pje­va­ti, umi­ra­ti i opet ži­vje­ti i pi­sa­ti, pi­sa­ti bez ostat­ka. Ta šu­ma nad ko­jom bi­ju mu­nje i gro­mo­vi odr­ža­li su pje­sni­ka Ran­ka Jo­vo­vi­ća, ko­ji i da­nas tu op­sta­je i sto­ji bez gro­mo­lo­ma, pod ko­jim bi gla­vu sa­ču­vao od po­lo­ma.
On opet vje­ru­je u moć sve­moć­ne ri­je­či, ko­ju ni­ko i ni­ka­da sa­gor­je­ti ne­će. Jo­vo­vi­će­va ri­ječ je „osu­đe­na” na tra­ja­nje. Ilu­stra­ci­je ra­di, evo pje­sme ko­ju ni­kad u toj for­mi ni­je dao, ali je sva­ka ri­ječ, sva­ki stih nje­gov: Gvo­zde­na šu­ma / Do­dir ta­me / Jem­stvo / Di­vlji plač / Psa mi / Po­lju­bac za Anu Ah­ma­to­vu / Go­mi­la­nje stra­ha / Ze­mlja za ukop / Cr­njan­ski / Pa­ga­ni pred ras­pe­ćem / Šta je čo­vjek bez pod­vi­ga Go­spo­de / Mrač­ni hljeb / Moj do­pri­nos ra­za­ra­nju svi­je­ta / Če­ka­ju­ći ja­ko­bin­ce / Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu / Su­ze Mar­ka Mi­lja­no­va /.
Ovo su sa­mo na­slo­vi knji­ga Ran­ka Jo­vo­vi­ća, pa opet nad svim ovim ude­som ne pla­če ni Mar­ko ni Ran­ko. Su­ze su znat­no slo­že­ni­ji ob­lik us­prav­nog ho­da i ne­po­sr­nu­ća. Pje­snik je an­ten­ski ve­zan pje­snič­kom sud­bom i du­bo­kim ko­ri­je­ni­ma sta­ri­jim od Va­vi­lo­na, Tro­je, je­dan je od Le­o­ni­di­nih sa­bo­ra­ca, ko­sov­ski svje­dok, bur­lak sa Vol­ge, ko­ji i do da­nas mu­či nje­go­šev­sku mu­ku di­ljem ras­pa­me­će­ne Cr­ne Go­re i ne­ka nas i ne ču­de „Su­ze Mar­ka Mi­lja­no­va”, sjaj­na me­ta­fo­ra po­to­nje od­bra­ne Ran­ka Jo­vo­vi­ća.
Ta kri­stal­na su­za etič­kog go­ro­sta­sa ko­ga je po­ro­di­la, iz­gna­la i sa­hra­ni­la cr­no­gor­ska pi­zma, ali ni ona ni­je vre­me­nu odo­lje­la, jer Mar­ko ni­je ni­kad za­pla­kao, već se vo­zdi­gao i kroz sti­ho­ve Ran­ka Jo­vo­vi­ća po­stao svje­dok sve­vre­me­ni, pa­ra­dig­ma po­bje­de nad ljud­skom ma­lo­du­šno­šću: /Vo­lim lju­de/ Ko­ji ne pri­pa­da­ju/ Ovoj ma­ski ku­ka­lih/ Upla­ka­nih /Upreg­nu­tih/, pje­sma ,,O ide­a­li­sti­ma”.
