Pro­fe­sor Če­do­mir Va­sić je eks­klu­ziv­no za ko­tor­sku pu­bli­ku u Ga­le­ri­ji „Kod Ho­me­na” kroz iz­lo­žbu „Sa ta­ra­ce” pred­sta­vio svo­ja dva opu­sa, isto­vre­me­no opo­zit­na i har­mo­nič­na: pri­mor­ski akva­re­li, no­stal­gič­ni i opu­šta­ju­ći, ko­ji­ma pre­no­si svo­je do­ži­vlja­je Bo­ke Ko­tor­ske, gdje do­la­zi od 1955. go­di­ne, na­su­prot dra­ma­tič­nim sce­na­ma kroz osam akri­la na plat­nu iz opu­sa „Pro­past Ti­re”. Za­jed­no, pred­sta­vlja­ju cje­lo­vi­tu sli­ku Me­di­te­ra­na i Bo­ke. Du­šan­ku i pok. Bo­ri­vo­ja Ho­me­na, me­ce­ne i vla­sni­ke Ga­le­ri­je po­zna­je vi­še od 30 go­di­na, ali je još u dje­tinj­stvu do­la­zio sa ro­di­te­lji­ma ko­ji su vi­še­stru­ko ve­za­ni za Bo­ku. Na­kon pa­u­ze od 20-30 go­di­na, ob­no­vio je po­sje­te Bo­ki, i 2000. sa su­pru­gom lje­tu­je kod ku­mo­va u Kum­bo­ru, i to re­dov­no či­ne po­sljed­njih 17 go­di­na. Va­si­ćev glav­ni na­čin ra­da pro­te­klih 25 go­di­na je „vi­še­me­dij­ska umjet­nost” - am­bi­jen­tal­ne po­stav­ke, ka­kva je bi­la i iz­lo­žba ko­ju je u mar­tu pri­re­dio u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti Voj­vo­di­ne u No­vom Sa­du – sli­ke, in­sta­la­ci­je, zvuč­ni am­bi­jen­ti. Kao rek­tor Uni­ver­zi­te­ta umet­no­sti u Be­o­gra­du, bio je men­tor Mi­le­ti Pro­da­no­vi­ću pr­vom dok­to­ru li­kov­nih umjet­no­sti, što je nov ste­pen umjet­nič­kog obra­zo­va­nja.
● Ko­je „ta­ra­ce” Bo­ke ko­tor­ske su Vas in­spi­ri­sa­le da na­sli­ka­te ovaj opus akva­re­la?
- Ta­ra­ca je po­jam vi­še ve­zan za Bo­ku, pa i za Du­bro­vač­ku ri­vi­je­ru – uvi­jek mi­slim na onaj po­sljed­nji čin „Du­bro­vač­ke tri­lo­gi­je” Iva Vo­ji­no­vi­ća, „Na ta­ra­ci”, ko­ji se de­ša­va po­čet­kom 20. vi­je­ka, im­pre­si­o­ni­stič­ka si­tu­a­ci­ja sa ne­kim ža­lom za Du­brov­ni­kom ko­ji vi­še ne po­sto­ji. Ta dra­ma mi je još od dje­tinj­stva pri­sut­na. Tu je i fo­to­gra­fi­ja iz Kum­bo­ra, ko­ja se isto ta­ko zo­ve, ne­po­sred­na ve­za sa tom ide­jom. Ono što do­ži­vlja­vam, po­go­to­vu kad ste tu­ri­sta i gost kao ja, uvi­jek gle­dam sa ne­ke po­zi­ci­je – ni­sam iz mje­sta, ni­sam „do­ma­ći”, moj do­ži­vljaj je sa iz­vje­sne dis­tan­ce. Taj po­gled sa ta­ra­ce bi mo­gao da bu­de vi­zu­ra s ne­kog iz­dvo­je­nog mje­sta, po­gled NA stva­ri, ali ne i stvar­no uče­stvo­va­nje. „Po­gled sa ta­ra­ce” - sli­ka u ogle­da­lu na­sta­la je u li­kov­noj ko­lo­ni­ji u Her­ceg No­vom ko­ju je 2007. go­di­ne or­ga­ni­zo­va­la Bor­ka Bo­žo­vić, po­zna­ta isto­ri­čar­ka umjet­no­sti, vla­sni­ca Ga­le­ri­je „Ha­os” u Be­o­gra­du uz po­moć Ro­ki­ja Po­po­vi­ća. Ta sli­ka je po­vod i po­ve­zu­je ove pej­za­že Bo­ke Ko­tor­ske.
