Pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i pi­sac na srp­skom je­zi­ku Jan­ko Je­lić či­ta­lač­ku pu­bli­ku je ob­ra­do­vao no­vom, tre­ćom po re­du, knji­gom ko­ja je na­slo­vlje­na „Zlat­ni čo­vjek – pri­če is­pred se­o­ske pro­dav­ni­ce”. U pi­ta­nju je zbir­ka pri­po­vje­da­ka u ko­joj su pri­če is­pri­ča­ne za­ni­mlji­vo, la­ko, ne­u­si­lje­no, ži­vot­no, ne­po­sred­no, sa ori­gi­nal­nim, iz­vor­nim hu­mo­rom, pre­po­zna­tlji­vim za Je­li­ća, re­kla je na pro­mo­ci­ji u Nik­ši­ću prof. dr Je­li­ca Sto­ja­no­vić.
Pa­ra­dok­sal­nost si­tu­a­ci­ja u ko­je upa­da­ju li­ko­vi, is­ta­kla je ona, ne­kad vo­đe­ni na­mje­rom, ne­kad bez ika­kvog svog vi­dlji­vog uče­šća, iro­ni­ja i sar­ka­zam ko­ji se na to na­do­gra­đu­ju, stva­ra­ju zdrav i je­dar hu­mor. Sklo­nost ka ka­ri­ka­tu­ral­nim pri­ka­zi­ma sa ne­vje­ro­vat­nim i za­ni­mlji­vim obr­ti­ma, ko­mič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, na­čin na ko­ji se to pri­ka­zu­je, ot­kri­va nam maj­stor­stvo pri­po­vje­da­nja, sma­tra prof. dr Sto­ja­no­vić.
Je­lić pro­go­va­ra je­zi­kom ko­ji je svjež, stva­ra­lač­ki i ori­gi­na­lan, hu­mo­rom ko­ji je neo­bi­čan, vrc­kav i du­bok, ko­jim se di­še, ko­ji te­če spon­ta­no kao vre­lo, kao iz­vor, kao uta­ba­ni put ko­ji ne­mi­nov­no vo­di (pro­la­zni­ka, na­mjer­ni­ka) pred se­o­sku pro­dav­ni­cu.
– „Pri­če is­pred se­o­ske pro­dav­ni­ce” je vi­je­nac pri­po­vje­da­ka ko­ji či­ni cje­li­nu, ko­joj je okvir pri­ča. I pri­či­na pri­ča. I pri­ča pri­či­ne pri­če. (Baš ka­ko do­li­ku­je na­ro­du ko­ji je ro­đen pri­čom za pri­ču). Pri­ča je, na ne­ki na­čin, i glav­ni lik knji­ge. Pri­ča ko­ja iz­vi­re, ko­ja se ra­đa, vri, kao i ži­vot, kao ne­mi­nov­nost, kao usud i kao sud­bi­na – ka­za­la je, iz­me­đu osta­log, prof. dr Sto­ja­no­vić U Je­li­će­voj pro­zi, ka­zao je na pro­mo­ci­ji pro­fe­sor Ivan Lu­ko­vac, uoča­va­ju se na­sle­đa tra­di­ci­je, je­zi­ka srp­skog i srp­ske pri­po­vje­dač­ke pro­ze ko­ja je u 19, a na­ro­či­to u 20. vi­je­ku „pro­sto buk­nu­la i do­se­gla ne­ke evrop­ske ra­zi­ne”. Je­li­će­va pro­za je, is­ta­kao je on, onaj uhva­će­ni tre­nu­tak kad usme­nost do­ži­vlja­va svoj kre­a­tiv­ni vr­hu­nac, pre­to­čen u slov­ne zna­ko­ve, tran­skri­bo­van u pi­sme­nost. U tom pre­po­zna­va­nju usme­no­sti, u do­sti­za­nju nje­nog ide­a­la je ča­ro­li­ja, pa ta­ko po­ja­snio je Lu­ko­vac, i for­mu­li­še Je­li­će­vo pri­po­vje­da­nje.
– Je­li­će­va pro­za je sve sa­mo ne ur­ba­na, i to je njen bi­tan kva­li­tet, na­ro­či­to u vre­me­nu knji­žev­nog po­mo­dar­stva, op­šte ne­mu­što­sti, mu­ca­nja, za­muc­ki­va­nja, sri­ca­nja. Je­zik ko­jim go­vo­ri i pi­še je čist, ta­čan, ne­po­sre­dan, si­lo­vit, ne­spu­tan – re­kao je, iz­me­đu osta­log, Lu­ko­vac. Or­ga­ni­za­tor pro­mo­ci­je, u ovi­ru ko­je je pro­gram vo­di­la Ma­ri­ja Ja­nju­še­vić, je Ma­ti­ca srp­ska-Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri ko­ja je iz­da­vač Je­li­će­ve knji­ge „Zlat­ni čo­vjek”.
B.B.


Sa pe­ča­tom Nik­ši­ća

Autor je na pro­mo­ci­ji ka­zao da je iz rod­nog Šav­ni­ka u Nik­šić do­šao 1994. go­di­ne kao sred­njo­ško­lac. Nik­šić je ta­da, is­ta­kao je on, bio grad pred­ra­su­da, „ne­ka­ko pun na­si­lja, ne­ka­kve agre­si­je”, pa je i on do­šao sa istim tim pred­ra­su­da­ma i stra­ho­vi­ma, s na­mje­rom da „ota­ra­si gim­na­zi­ju” i ode oda­tle.
– Ka­ko su pro­la­zi­le go­di­ne, kad ne­ka­ko sam se „onik­ši­ćio” i upo­zna­ju­ći sve vi­še lju­di shva­tio sam da su te pred­ra­su­de za­i­sta bi­le sa­mo pred­ra­su­de i ni­šta vi­še. Mo­gao sam ži­vje­ti ne znam gdje, mo­gao sam osta­ti i u rod­nom mje­stu, ali sam si­gu­ran da ni­je­sam upo­znao taj duh Nik­ši­ća, da taj pe­čat Nik­ši­ća ni­je ne­gdje na me­ne pao, da ni­ka­da ne bih po­stao pi­sac. I za­to za­hva­lju­jem Nik­ši­ću i svim Nik­ši­ća­ni­ma ko­ji su me pri­hva­ti­li – re­kao je Je­lić.