Spi­sa­te­lji­ca Ra­doj­ka Abra­mo­vić iz Ko­to­ra pri­je mje­sec da­na ob­ja­vi­la je svoj dru­gi ro­man pod na­zi­vom „Vje­ko­vi pro­la­ze, a du­še pri­ča­ju”, na­kon što je pri­je tri go­di­ne hra­bro za­ko­ra­či­la u svi­jet knji­žev­no­sti svo­jim pr­vjen­cem, ro­ma­nom „Bo­kelj­ske bu­re, ju­ga i bo­na­ce”. Epo­ha je ve­li­ki za­hvat za sva­kog umjet­ni­ka, a sreć­na okol­nost no­vog ro­ma­na je što ga je pi­sa­la isto­ri­čar­ka umjet­no­sti, sa pred­zna­njem ko­me či­ta­lac vje­ru­je, da re­kon­stru­i­še Ko­tor 15. vi­je­ka, a to je ura­di­la „ma­e­stral­no i to je naj­ve­ći do­pri­nos ovog ro­ma­na”, oci­je­nio je prof. knji­žev­no­sti Ne­ven Sta­ni­čić.
Abra­mo­vi­će­va je is­pri­ča­la lič­ne i po­ro­dič­ne dra­me jed­ne ugled­ne ko­tor­ske po­ro­di­ce, po­la­ze­ći od či­nje­ni­ce da su ljud­ske pat­nje i ra­do­sti iste ili slič­ne ta­da i sa­da, ob­ja­sni­la je prof. Smi­lja­na Ra­du­si­no­vić, dok je prof. Ru­ži­ca Da­ni­lo­vić is­ta­kla da su glav­ni ju­na­ci „Anu­kla i Đon ko­tor­ski Ro­meo i Ju­li­ja, ali još smi­o­ni­ji, jer su po­ga­zi­li kru­te sta­le­ške mo­ral­ne nor­me”, te da „pri­ča o ne­sreć­noj Anu­kli Bu­ća i o nje­nom smi­o­nom po­ku­ša­ju bi­je­ga iz oko­va pa­tri­cij­skih tra­di­ci­o­na­lo­nih ste­ga za­slu­žu­je i ekra­ni­za­ci­ju, na te­le­vi­zi­ji ili na film­skom plat­nu”. Autor­ka skrom­no ob­ja­šnja­va da je na­kon pr­vog ro­ma­na ste­kla ru­ti­nu u pi­sa­nju, ali je to „ru­ti­na sa ozbilj­nim kre­a­tiv­nim pri­la­zom”. Li­ko­ve, do­ga­đa­je i si­tu­a­ci­je u ro­ma­nu rječ­ju je osli­ka­la po­put vje­štog sli­ka­ra, što je njoj i pro­fe­si­o­nal­no bli­sko.
- Kao vr­lo mla­da sam ja­ko li­je­po sli­ka­la i uvi­jek sam vo­lje­la vi­zu­el­ni svi­jet. U obje knji­ge sam na­sto­ja­la da na ne­ki na­čin vi­zu­el­no do­ča­ram či­ta­o­cu kom­plet­ni iz­gled gra­da, uli­ce, tr­go­ve, da či­ta­ju­ći knji­gu sli­ko­vi­to do­ži­vlja­va­ju te sce­ne, ta do­ga­đa­nja, te lič­no­sti, da jed­no­stav­no, kroz knji­gu gle­da­ju sli­ke, ako mo­gu ta­ko da ka­žem, kao jed­nu vr­stu de­skrip­tiv­no-emo­tiv­ne sim­bi­o­ze. Mo­žda me je ta mo­ja pr­vo­bit­na vo­ka­ci­ja isto­ri­ča­ra umjet­no­sti vi­še pod­sta­kla da se upu­stim u pi­sa­nje ta­kve vr­ste knji­žev­nog dje­la. Svi ko­ji su je pro­či­ta­li, lju­di ko­ji ni­su iz ove bran­še, re­kli su mi da ima­ju vi­zi­je ono­ga što či­ta­ju. Sla­žem se da je ro­man zgo­dan za scen­ski pri­kaz, film, jer kom­plet­na knji­ga obi­lu­je sli­ka­ma, ona je scen­ski - re­kla nam je Abra­mo­vić. Ra­di­la je, ka­že, suk­ce­siv­no – kre­ne. pa sta­ne, pa opet kre­ne - ot­pri­li­ke, u kon­ti­nu­i­te­tu go­di­nu i po da­na jed­nog kva­li­tet­nog ra­da.