●U ko­joj mje­ri je da­nas za­stu­plje­na vi­še­me­dij­ska umjet­nost, a ko­ja u jed­nom dje­lu po­ve­zu­je vi­še sred­sta­va iz­ra­za - zvuk, sli­ku, ti­je­lo, po­kret?
- Ona u do­broj mje­ri pre­vla­da­va, ona se naj­o­či­gled­ni­je pred­sta­vlja u ovim ra­ču­nar­skim iz­ra­zi­ma, teh­no­lo­gi­ji i dje­li­ma, ali ima i ne­ke dru­ge ob­li­ke ko­ji se od­no­se na per­for­mans, dje­lo­va­nje u okru­že­nju u od­re­đe­nom am­bi­jen­tu, sa pu­bli­kom. Sve vi­še se in­si­sti­ra na par­ti­ci­pa­tiv­noj umjet­no­sti, na uče­šću pu­bli­ke u dje­lu. Ta­ko su te moć­ne teh­no­lo­gi­je u do­broj mje­ri po­ti­snu­le ono što su ne­ki kla­sič­ni sli­kar­ski iz­ra­zi i teh­ni­ka, bar u in­te­re­su mla­dih lju­di. Ni­su ih na­rav­no pot­pu­no uki­nu­li, ali u ovom tre­nut­ku one su do­sta pri­sut­ne i sve ve­ći broj mla­dih če­sto se ko­ri­sti kom­pju­ter­skom teh­no­lo­gi­jom, po­go­to­vu na Aka­de­mi­ji, gdje stu­den­ti pr­vo stva­ra­ju na kom­pju­te­ru, pa on­da sli­ka­ju - ne­što što je obr­nut, in­ver­zan pro­ces u od­no­su na ono što mi shva­ta­mo kao taj ne­po­sred­ni sli­kar­ski iz­raz. Ni­je to ap­so­lut­no, ali ima i ta­kvih pri­mje­ra, to ni­je ne­što no­vo - od ula­ska fo­to­gra­fi­je u vi­zu­el­nu sfe­ru, sre­di­nom 19. vi­je­ka, ima­te ja­ko osla­nja­nje na fo­to­gra­fi­ju pri­li­kom stva­ra­nja sli­kar­skih dje­la.
● Ko­li­ko je va­žno da se umjet­nik pri­la­go­đa­va teh­no­lo­škim ino­va­ci­ja­ma, s ob­zi­rom da ste i Vi sa­mi pri­mjer in­ven­tiv­nog, is­tra­ži­vač­kog vi­še­me­dij­skog stva­ra­nja?
- To je sad u mje­ri u ko­joj osje­ća­te po­tre­bu za tim. Ne spo­rim da da­nas mo­že da se sli­ka na vr­lo tra­di­ci­o­na­lan na­čin, a da to bu­du sa­vre­me­na dje­la. Ja sam se naj­vi­še ba­vio te­le­vi­zi­jom, vi­de­om, po­sli­je i ra­ču­na­ri­ma, pra­vio sam am­bi­jen­tal­ne pred­sta­ve uz ko­ri­šće­nje raz­li­či­tih teh­ni­ka – sli­ka, štam­pa, ke­ra­mi­ka, vi­deo rad... Niz raz­li­či­tih sred­sta­va ko­ja tre­ba da da­ju jed­nu cje­lo­vi­tu sli­ku ili ide­ju, da po­tvr­de ili ob­ja­sne ne­ki is­kaz, da do­dir­nu gle­da­o­ca na onim tač­ka­ma ko­je su nje­mu bli­ske. Tra­di­ci­o­nal­na sli­ka sve ma­nje je pri­sut­na u ne­kom sva­ko­dnev­nom ho­ri­zon­tu gle­da­la­ca, na­ro­či­to mla­dih, ko­ji sve vi­še op­šte pre­ko ra­ču­na­ra, te­le­vi­zi­je. Ne iz­gu­bi­ti tr­ku sa vi­zu­el­nim sred­stvi­ma op­šte­nja – to je ono zbog če­ga sam ja bio za­in­te­re­so­van da se ba­vim tim stva­ri­ma, po­se­ban raz­log je bi­la po­tre­ba da se sli­ka nad­gra­di u pro­sto­ru i vre­me­nu.
