BE­RA­NE - Po­da­ci po­sled­njeg po­pi­sa sta­nov­ni­štva ja­sno uka­zu­ju da na pro­sto­ru be­ran­ske op­šti­ne, po­red pri­vred­nog i eko­nom­skog za­o­sta­ja­nja, mi­gra­ci­o­na kre­ta­nja i pad na­ta­li­te­ta po­pri­ma­ju za­bri­nja­va­ju­ći ka­rak­ter. To naj­bo­lje ilu­stru­je pri­mjer Gor­njo­sel­sku žu­pe, smje­šte­ne na pa­di­na­ma Bje­la­si­ce, ko­ju či­ne se­la Lub­ni­ce, Pra­će­vac, Ba­sta­he, Gla­va­ce, Ku­ri­ku­će i Vu­ča. Na ovom pro­sto­ru 1948. go­di­ne ži­vje­lo je 1.800 sta­nov­ni­ka, da bi taj broj 2003. go­di­ne bio sve­den na ne­što vi­še od 600. Da­nas je ta ci­fra znat­no ma­nja, uz kon­sta­ta­ci­ju da je de­po­pu­la­ci­ja sta­nov­ni­štva u sred­njem sli­vu ri­je­ke Bi­stri­ca pro­u­zro­ko­va­la sma­nje­nje po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje i de­set­ko­va­nje stoč­nog fon­da, s tim što je broj onih ko­ji se ba­ve tra­di­ci­o­nal­nim dje­lat­no­sti­ma sve­den na mi­ni­mum. Da je si­tu­a­ci­ja po­pri­mi­la za­bri­nja­va­ju­ći ka­rak­ter go­vo­ri i po­da­tak da Osnov­nu ško­lu u Lub­ni­ca­ma ove go­di­ne po­ha­đa sve­ga če­tr­de­se­tak uče­ni­ka, iako je ne­kad bro­ja­la i do 400 đa­ka. Mje­šta­ni su sa­gla­sni da je sla­ba in­fra­struk­tu­ra, ne­a­de­kvat­no odr­ža­va­nje sa­o­bra­ćaj­ni­ca u zim­skom pe­ri­o­du, ne­do­sta­tak rad­nih mje­sta i ne­bri­ga dru­štva u cje­li­ni uzro­ko­va­la dra­sti­čan od­liv sta­nov­ni­štva sa ovog pod­ruč­ja.
- Gor­nja se­la su ne­kad bi­la pu­na na­ro­da. Mje­sni cen­tar u Lub­ni­ca­ma je ži­vio kao pra­vi ma­li grad. Ima­li smo ja­ka po­je­di­nač­na ga­zdin­stva, sa ču­ve­nim sto­ča­ri­ma ko­ji su na ši­rim pro­sto­ri­ma is­ti­ca­ni kao pri­mje­ri uspje­šno­sti. Auto­bus na re­la­ci­ji Be­ra­ne – Lub­ni­ce sa­o­bra­ćao je če­ti­ri pu­ta u to­ku jed­nog da­na. Na­ža­lost, da­nas su na­ša se­la mr­tva, jer su sve ne­ka­da­šnje vri­jed­no­sti uni­šte­ne. Lju­di su se, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, od­se­li­li u ne­ke sreć­ni­je kra­je­ve. Za­to u škol­skim klu­pa­ma ima­mo ta­ko ma­li broj uče­ni­ka, uz oprav­dan strah da će na ovom pod­ruč­ju ubr­zo za­go­spo­da­ri­ti bi­je­la ku­ga – na­vo­di Ra­do­van Oj­da­nić, pen­zi­o­ni­sa­ni pro­svjet­ni rad­nik ko­ji je pu­nih 40 go­di­na uči­te­ljo­vao na pod­ruč­ju Gor­njih se­la.
On na­gla­ša­va da ga sr­ce za­bo­li kad kre­ne da upo­re­đu­je ne­ka mi­nu­la vre­me­na sa da­na­šnjim.
- Ras­tu­žim se kad se sje­tim ka­ko se ne­kad ži­vje­lo. Ne­ma mo­mač­ke i dje­vo­jač­ke pje­sme. Ne­ma ve­se­lih ko­la. Oku­plja­mo se sa­mo na sa­hra­na­ma, a ako se ova­ko na­sta­vi usko­ro ne­će ima­ti ko ko­ga da sa­hra­ni. Omla­din­ski dom je pre­tvo­ren u ka­pe­lu, za­dru­žni dom je po­ru­šen i pred­sta­vlja pra­vo ru­glo na sred se­la. Me­di­cin­ska se­stra do­la­zi sa­mo dva pu­ta mje­seč­no, dok se po­šta u Lub­ni­ca­ma ri­jet­ko otva­ra. Ško­la u se­lu Ku­ri­ku­će je za­tvo­re­na iako je 1976. go­di­ne bro­ja­la 40 uče­ni­ka. Jed­no­stav­no, na­rod od­la­zi, uz ubje­đe­nje da pod ova­kvim uslo­vi­ma ov­dje ne­ma ži­vo­ta. No, ko­li­ko je kri­vo dru­štvo u cje­li­ni za ova­kvo sta­nje kriv je i taj isti na­rod, jer ni­ko ne­će ni­šta da ra­di. Svi tra­že ne­ki la­go­dan ži­vot – is­ti­če Oj­da­nić.
Ipak, mje­šta­ni Lub­ni­ca se po­taj­no na­da­ju­ći se da će se na­kon iz­grad­nje pu­ta od Be­ra­na do Ko­la­ši­na na­rod sve vi­še vra­ća­ti Gor­njim se­li­ma i da će ovi kra­je­vi za­u­ze­ti po­seb­no mje­sto na tu­ri­stič­koj ma­pi svi­je­ta. Oni pod­sje­ća­ju da su pri­je dvi­je go­di­ne za­po­če­ti ra­do­vi na iz­grad­nji po­me­nu­te sa­o­bra­ćaj­ni­ce i da će usko­ro bi­ti za­vr­še­na pr­va fa­za ko­ja ob­u­hva­ta mo­der­ni­za­ci­ju pu­ta od Be­ra­na do Lub­ni­ca.
- Ra­do­vi su po­di­je­lje­ni u dvi­je fa­ze, s tim što pr­va fa­za pod­ra­zu­mi­je­va re­kon­struk­ci­ju pu­ta od Be­ra­na do Lub­ni­ca, dok je dru­gom fa­zom ob­u­hva­će­na iz­grad­nja osta­ta­ka sa­o­bra­ćaj­ni­ce ko­ja od Lub­ni­ca vo­di do Ko­la­ši­na. Po pla­nu, sa­o­bra­ćaj­ni­ca bi te­ra­lo da do­bi­je ka­rak­ter re­gi­o­nal­nog pu­ta, s tim što je neo­p­hod­no iz­vr­ši­ti pro­boj tu­ne­la na Vra­nja­ku u du­ži­ni od ne­kli­ko ki­lo­me­ta­ra, jer se taj pla­nin­ski pre­voj na­la­zi na oko 1.900 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. Tač­no je da je ovaj pro­je­kat tre­ba­lo da se re­a­li­zu­je dav­no, jer da je to ura­đe­no ne bi da­nas ima­li ova­ko za­bri­nja­va­ju­ću de­mo­graf­sku sli­ku Gor­njih se­la. No, ipak se na­da­mo, da iz­grad­nja ovog pu­ta otva­ra no­vu is­to­ri­sku stra­ni­cu u ži­vo­tu Gor­njih se­la i či­ta­vog kra­ja, jer bi po­me­nu­ti put, po­red bo­ljeg po­ve­zi­va­nja sa su­sjed­nim gra­do­vi­ma i ski cen­tri­ma u okru­žer­nju tre­ba­lo da da pod­sti­caj raz­vo­ju polj­o­pri­vre­de i pro­iz­vod­nji zdra­ve hra­ne. Tim pri­je, jer su pla­ni­ne Je­lo­vi­ca i Bje­la­si­ca pre­vi pri­rod­ni bi­se­ri ko­ji su go­di­na­ma za­po­sta­vlja­ni i de­va­sti­ra­ni – ka­že Mi­o­mir Oj­da­nić. D.Jo­vo­vić


