-„Mi­le Al­bi­ja­nić je ri­bar du­še. U nje­go­voj mre­ži su osje­ća­ji i taj­na nad taj­na­ma, maj­ka svih taj­ni, taj­na ne­pre­sta­nog is­pi­ti­va­nja uni­ver­zal­ne za­go­net­ke, mi­stič­ne i ne­do­ku­či­ve, za­go­net­ke lje­po­te sa­vr­šen­stva. Jer, kad za­ro­ni­mo do­lje, is­pod mo­ra, kad ko­nač­no spu­sti­mo gla­vu mi ko­ji je ta­ko drč­no i oho­lo di­že­mo nad svi­me i sva­čim, uto­pi­mo se u do­bro za­či­nje­ni bru­det od lju­ba­vi, mi­ri­sa i bo­ja.Ele­gan­ci­ja iz­ve­de­nih po­te­za uvi­jek je var­lji­va, ni je­dan umjet­nik ne stva­ra ako u nje­mu ne po­sto­ji grč. Na toj ri­bljoj tr­pe­zi umjet­nič­kih slo­bo­da ca­ru­je čas že­lja, a čas na­da, ma­lo sr­de­la, ma­lo bran­cin ili ora­da, ali sva­ka­ko se, ne­ka­ko is­pod gla­sa i u za­go­net­nom mra­ku is­pod vol­ta, pje­va kan­co­na bez pre­stan­ka, ka­ko smo i ma­li i ve­li­ki, bi­li va­zda, od na­stan­ka. Na nje­go­vu ar­ti­fi­ci­jel­nu udi­cu, sa mam­cem su­bjek­tiv­nog, opi­plji­vog, ži­vog i ma­te­ri­jal­nog, bli­skog i du­bo­kog, la­ko se uhva­ti­ti. Za to je po­treb­no…Sa­mo ma­lo du­še”, za­pi­sao je Bla­žo Da­vi­do­vić svo­je­vre­me­no o ra­do­vi­ma sli­ka­ra Mi­la Al­bi­ja­ni­ća. Pu­bli­ka pak, još na­red­nih ne­ko­li­ko da­na ima mo­guć­nost da po­gle­da Al­bi­ja­ni­će­ve ra­do­ve u bu­dvan­skoj Mo­der­noj ga­le­ri­ji. Po­stav­ku iz­lo­žbe „Ri­be i ri­ba­ri” či­ni 35 ra­do­va, ra­đe­nih teh­ni­kom ulja na plat­nu, kao i ulje na le­so­ni­tu i ulje na pa­pi­ru.
● Na iz­lo­žbi u Bu­dvi pri­ka­za­li ste ra­do­ve s mo­ti­vi­ma ko­je ra­di­te u po­sljed­nje vri­je­me – ri­be, si­re­ne, ri­ba­ri... Za­što su Vam ti mo­ti­vi sa­da to­li­ko pri­vlač­ni, da li je raz­log to­me Va­še pre­se­lje­nje iz Nik­ši­ća na pri­mor­je?
- Sve če­ga sam se do­hva­tio u svom stva­ra­lač­kom opu­su u zre­lim go­di­na­ma ima ko­ri­jen u ra­noj fa­zi ra­da, u pe­ri­o­du „nik­šić­kih go­di­na”... mo­žda i ra­ni­je, dok sam, na­kon za­vr­še­ne li­kov­ne ško­le, raz­mi­šljao i ma­štao o svom da­ljem ra­du, na svo­jim pr­vim zre­li­jim cr­te­ži­ma iz de­ve­de­se­tih na­šao sam ri­bu, kao sim­bol i kao jak znak... bi­lo gdje da sam ži­vio mi­slim da bi se ba­vio slič­nim li­kov­nim te­ma­ma.
● Va­še si­re­ne či­ni se da ne­pri­ko­sno­ve­no vla­da­ju mor­skim du­bi­na­ma, kao i na mor­skoj po­vr­ši­ni. Da li su slič­ni­je pri­či o Ma­loj si­re­ni ili si­re­na­ma iz Odi­se­je­vih pu­sto­lo­vi­na?
- Si­re­na kao ri­ba že­na, kao mit­sko bi­će... ima sna­žan po­ten­ci­jal za raz­ra­du jed­nog do­brog i kva­li­tet­nog ci­klu­sa sli­ka, za raz­voj jed­ne fi­ne lir­ske po­e­ti­ke, ko­ji, (ko­ju) sam sa­mo za­po­čeo, po­vr­šin­ski za­gre­bao, što ne zna­či da, mu (joj) se u jed­nom tre­nut­ku ne­ću vra­ti­ti.