● Na ko­ji na­čin ste vi to nad­gra­di­li?
- Je­dan pra­vac su sli­ke ko­je su pri­ka­zi­va­le iste pri­zo­re - tra­di­ci­o­nal­no sli­kar­stvo, a dru­gi put je bio kroz ko­ri­šće­nje vi­dea, di­rekt­no sni­ma­nje u vre­me­nu, sli­ke ko­je se emi­tu­ju u ni­zu, a što se ti­če otva­ra­nja u pro­sto­ru, bio je to in­te­res za mu­ra­le. Na osno­vu is­ku­stva La­za­ra Vu­ja­kli­je, ko­ji je to ra­dio po­čet­kom 70-ih go­di­na, ali kao po­je­di­nac, pred­lo­žio sam to Gra­du Be­o­gra­du po­čet­kom osam­de­se­tih i ta stvar je kre­nu­la. Is­pred FLU još uvi­jek po­sto­ji je­dan mu­ral, ma­lo ru­i­ni­ran, to sam ra­dio sa stu­den­ti­ma, jer to je tim­ski rad. Ne­ke sam ra­dio i sam ili sa po­moć­ni­ci­ma.
●Ko­ja je sud­bi­na ulja na plat­nu i kla­sič­nih teh­ni­ka u eri di­gi­tal­nih, vir­tu­el­nih sli­ka?
- Sva­ko vri­je­me ima ne­ke ob­li­ke umjet­nič­kog dje­lo­va­nja ko­ji su do­mi­nan­ta, a u ovom tre­nut­ku to ni­je pri­mar­na umjet­nič­ka for­ma, za­to što su se dru­ga sred­stva to­li­ko na­met­nu­la, ona do­mi­ni­ra­ju na­šom vi­zu­el­nom sfe­rom i pri­je će lju­di ku­pi­ti ne­ki ekran ne­go što će ku­pi­ti sli­ku – pr­vo, jef­ti­ni­je, a dru­go, mo­gu da vi­de mno­go vi­še sli­ka, a ne sa­mo jed­nu. Sli­ka­nje se ne­će iz­gu­bi­ti, ne znam za ko­je vri­je­me, za­to što je to ne­ka ve­za čo­vje­ka, nje­go­ve ru­ke, cje­lo­kup­nog ljud­skog an­ga­žma­na u stva­ra­nju jed­nog pro­iz­vo­da. Da li je to re­a­li­stič­ki, eks­pre­si­o­ni­stič­ki ili ap­strakt­ni iz­raz, sve­jed­no, ali ta po­tre­ba da se sop­stve­nom fi­zič­kom ak­tiv­no­šću „po­ro­di” ne­što, to je ve­za ko­ju po­zna­je­mo od dje­či­je po­tre­be za žvr­lja­njem, cr­ta­njem, to je ima­nent­na oso­bi­na ko­ja ne mo­že da se iz­gu­bi. I dan-da­nas ima vr­lo ja­kih umjet­nič­kih i čak sli­kar­skih ostva­re­nja, ko­ja su za­pa­nju­ju­ća, sve u su­sre­tu, su­ko­bu sa tim no­vim teh­no­lo­gi­ja­ma upra­vo za­to što se po­di­že in­ven­tiv­nost čak za­hva­lju­ju­ći tim teh­no­lo­gi­ja­ma. Ali, pre­ve­de­no u je­dan tra­di­ci­o­na­lan je­zik to on­da da­je no­ve re­zul­ta­te ko­ji su sad ta­ko fa­sci­nant­ni.
