Be­o­grad­ski glu­mac Ne­boj­ša Ilić je u ovom tre­nut­ku je­dan od naj­tra­že­ni­jih u po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma i TV se­ri­ja­ma u Sr­bi­ji. Pro­šlo­go­di­šnji je do­bit­nik „Ar­da­li­o­na” za naj­bo­lju mu­šku ulo­gu u „Ka­zi­mi­ru i Ka­ro­li­ni” na JPF u Uži­cu, a osta­će upam­ćen kao lu­cid­ni tre­ner na­ci­o­nal­ne fud­bal­ske se­lek­ci­je Ju­go­sla­vi­je u fil­mu i TV se­ri­ji „Mon­te­vi­deo”. Imao je od ko­ga i da na­u­či glu­mu. Čla­no­vi Ate­ljea 212 bi­li su Zo­ran Rad­mi­lo­vić, Bo­ra To­do­ro­vić, Đu­za Sto­jilj­ko­vić, Pe­tar Bo­žo­vić, Pe­tar Kralj, Mi­lu­tin But­ko­vić, Ta­ško Na­čić i dru­gi. Ne­ke od njih je za­te­kao ka­da je do­šao u ovu po­zo­ri­šnu ku­ću, a svi su mu bi­li uzo­ri. U ko­ma­du „Pi­ja­ni” ko­ji je u Ate­ljeu 212 ura­đen po tek­stu ru­skog sa­vre­me­nog pi­sca Iva­na Vi­ri­pa­je­va, on igra Mar­ka, di­rek­to­ra Me­đu­na­rod­nog film­skog fe­sti­va­la. Isto­vre­me­no, ka­ko sam ob­ja­šnja­va, upra­vo je za­vr­šio sni­ma­nje auto­bi­o­graf­ske se­ri­je o La­zi Ko­sti­ću „San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te”, ko­ju re­ži­ra Zdrav­ko Šo­tra. O to­me ka­ko je ra­di­ti isto­vre­me­no na vi­še fron­to­va on go­vo­ri otvo­re­no i bez hva­li­sa­nja.
– Po­ne­kad je is­cr­plju­ju­će ra­di­ti na vi­še fron­to­va, ali se uz­dr­ža­vam od sva­ke „žal­be” zbog onih lju­di ko­ji ra­de dru­ge ve­o­ma te­ške i od­go­vor­ne po­slo­ve. U re­du je da di­je­li­mo sud­bi­nu vre­me­na u ko­me ži­vi­mo, ali mi za raz­li­ku od pro­ble­ma s ko­ji­ma se su­sre­ću na­ši sa­vre­me­ni­ci, ima­mo pri­vi­le­gi­ju da ra­di­mo ono što vo­li­mo, da se ba­vi­mo umjet­no­šću u ovim stra­šnim vre­me­ni­ma ka­da je umjet­nost naj­ma­nje bit­na – ka­že Ilić.
On ob­ja­šnja­va i ka­ko se to osje­ća, i ka­ko iz­gle­da, u nje­go­voj ma­tič­noj po­zo­ri­šnoj ku­ći Ate­ljeu 212. Tu lju­di, ka­ko ka­že, ne uno­se ne­ka­kav svoj sta­tus na sce­nu, i ne do­ži­vlja­va­ju se­be u ne­ka­kvom „pr­vač­kom fa­zo­nu”. To su nor­mal­ni lju­di ko­ji čvr­sto sto­je na ze­mlji, a pri to­me ima­ju sve atri­bu­te le­gen­di, naj­ve­ćih glu­mač­kih ve­li­či­na.
– Ta vr­sta šar­ma i non­ša­lan­ci­je ko­ju ima Ate­lje, ta hra­brost, ble­sa­vost i bez­o­bra­zluk, to je ne­što što je me­ne pri­vu­klo i pot­pu­no osvo­ji­lo. Ate­lje se me­nja kao što se sve me­nja, i to je u re­du, ali ono što je­ste isto, to je taj od­nos pre­ma po­slu: da ste isto­vre­me­no ja­ko ozbilj­ni i non­ša­lant­ni pre­ma ono­me što ra­di­te, da stal­no stva­ri do­vo­di­te u pi­ta­nje, da uži­va­te na sce­ni. Tu je i pri­ja­telj­ski od­nos sa pu­bli­kom ko­ji ni­je onaj do­dvor­nič­ki, već onaj ko­ji pra­ti istin­ska ra­dost pri sva­kom na­šem su­sre­tu – za­do­volj­no kon­sta­tu­je Ne­boj­ša Ilić.
● To va­ži i za Vaš od­nos sa re­di­te­ljem i za­jed­nič­ki za­da­tak?
– Da, to je su­štin­ski va­žno, sko­ro i je­di­no bit­no da sa lju­di­ma s ko­ji­ma ra­diš di­je­liš isto mi­šlje­nje i emo­ci­ju. Ka­da osje­tiš da bi to mo­gao da ra­di ne­ko dru­gi, ka­da je pre­jak re­di­telj­ski pe­čat, iz­o­sta­ne osje­ćaj da smo svi mi na za­jed­nič­kom za­dat­ku. Sa dru­ge stra­ne, ka­da re­di­telj ima po­vje­re­nje u glum­ce, ka­da uva­ža­va sen­zi­bi­li­tet glum­ca sa ko­jim ra­di, on­da na­sta­ju i naj­u­zbu­dlji­vi­je pred­sta­ve. To zna­či da smo svi po­ma­lo auto­ri. Da­kle, ni­sam ško­lo­van, ni­ti po­zo­ri­šno vas­pi­ta­van da bu­dem voj­nik re­di­te­lja, već uži­vam ka­da sa­ra­đu­je­mo i za­jed­no stva­ra­mo po­se­ban po­zo­ri­šni do­ga­đaj. Te­a­tar ima moć da, bar na tre­nu­tak, po­di­je­li svo­je mi­šlje­nje, svoj stav, od­nos pre­ma ne­če­mu ili emo­ci­ju sa pu­bli­kom, i ta­kav te­a­tar naj­vi­še vo­lim. Ne uži­vam u te­a­tru ko­ji je pre­ten­ci­o­zan, ko­ji slu­ži da edu­ku­je pu­bli­ku, da joj po sva­ku ci­je­nu otva­ra oči i upi­nje se da bu­de pa­met­ni­ji od nje. Ta­kva vr­sta te­a­tra je, na­rav­no, le­gi­tim­na, i tre­ba da po­sto­ji, ali to su ne­ke stva­ri ko­je me­ni in­tim­no ni­su bli­ske.
● Ne uži­va­te, sva­ka­ko, ni ka­da su po­je­din­ci pre­ten­ci­o­zni?
- Ne vo­lim si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma lju­di idu u kraj­nost i vo­le da so­le pa­met. Sme­ta mi sva­ka vr­sta pre­ten­ci­o­zno­sti, po­seb­no ona da se ne­ko u sve ra­zu­mi­je. Ja­ko me za­ni­ma gdje su to ne­ki lju­di na­u­či­li. To je po­seb­no is­tak­nu­to u po­li­ti­ci i, iako osje­ćam od­go­vor­nost, i u tom di­je­lu sam spre­man da ka­žem ono što mi­slim. Za­to mi je uvi­jek dra­ži te­a­tar ko­ji di­je­li sve mu­ke i pi­ta­nja sa pu­bli­kom od ono­ga ko­ji slu­ži da vas­pi­ta­va pu­bli­ku, ma­da je i to jed­na od ulo­ga po­zo­ri­šta.
S. Ti­ja­nić