● Na mno­gim ra­do­vi­ma pri­ka­zu­je­te po­je­di­nač­ne ri­be, pa se či­ni kao da ste im na ne­ki na­čin „udah­nu­li” lič­nost, kao da ste sli­ka­li nji­ho­ve por­tre­te? Ko­li­ko se osla­nja­te na sve ono što je sim­bo­li­ka ve­za­na za ri­be, ne sa­mo u hri­šćan­stvu?
- Ra­de­ći ve­li­ke for­ma­te sa Si­re­na­ma, od­ma­rao sam se, ta­ko što bi na sve­mu što bi mi pa­lo pod ru­ku po­čeo špa­htlom ve­o­ma br­zo eks­pre­siv­no na­no­si­ti ri­be, to je ne­ka­ko sa­mo pro­va­li­lo... one su mi is­po­čet­ka bi­le sko­ro kao oti­sak pr­sta... ne­što sa­svim lič­no i ne­po­no­vlji­vo. Kad sam vi­dio i kad su mi re­kli da ima­ju „ka­rak­ter” Ri­be su po­sta­le ne­za­o­bi­la­zan mo­tiv na svim cr­te­ži­ma, sli­ka­ma, ko­la­ži­ma u svim mo­jim li­kov­nim raz­mi­šlja­nji­ma, kao dio i sim­bol ži­vo­ta sa­mog, ni­kad na mo­jim sli­ka­ma ni­je­su mr­tve. Ri­bo­lo­vom se ina­če ne ba­vim.
● Ko­ri­sti­te se jar­kim bo­ja­ma, otvo­re­nim, pa bi bi­lo za­ni­mlji­vo ču­ti za­što ta­ko, kao i ko­je su Vam teh­ni­ke naj­bli­že?
- Ne znam ko­li­ko jar­kim, je­su sve te sil­ne ri­be ja­ko ko­lo­ri­sa­ne, ri­jet­ko mo­no­hrom­ne, što je iz­raz tre­nut­nih sta­nja ras­po­lo­že­nja i sa­me po­tre­be da bo­jom kao i for­mom pre­ne­sem emo­ci­ju. Sva­ki umjet­nik ima tu po­tre­bu da po­go­di du­šu po­sma­tra­ča, da osje­ti eho i na taj na­čin raz­go­va­ra sa pu­bli­kom. Ra­do­zna­la dje­ca umjet­ni­ci... uvi­jek eks­pe­ri­men­ti­šu, ta­ko da sam se opro­bao u mno­gim teh­ni­ka­ma... Još se je­di­no va­ja­nja ni­je­sam do­hva­tio a že­lim.
● Mno­go se pri­ča o dru­štve­nom i eko­nom­skom sta­tu­su li­kov­nih umjet­ni­ka. Či­ni se da je to uve­li­ko po­ve­za­no i sa tim da li se ku­pu­ju nji­ho­va dje­la. Da li spa­da­te u red onih ko­ji mo­gu re­ći da ži­ve od svog umjet­nič­kog ra­da? Što bi se po Va­ma mo­glo pro­mi­je­ni­ti na ni­vou za­ko­na, a što bi li­kov­nim umjet­ni­ci­ma olak­ša­lo rad i ži­vot?
- Hva­la vam na ovom pi­ta­nju. Ve­o­ma va­žna te­ma, ži­vot­no va­žna. Či­tav Bal­kan mi­slim da pa­ti od dr­žav­nog „ne­shva­ta­nja” zna­ča­ja umjet­no­sti kao iz­u­zet­no va­žnog di­je­la dru­štve­nog ži­vo­ta, di­je­la ko­ji da­je dru­štvu u cje­li­ni jed­nu ver­ti­ka­lu ko­ja pred­sta­vlja nje­ne ci­vi­li­za­cij­ske do­me­te. Či­ni se da je ovim dru­štvi­ma u po­vo­ju, na­sta­lim iz jed­ne ve­li­ke div­ne dr­ža­ve, sve ili sko­ro sve bit­ni­je od ula­ga­nja u kul­tu­ru... Ni kod nas ni­je ni­šta bo­lje, ri­jet­ki su umjet­ni­ci ili ih uop­šte ne­ma iza ko­jih će dr­ža­va sta­ti i pru­ži­ti im ap­so­lut­nu i sna­žnu po­dr­šku kao što to či­ne raz­vi­je­ne ze­mlje za­pa­da. Mi­slim da tu ni­je do umjet­ni­ka jer su mno­gi do­sti­gli ap­so­lut­ni svjet­ski ni­vo, pri­je će bi­ti da je tu do ne­shva­ta­nja nad­le­žnih dr­žav­nih in­stan­ci. Ja lič­no imam sta­tus slo­bod­nog umjet­ni­ka, što prak­tič­no zna­či, sna­la­zi se sam da­će­mo ti ne­što pen­zi­je i ži­vot­nog osi­gu­ra­nja. To je moj iz­bor, ne mo­ra zna­či­ti ni­šta lo­še. Na­pro­tiv, to je od­lič­no, ako ja svo­jim ra­dom us­pi­jem da se pro­bi­jem na ino­stra­na tr­ži­šta umjet­ni­na, a što je opet ve­o­ma te­ško ako ne­ma­te sna­žnu po­dr­šku ili dr­ža­ve ili ne­kog ja­kog ga­le­ri­ste. Lič­no ne­ka­ko uspi­je­vam pre­hra­ni­ti po­ro­di­cu za­hva­lju­ju­ći pro­da­ji sli­ka na uli­ci stra­nim tu­ri­sti­ma, što je ve­o­ma mu­ko­tr­pan po­sao.