●I­za­zo­vi za mla­de?
- Na­la­ze se pri­je sve­ga u ono­me što je da­nas naj­va­žni­je, a to je tr­ži­šte. U ze­mlja­ma tr­ži­šne eko­no­mi­je, ko­ja je bla­gi eufe­mi­zam za ono što je ka­pi­ta­li­zam, i umjet­nost je u stva­ri jed­na ro­ba, ali za tu ro­bu mo­ra da po­sto­ji tr­ži­šte, lju­di ko­ji ku­pu­ju, pro­da­ju, ne­ko ko je za­in­te­re­so­van i vi­di u to­me ne­ku vri­jed­nost. Kod nas po­sto­ji ozbi­ljan pro­blem, ona pu­bli­ka, grad­ski, gra­đan­ski sloj, ko­ji je li­kov­nu umjet­nost do­ži­vlja­vao kao kul­tur­nu po­tre­bu, taj vi­še ni­je u mo­guć­no­sti da od­go­vo­ri toj svo­joj po­tre­bi i ni­je u sta­nju da odr­ža­va umjet­nost kao jed­nu ma­te­ri­jal­nu dje­lat­nost, ne sa­mo kao du­hov­nu dje­lat­nost. Ovaj no­vi sloj, na­ro­či­to bo­ga­ti, i ko­ji če­sto iza­zi­va iz­vje­sno ne­go­do­va­nje kod ši­rih ma­sa, on opet ne osje­ća uop­šte po­tre­bu za tim. Nje­go­ve pre­fe­ren­ci­je su usmje­re­ne u sa­svim dru­gom prav­cu, ka sim­bo­li­ma ma­te­ri­jal­ne mo­ći, to je ve­za­no za uski sloj ko­ji je pre­po­znao ili mu je ob­ja­šnje­no da po­je­di­na umjet­nič­ka dje­la mo­gu da bu­du ne­ka­kva ma­te­ri­jal­na vri­jed­nost. Oni ne idu za umjet­no­šću za­to što ih to za­ni­ma ili za­to što ima­ju po­tre­bu da se to raz­vi­ja, ne­go sa­mo za­to što u to­me vi­de osi­gu­ra­nje iz­vje­snog ma­te­ri­jal­nog ula­ga­nja. Tu se on­da, na­ža­lost, po­ja­vlju­ju sa­mo ime­na uglav­nom umr­lih umjet­ni­ka, ili onih iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta, bar u Be­o­gra­du i u Sr­bi­ji pr­ven­stve­no (Sa­va Šu­ma­no­vić, Pe­tar Lu­ba­dra...), ne­spor­na ime­na ko­ja on­da dje­lu­ju kao ne­ka vr­sta mje­re, re­pe­ra, ali sve osta­lo ja­ko te­ško ide.
● Na što mi­sli­te ka­da ka­že­te da „sve osta­lo te­ško ide”?
