Du­go na­kon kon­cer­ta pu­bli­ka na ljet­njoj po­zor­ni­ci je bi­la pod uti­skom ko­ji su na nju osta­vi­li sjaj­ni umjet­ni­ci Ste­fan Mi­len­ko­vić, vi­o­li­na, Mar­ko Ha­tlak, har­mo­ni­ka, Mar­ko Črn­čec, kla­vir, Lu­ka Her­man Gaj­zer, kon­tra­bas, čla­no­vi slo­ve­nač­kog an­sam­bla Tan­go Compas, te vo­ka­list­ki­nja Ana Bez­jak. Oku­plje­ni u bo­ga­tom i kod nas ri­jet­ko slu­ša­nom pro­gra­mu na te­mu tan­ga, umjet­ni­ci su sva­ko na svoj na­čin do­pri­ni­je­li da pu­bli­ka mak­si­mal­no uži­va u ovom žan­ru, ko­ji je kao vid stva­ra­lač­kog iz­ra­za ob­li­ko­vao mu­zič­ku isto­ri­ju i kul­tu­ru. Po­sje­ti­o­ci ko­ji su is­pu­ni­li po­zor­ni­cu bez da­ha i trep­ta­ja pra­ti­li su sva­ku iz­ved­bu, uži­va­ju­ći u ne­sva­ki­da­šnjim rit­mo­vi­ma ju­žnjač­kog tem­pe­ra­men­ta, ali „bu­de­ći se” za sva­ki apla­uz, sprem­ni za slje­de­ću iz­ved­bu. So­li­stič­ke di­o­ni­ce Ste­fa­na Mi­len­ko­vi­ća i Mar­ka Ha­tla­ka, bi­le su u is­toj vi­tru­o­znoj rav­ni, vi­o­li­na na je­dan, a har­mo­ni­ka na dru­gi na­čin pri­ča­ju­ći pri­ču o svim vr­sta­ma tan­ga. Ni­za­li su se „Sta­ri tan­go”, „Tan­go ne­gro”, pot­sje­ća­ju­ći na nje­go­ve „cr­ne ko­ri­je­ne” u Ar­gen­ti­ni – Uru­gva­ju, „Ta­raf”, dok su ih na­iz­mje­nič­no na­ja­vlji­va­li Mi­len­ko­vić i Ha­tlak. Ob­ja­sni­li su i da „Kom-pas”, na­ziv jed­ne od nu­me­ra, zna­či ri­tam, puls, ne­što bez če­ga tan­go, ni­ti bi­lo ko­ja vr­sta mu­zi­ke ne mo­že da po­sto­ji. Pi­ja­ni­sta Črn­čec je imao svo­jih pet mi­nu­ta to­kom ko­jih je uspio da svu pa­žnju pu­bli­ke skre­ne ka se­bi, a kon­tra­ba­si­sta Gaj­zer je „pul­si­rao” na ži­ca­ma, kao da udah­nju­je ži­vot tan­gu. Iz­ve­li su i dvi­je autor­ske kom­po­zi­ci­je Mar­ka Ha­tla­ka – „Tan­go dens” i „Tan­go u su­mrak”, ko­je su obi­lo­va­le raz­li­či­tim rit­mo­vi­ma, har­mo­ni­ja­ma i dis­har­mo­ni­ja­ma, uz broj­ne vir­tu­o­zne se­kven­ce. Naj­ve­ći dio pro­gra­ma po­sve­ti­li su Asto­ru Pja­co­li, bar­du tan­go mu­zi­ke, iz­ved­ba­ma kom­po­zi­ci­ja „Najt klab” (iz „Isto­ri­je tan­ga”), „Re­vo­lu­ci­o­na­rio”, u ko­joj je spo­jio kla­si­ku, džez i so­ul, a na­kon is­traj­nog apla­u­za i ova­ci­ja, na bis i pre­div­nu kom­po­zi­ci­ju „Pri­ma­ve­ra”, ko­ju je Pja­co­la na­pi­sao po uzo­ru na Vi­val­di­je­va „Če­ti­ri go­di­šnja do­ba”. Tan­go-šti­mung za­či­ni­li su ple­sni pa­ro­vi stu­di­ja „Bu­e­na vi­sta” iz Pod­go­ri­ce, ko­ji su pred­sta­vi­li svu lje­po­tu i gra­ci­o­znost ovog je­din­stve­nog ple­sa.
– Ko­tor ima sve, i naj­va­žni­je – tu mo­že­te osje­ti­ti isto­ri­ju. Isto­vre­me­no je i pra­va po­zor­ni­ca za tan­go, jer ima strast, i to onu strast ko­ja vo­di ži­vot na­pri­jed, pri­mi­je­ti­la je vo­ka­list­ki­nja Ana Bez­jak, ko­ja je pli­je­ni­la pa­žnju pje­va­ju­ći sta­ri tan­go „Ne znam šta mi ra­de tvo­je oči”, „Vi­da mia” i još dvi­je dru­ge pje­sme.
– Igra­mo se sa mu­zi­kom i sti­lo­vi­ma tan­ga, i sti­lo­vi­ma mi­mo tan­ga. Naj­kre­a­tiv­ni­je stva­ri se mo­žda ra­đa­ju baš ka­da se su­prot­no­sti ukr­ste i do­đe do kom­bi­na­ci­je ide­ja, na­rav­no ka­da taj „su­kob” ni­je kon­flikt, ne­go kon­struk­ti­van su­sret raz­li­či­to­sti. Ima­li smo ve­o­ma uspje­šan kon­cert ko­ji je, kao i uvi­jek u Cr­noj Go­ri, pu­bli­ka od­lič­no is­pra­ti­la. Ci­je­li Ko­tor je jed­na ku­li­sa, pri­rod­ni ele­ment pred­o­dre­đen za du­hov­nost, ko­ja je neo­p­hod­na u sva­koj dr­ža­vi, ci­vli­za­ci­ji, si­ste­mu – re­kao je Mi­len­ko­vić, či­ja je su­pru­ga Go­ri­ca is­pra­ti­la kon­cert iz gle­da­li­šta. Njih dvo­je su sju­tra­dan ra­no ot­pu­to­va­li za Lon­don, gdje će odr­ža­ti re­si­tal, a za­tim još tri u Ita­li­ji, na­kon če­ga se vra­ća­ju u Ame­ri­ku, gdje ži­ve i ra­de.
Kon­cert je u okvi­ru Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke odr­žan na „Ko­ka Ko­la stej­džu”, ujed­no obi­lje­ža­va­ju­ći i kraj ko­tor­ske kon­cert­ne se­zo­ne, te je u ime su­or­ga­ni­za­to­ra, Mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan”, pu­bli­ku po­zdra­vi­la di­rek­to­ri­ca La­u­ra Jo­va­no­vić. Ona je is­ta­kla ve­li­ki zna­čaj svjet­skih umjet­ni­ka ko­ji su na­stu­pi­li i na­stu­pa­ju na ovoj sce­ni za for­mi­ra­nje mla­dih mu­zi­ča­ra, uče­ni­ka ove ško­le.
M.D.P.