● Ka­da će­te po­no­vo pri­re­di­ti ne­ku sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu, ili mo­žda uče­stvo­va­ti na ne­koj ko­lek­tiv­noj iz­lo­žbi?
- Ve­o­ma ote­ža­na si­tu­a­ci­ja što se ti­če rad­nog pro­sto­ra, na­i­me, iz ate­ljea ko­ji mi je da­la op­šti­na Nik­šić, pre­se­lje­njem u Ti­vat sam ostao na „go­loj le­di­ni” što bi re­kao na­rod... Ti­vat­ska op­šti­na ne­ma pre­tje­ra­no ra­zu­mi­je­va­nje za svo­je umjet­ni­ke, ne­što ma­lo rad­nih pro­sto­ra je ra­ni­je po­di­je­lje­no, ta­ko da tre­nut­no ne­ma­ju na­mje­ru či­ni mi se, da se ti­me ba­ve. I po­red to­ga ra­dim, iz­la­žem, bo­rim se, ta­ko da ću usko­ro na­pra­vi­ti iz­lo­žbu u Pod­go­ri­ci.
Ž. JA­NjU­ŠE­VIĆ


Bi­o­gra­fi­ja

Mi­le Al­bi­ja­nić je ro­đen 1963. go­di­ne u Bi­le­ći, BiH, gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju. Go­di­ne 1990. di­plo­mi­rao je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Nik­ši­ću, na pe­da­go­škom od­sje­ku, kao na­stav­nik li­kov­ne kul­tu­re, po­tom dvi­je go­di­ne ra­dio u stru­ci u Bi­le­ći. Du­ži niz go­di­na ra­dio je u Nik­ši­ću u pro­svje­ti i NVO sek­to­ru, da bi već ne­ko vri­je­me svoj ži­vot i rad ve­zao za Ti­vat. Imao je za­vi­dan broj sa­mo­stal­nih i za­jed­nič­kih iz­lo­žbi, ba­vi se sli­kar­stvom, fo­to­gra­fi­jom i di­zaj­nom. Or­ga­ni­za­tor je li­kov­nog do­ga­đa­ja „Na­cr­taj­mo se u eN­Ka”, osni­vač i član umjet­nič­ke gru­pe „Gru­pa Tri Art” i pu­no­prav­ni član ULU­BiH. Od 2013. ima sta­tus slo­bod­nog umjet­ni­ka. Al­bi­ja­nić je imao za­vi­dan broj sa­mo­stal­nih i grup­nih iz­lo­žbi.


Član ULU­BiH, ali ne i ULUCG

● Član ste ULU­BiH-a iako go­di­na­ma ži­vi­te u Cr­noj Go­ri, ni­je­ste član Udru­že­nja li­kov­nih umjet­ni­ka Cr­ne Go­re. Da li je to Vaš lič­ni iz­bor, ili je po­sri­je­di ne­što dru­go?
- Kod me­ne je to opet, vi­še slu­čaj­nost, na­i­me po sta­tu­tu NVO ULUCG-a sa vi­šom li­kov­nom ško­lom ne mo­gu bi­ti nji­hov član. Po­što sam ro­đen u Bi­le­ći obra­tio sam se ci­je­nje­nom ULU­BiH-u i na­kon sla­nja ra­do­va pri­mljen za nji­ho­vog pu­no­prav­nog čla­na, što mi za­i­sta či­ni čast i za sad mi je to je­di­na sa­tis­fak­ci­ja ko­ju imam od tog član­stva.