- Kroz zna­nje i ma­štu ob­u­hva­ti­la sam sve dru­štve­ne seg­men­te da bih re­kon­stru­i­sa­la jed­nu epo­hu. Do­ku­men­tar­ni ma­te­ri­jal či­ni kon­struk­ci­ja gra­da u pro­šlo­sti, nje­go­va ar­hi­tek­tu­ra, obi­čaj­no pra­vo, na­čin ži­vo­ta, na­čin na ko­ji su lju­di vo­lje­li, sta­le­ška po­dvo­je­nost, ple­mi­ći, mla­da za­nat­ska kla­sa ko­ja je bi­la u ja­ča­nju, sve­šten­stvo. Zna­nje sam cr­pi­la iz svo­je stru­ke, ali i ši­re. Isto­ri­čar umjet­no­sti i ne mo­ra baš da po­zna­je pri­li­ke, uko­li­ko ga to ne in­te­re­su­je, a ja sam to cr­pi­la iz svog ve­li­kog lič­nog in­te­re­so­va­nja pre­ma tim stva­ri­ma kao jed­na od ri­jet­kih za­lju­blje­ni­ca Ko­to­ra ko­ja pri­la­zi svom rod­nom gra­du na taj na­čin. Svi mi vo­li­mo svoj grad, ali ako ka­žem da ga vo­li­mo na svoj na­čin, mi­slim da ga ta­ko i do­ži­vlja­va­mo i da ga on­da mo­že­mo dru­ga­či­je pri­hva­ti­ti ne­go ne­ki obič­ni po­sma­trač, pro­la­znik - ob­ja­šnja­va spi­sa­te­lji­ca u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Po­ro­dič­nu pri­ču i lič­nu pri­ču jed­ne že­ne, naj­mla­đe kćer­ke ko­tor­skog ple­mi­ća Ma­ri­na Bu­će ona je iz­ma­šta­la, ali to se, ka­že ona, mo­glo de­si­ti.
- Pro­u­ča­va­la sam ar­hiv­ska do­ku­men­ta, po­go­to­vo ona ko­ja go­vo­re o mi­ra­znoj imo­vi­ni, o či­nu uda­je, o vre­me­nu kad su se mla­de dje­voj­ke uda­va­le, kad su bi­le zre­le za skla­pa­nje bra­ko­va. Ima tu do­ku­men­tar­nog ma­te­ri­ja­la, ali pri­ča je iz­ma­šta­na. To je ima­gi­nar­na pri­ča na osno­vu ono­ga što se de­ša­va­lo u Ko­to­ru, u ono vri­je­me bi­lo je pu­no van­brač­ne dje­ce, ali sa mu­ške stra­ne, dje­ca ple­mi­ća, si­no­vi i ćer­ke mu­ških čla­no­va pa­tri­cij­skih po­ro­di­ca, ali je ov­dje jed­na sa­svim obr­nu­ta pri­ča –dje­voj­ka iz ple­mić­ke po­ro­di­ce se za­lju­blju­je u mla­dog slu­gu i tu se de­si­la jed­na lju­bav­na ve­za sa in­te­re­sant­nim is­ho­dom - na­go­vje­šta­va autor­ka i po­ru­ču­je da, umje­sto da ga pre­pri­ča­va, naj­bo­lje je da či­ta­lac sam pro­či­ta ro­man. Na­gla­ša­va da je ci­je­li pro­je­kat is­fi­nan­si­ra­la sa­ma uz po­moć fa­mi­li­je, te da, zbog ogra­ni­če­nih sred­sta­va, ni­je do­volj­no pa­žnje po­sve­ti­la di­zaj­nu knji­ge.
