U iz­lo­žbe­nom pro­sto­ru Umjet­nič­ke ga­le­ri­je „Vi­to­mir Sr­blja­no­vić” otvo­re­na je iz­lo­žba Živ­ka Ra­do­vi­ća, sli­ka­ra-kon­zer­va­to­ra u Jav­noj usta­no­vi Mu­ze­ji i ga­le­ri­je Pod­go­ri­ce. Ka­ko je pod­sje­tio Želj­ko Ča­bar­ka­pa na otva­ra­nju po­stav­ke, Plje­vlja­ci su ima­li pri­li­ku da se sa Ra­do­vi­ćem upo­zna­ju to­kom nje­go­vog ra­da na re­sta­u­ra­ci­ji fre­sa­ka ma­na­sti­ra Sve­ta Tro­ji­ca. Tih go­di­na, pre­ma ri­je­či­ma Ča­bar­ka­pe, bi­lo je la­ko uoči­ti kva­li­tet ra­da Živ­ka Ra­do­vi­ća, kao i pri­mje­ti­ti nje­go­vo umje­će.
- Po­sje­ti­o­ci ma­na­sti­ra Sve­te Tro­ji­ce Plje­valj­ske, a po­seb­no Plje­vlja­ci, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na pri­mi­je­ti­li su ka­ko su fre­ske u ovom drev­nom hra­mu na­jed­nom „si­nu­le”, pro­sto kao da su iz­ro­ni­le iz vje­kov­ne ta­me u ko­joj je sa­mo iz­vje­žba­no oko mo­glo na­slu­ti­ti nji­ho­vu umjet­nič­ku vri­jed­nost. Bi­lo je ja­sno da je ne­ka maj­stor­ska ru­ka ski­nu­la ta­log vje­ko­va ob­no­viv­ši ži­vo­pis sred­njo­vje­kov­nog zda­nja. I, evo, ko­nač­no se uka­za­la pri­li­ka da to i u Plje­vlji­ma jav­no ka­že­mo - kon­zer­va­ci­ju ži­vo­pi­sa ma­na­sti­ra Sve­te Tro­ji­ce ra­dio je Živ­ko Ra­do­vić, kon­zer­va­tor sa­vjet­nik u JU Mu­ze­ji i ga­le­ri­je Pod­go­ri­ce, ko­ji pri­pa­da pr­voj ge­ne­ra­ci­ji di­plo­ma­ca Kul­tu­ro­lo­škog fa­kul­te­ta sa Ce­ti­nja - ka­zao je Ča­bar­ka­pa.
On je is­ta­kao da je Ra­do­vić kao struč­njak za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju zid­nog i šta­fe­laj­nog sli­kar­stva svoj vr­hun­ski ta­le­nat, zna­nje i po­sve­će­nost po­ka­zao na objek­ti­ma iz­van­red­nog kul­tur­nog zna­ča­ja na na­šim pro­sto­ri­ma.
Ča­bar­ka­pa je pod­sje­tio da je Ra­do­vić još kao stu­dent po­čeo svo­ju mi­si­ju ra­de­ći na kon­zer­va­ci­ji iko­no­sta­sa i ži­vo­pi­sa po­čev od Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, Lju­bo­sti­nje, Ra­va­ni­ce, Stu­de­ni­ce, Mu­ze­ja Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Du­brov­ni­ku, pa pre­ko ma­na­sti­ra Mo­ra­če, Đur­đe­vih Stu­po­va, ma­na­sti­ra Ostrog, Sa­bor­ne cr­kve u Nik­ši­ću, cr­kve Sve­tog Ni­ko­le u Bi­je­lom Po­lju, cr­kve Sve­tog Đor­đa u Pod­go­ri­ci, do broj­nih iko­na i sli­ka iz mu­zej­skih i pri­vat­nih zbir­ki i ko­lek­ci­ja.
- Kao vr­hun­ski kon­zer­va­tor Ra­do­vić je spo­jio od­lič­no obra­zo­va­nje ko­je je ste­kao na ce­tinj­skom Kul­tu­ro­lo­škom fa­kul­te­tu, pre­te­či da­na­šnjeg Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti, te svo­ja maj­stor­ska umi­je­ća i ne­spo­ran umjet­nič­ki ta­le­nat. Sa­mo ta­ko mo­gao se do­bi­ti re­zul­tat ko­ji je on ne­spor­no po­sti­gao – broj­na na­ša kul­tur­na do­bra za­si­ja­la su u pu­nom sja­ju i sa­ču­va­na od ko­nač­nog pro­pa­da­nja za ove ali i bu­du­će ge­ne­ra­ci­je i vre­me­na. Ulo­ga lju­di kao što je Živ­ko Ra­do­vić u sve­mu to­me je ne­mjer­lji­va – u kul­tu­ri i za kul­tu­ru on tri de­ce­ni­je ra­di mu­ko­trp­ni, go­to­vo ru­dar­ski po­sao, osta­ju­ći, pot­pu­no u skla­du sa pra­vi­li­ma svo­je pro­fe­si­je, u dru­gom pla­nu. Kon­zer­va­to­ri i je­su lju­di u sjen­ci i iz sjen­ke i uglav­nom osta­ju ne­pri­mi­je­će­ni, sem od upu­će­nih, ako je po­sao ura­đen ka­ko tre­ba. Sla­va pri­pa­da oni­ma o či­jim dje­li­ma bri­nu a njih jav­nost uoči tek ako po­gri­je­še - ka­zao je Ča­bar­ka­pa.
Živ­ko Ra­do­vić za­hva­lio je po­sje­ti­o­ci­ma i or­ga­ni­za­to­ri­ma iz­lo­žbe, is­ta­kav­ši da je na otva­ra­nju pri­sut­no go­to­vo ono­li­ko lju­di ko­li­ko ih je bi­lo i na otva­ra­nju iz­lo­žbe u Pod­go­ri­ci.
B. Je.