Pje­snik je ro­đen u zlo­do­ba pla­ne­tar­nog og­nja ubi­stva i bra­to­u­bi­stva, ko­ja su i na nje­go­vom mi­kro pro­sto­ru kr­vlju ga­si­la do­ma­ća og­nji­šta, pa ni on sam tim udar­ci­ma uma­kao ni­je. Za osve­tu je i ka­sno i be­smi­sle­no / Eno je­dan / Što sam mu od­ru­bio gla­vu / Na pa­sjem gro­blju / Kod Ko­la­ši­na / A sr­ce mu iš­ču­pao / Na Zi­da­nom mo­stu/ eno ga še­ta avet jed­na / Pra­vi se živ / Gle­daj ču­da /, ula­zi / U ka­fa­nu.../
Ako je ka­sno za osve­tu pje­snik se opre­di­je­lio za srp­ski, ru­ski, grč­ki put, za Na­de­ždin. Za put na­ro­da ko­ji su osta­ja­li bez kru­ne, za put rat­nih po­bjed­ni­ka i vječ­nih gu­bit­ni­ka u mi­ru. Za stra­šno pu­te­še­stvi­je umi­ru­ćih bez ja­u­ka. I ne skri­va se Ran­ko Jo­vo­vić pod pla­što­ve ra­zno­li­kih iza­ma i idi­o­ti­za­ma, to su šte­na­re za ne­ta­len­te. Opre­di­je­lio se za put uža­re­nog tr­nji­šta is­kre­ne po­e­zi­je – uli­com ur­li­ka di­vlje har­mo­ni­je. Taj pje­snik ne pri­pa­da ni de­sni­ci ni lje­vi­ci već sop­stve­noj ver­ti­ka­li ko­ja stre­mi ka sun­cu, na ko­jem va­lja i sa­go­re­ti. Ta­ko je na­sta­la i Jo­vo­vi­će­va knji­ga ,,Su­ze Mar­ka Mi­lja­no­va”, su­ze su kri­sta­li. Zar ne? / Pa da je Bog ste­na / Pu­na kr­va­vih ve­na / Me­ni je Go­spod sa­vest i opo­me­na /.
Kroz ka­kve sim­bo­le, me­ta­fo­re i ale­go­ri­je Ran­ko Jo­vo­vić vo­zdi­že svo­ju ve­li­ku Si­naj­sku go­ru, zbi­je­nu brat­skim ko­sti­ma i brat­skom kr­vlju. Po­bjed­ni­ci i po­ra­že­ni, a po­ra­že­ni su svi, i opet svi bez iz­u­zet­ka nje­go­vi. O Go­spo­de, ka­ko smo u po­ra­zu isti.
Na tom pa­kle­nom pu­tu ove po­e­zi­je pje­sni­ko­va osje­ća­nja go­to­vo su iz­mi­je­ša­na do ne­pre­po­zna­va­nja. On zna da pu­sti ljud­sku su­zu, vo­li, osu­đu­je i ci­je­ni, je­di­no ne zna da mr­zi. Ipak, od pre­zi­ra se ni­je sa­ču­vao: / Te­be ne vo­le ni kod ku­će / Te­be ne­ma­ju / Te­be se ne sje­ća­ju / Ži­va nu­lo./
Ovu knji­gu po­e­zi­je mo­že­mo sa­gle­da­ti sa vi­še aspe­ka­ta, jer ona je­ste pra­sak čo­vje­ko­ve ras­pe­to­sti iz­me­đu emo­ci­je i spo­zna­je. Eks­pli­ka­tiv­ni sti­ho­vi oči­to in­ti­mi­stič­kog ka­rak­te­ra po­ja­vlju­ju se kao sim­bo­lič­na alu­zi­ja na isto­rij­ska zna­nja i fi­lo­zof­ske re­mi­ni­scen­ci­je. Is­po­vjed­ni da­mar pre­ra­sta u li­te­ra­ri­za­ci­ju, či­sti se od kon­kre­ti­za­ci­je ko­ja bi ih od­re­đi­va­la u vre­men­skom, ali ne i u pro­stor­nom smi­slu, jer sve na­še go­re su i „le­lej­ske go­re”.
Na vr­hu Jo­vo­vi­će­ve „Si­naj­ske go­re” ili Go­spod­nje go­re, buk­nuo je po­et­ski vul­kan ve­li­kog pje­sni­ka i umje­sto va­tre­ne la­ve pro­ka­pa­le su „Su­ze Mar­ka Mi­lja­no­va”, sjaj­na me­ta­fo­ra za pje­sni­ka „osu­đe­nog” na TRA­JA­NjE.
Ve­se­lin M. Rak­če­vić