- To je po­seb­na pri­ča, me­ni je uža i ši­ra po­ro­di­ca tu po­seb­no po­mo­gla. Ni­sam to­li­ko moć­na da imam to­li­ko nov­ca da pla­tim ne­koj od bo­ljih iz­da­vač­kih ku­ća. Nor­mal­no je da iz­da­vač­ka ku­ća pre­pe­gla­va knji­gu, ona se to­li­ko pu­ta glan­ca, vra­ća auto­ru, to je on­da pra­va stvar kad se ona fil­tri­ra. Ali u ovom slu­ča­ju to je bi­lo ne­mo­gu­će iz­ve­sti, jer ja sam sve ovo iz­ve­la bu­kval­no u sa­mo­stal­noj re­ži­ji. Iz­da­va­nje knji­ge po­mo­gli su lju­di iz mog bli­skog okru­že­nja. Ni­sam ne­ka mla­da autor­ka ko­ja ju­ri ka­ri­je­ru, pa da tr­čim za ne­kim ve­li­kim iz­da­va­či­ma, ali ako ne­ko jed­nog da­na pre­po­zna da bi ovaj ro­man mo­gao bi­ti in­te­re­san­tan, u sva­kom tre­nut­ku mo­že da uzme knji­gu, da je do­ra­di uz ne­ka po­gla­vlja, ljep­ši teh­nič­ki di­zajn, sve bi uvi­jek mo­glo bi­ti bo­lje, ka­že spi­sa­te­lji­ca, ko­ja je u svoj­stvu ku­sto­sa umjet­nič­ke zbir­ke za­po­sle­na u Po­mor­skom mu­ze­ju Cr­ne Go­re u Ko­to­ru.

Maj­či­na lju­bav je
iz­nad sve­ga

- Že­na sam ko­ja je mno­ge od­lu­ke u ži­vo­tu do­ni­je­la vr­lo hra­bro, mo­žda is­pred svog vre­me­na za ne­ke stva­ri, kao što je i ju­na­ki­nja u mom ro­ma­nu, za­to po­ru­ču­jem bu­du­ćim pi­sci­ma - sa­mo hra­bro, imaj­te vje­ru u se­be u bi­lo kom seg­men­tu da dje­lu­je­te. Ova že­na je bo­rac, a po­en­ta ci­je­le knji­ge je lju­bav maj­ke pre­ma dje­ci, lju­bav ge­ne­ral­no pre­ma rod­nom gra­du, lju­bav pre­ma Ko­to­ru ko­ju su svi pre­po­zna­li, ali iz­nad svih tih lju­ba­vi je lju­bav maj­ke pre­ma dje­ci, to je uvi­jek bi­lo i bi­će naj­ja­ča lju­bav u svi­je­tu, bez ob­zi­ra na sve te lju­ba­vi pre­ma lju­di­ma, mu­že­vi­ma, mom­ci­ma, mu­škom po­lu, žen­skom po­lu. Onaj ko raz­mi­šlja na taj na­čin, pre­po­zna­će to u knji­zi.

Uži­vam dok pi­šem

- Za me­ne je pi­sa­nje in­spi­ra­ci­ja, na­čin pra­žnje­nja emo­ci­ja, vid za­bo­ra­va sva­ko­dne­vi­ce i ja uži­vam dok pi­šem. Ne mu­čim se, za­i­sta vo­lim da pi­šem, to mi po­ma­že da is­ka­žem svo­je emo­ci­je. Ovo je svo­je­vr­sni po­klon mom gra­du, ko­ji za­i­sta vo­lim. Ja­ko mi je žao što ni­sam bi­la u pri­li­ci da bu­dem u ne­kim ko­mi­si­ja­ma, ži­ri­ji­ma ve­za­nim za grad, po­zna­jem ga kao svo­ju du­šu, jer tu ži­vim, ra­dim, stva­ram, ti­me se ba­vim per­ma­nent­no, jer ja to vo­lim. Ne ža­lim se, ali sma­tram da tre­ba da pre­po­zna­je­mo lju­de ko­ji bi svo­jim zna­njem i is­ku­stvom mo­gli da do­pri­ne­su ne­kom bo­ljit­ku gra­da.