- Dr­žav­ni orga­ni, Mi­ni­star­stvo kul­tu­re, grad­ski or­ga­ni su sve ma­nje sklo­ni da ula­žu u umjet­nost kao po­tre­bu i kao ele­me­nat jed­ne dru­štve­ne za­jed­ni­ce. Kul­tu­ra ni­je sa­mo da­va­nje. Svi mi­sle da je kul­tu­ra sa­mo da­va­nje i da je to sa­mo tro­šak, i ako vi stvar po­sta­vlja­te na taj na­čin, na­rav­no da će­te gle­da­ti da taj „tro­šak” sma­nji­te što je mo­gu­će vi­še, da pot­pu­no uki­ne­te ako je mo­gu­će, pa on­da da­je­te za ovo, ili za ono. Na­ža­lost, li­kov­na umjet­nost je tu u naj­go­rem po­lo­ža­ju za­to što ove dru­ge, agre­siv­ni­je dje­lat­no­sti, estrad­ne, ali i umjet­nič­ke, kao što je film, te­le­vi­zi­ja, one su mno­go pri­sut­ni­je kod ve­ćeg bro­ja lju­di. On­da ovaj, po­ma­lo vi­še in­tim­ni, lič­ni umjet­nič­ki is­kaz, ima ma­nju pro­đu, ma­nju za­in­te­re­so­va­nost tih dru­štve­nih-dr­žav­nih, grad­skih or­ga­ni­za­ci­ja ko­je bi mo­gle to da po­ma­žu. Za­to se kod mla­dih lju­di ja­vlja kri­tič­ka svi­jest, ne­što što vo­di ka jed­noj vr­sti ra­di­ka­li­za­ci­je. U sta­no­vi­šti­ma oni is­pi­tu­ju raz­ne aspek­te i dru­štve­nog po­na­ša­nja i mje­sta umjet­no­sti u dru­štvu na na­čin ko­ji ni­su sli­ke ko­ji­ma se ne­što ob­ja­šnja­va, ne­go ak­ci­ja­ma, iz­lo­žba­ma, na­stu­pi­ma, per­for­man­si­ma, an­ga­žma­nom ko­jim na­sto­je da stva­ri pro­mi­je­ne. To vi­dim kao do­sta pri­sut­nu ten­den­ci­ju, iako svi oni ču­va­ju taj svoj iz­vor­ni ta­le­nat, me­đu­tim, su­o­če­ni su sa po­tre­bom da re­a­gu­ju na je­dan dru­ga­či­ji na­čin, da svo­je mje­sto iz­bo­re i u tom dru­štve­nom kon­tek­stu. To je vr­lo te­ško, ne­iz­vje­stan je put, ali je lo­gič­na po­slje­di­ca ne­za­in­te­re­so­va­no­sti, osje­ćaj od­ba­če­no­sti kod tih mla­dih lju­di
M.D.Po­po­vić


Ve­zan za Bo­ku i po ocu i po maj­ci

- Moj otac Pa­vle Va­sić, isto­ri­čar umjet­no­sti i sli­kar, bio je do­sta ve­zan za Bo­ku, kao ofi­cir u Obal­skoj ar­ti­lje­ri­ji pri­je ra­ta, na Lu­šti­ci mu je bio ras­po­red, utvr­đe­nje „For Ra­di­še­vić”, gdje ga je do­če­ka­la i oku­pa­ci­ja 1941, oda­tle je oti­šao u za­ro­blje­ni­štvo. Po­sli­je ra­ta su ga zva­li na vje­žbu opet na Lu­šti­cu, ali bez ob­zi­ra na tu voj­nu di­men­zi­ju, on je vo­lio Bo­ku i on­da smo od 1955. če­sto bi­li u Pe­ra­stu, kon­tak­ti­rao je pu­no sa don Ni­kom Lu­ko­vi­ćem i na­pi­sao je ne­ke va­žne stva­ri o ba­rok­nom sli­ka­ru Tri­pu Ko­ko­lji i o skulp­to­ru Fran­če­sku Pen­su Ka­bjan­ki, o nje­go­vojm skulp­tu­ri Sv. Tri­pu­na ko­ji se mo­li u Re­li­kvi­ja­ru­mu i ma­lim re­lje­fi­ma u pod­nož­ju, to je ne­što što je on ob­ja­vio u ino­stran­stvu, u jed­nom ita­li­jan­skom ča­so­pi­su. Pre­da­vao je na Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du. Za­ni­mlji­vo je da je mo­ja maj­ka, Ve­ra, ta­da Jor­go­va­no­vić, pro­fe­so­ri­ca fran­cu­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, ov­dje išla u ško­lu po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta, po­što je moj de­da bio ko­man­dant rat­ne lu­ke, ta­ko da je ona isto vo­lje­la Bo­ku.