Ma­lo ko­ri­sti od elek­tra­na

De­mo­graf­ska sli­ka Gor­njih se­la dra­stič­no se pro­mi­je­ni­la i po­red to­ga što ovo pod­ruč­je ras­po­la­že sa ogrom­nim pri­rod­nim po­ten­ci­ja­li­ma.Se­lja­ni na­gla­ša­va­ju da su šum­sko bo­gat­stvo de­ce­ni­ja­ma od­no­si­li pri­vi­le­go­va­ni i da se pla­še da će se ne­što slič­no de­si­ti i sa vo­de­nim bo­gat­stvom.
- Na pod­ruč­ju Lub­ni­ca ne­dav­no je iz­gra­đe­na jed­na elek­tra­na. Pla­ni­ra­no je da se na ov­da­šnjim vo­do­to­ci­ma iz­gra­di još ne­ko­li­ko mi­ni­ce­tra­la. Od sve­ga to­ga lo­kal­no sta­nov­ni­štvo je ima­lo ma­lu ko­rist. Ta ko­rist se ogle­da u to­me što se pri­li­kom iz­grad­nje elek­tra­ne za­po­sli­lo de­se­tak lju­di, dok dru­gih be­ne­fi­ta ni­je bi­lo. Elek­tra­na je do­ni­je­la i od­re­đe­ne šte­te jer je do­šlo do uni­šta­va­nja ri­bljeg fon­da i re­me­će­nja pri­rod­nih to­ko­va na­ših ri­je­ka. Mi ni­je­smo pro­tiv to­ga da se pri­rod­ni re­sur­si is­ko­ri­ste na va­ljan na­čin, ali oprav­da­no stra­hu­je­mo da će mje­šta­ni­ma i u ovom slu­ča­ju osta­ti da gle­da­ju ka­ko se dru­gi bo­ga­te pre­ko nji­ho­vih le­đa – na­veo je Bor­ko Oj­da­nić.


Za­dru­žni dom pre­tvo­ren u ru­še­vi­nu

Mje­šta­ni su upo­zo­ri­li da je kraj­nje ne­pri­mje­re­no to što je zgra­da za­dru­žnog do­ma u nji­ho­vom mje­stu, ko­ja za­hva­ta po­vr­ši­nu od ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra kva­drat­nih, pre­pu­šte­na kon­stant­nom pro­pa­da­nju. Oni na­vo­de da i ne zna­ju ko je pra­vi vla­snik cje­lo­kup­ne za­dru­žne imo­vi­ne u Lub­ni­ca­ma i da je kraj­nje vri­je­me da se iz­vr­ši sa­na­ci­ja oro­nu­log objek­ta. Ka­za­li su da su svje­do­ci ka­ko se po­me­nu­ta zgra­da iz da­na u dan sve vi­še uru­ša­va, iako se pod nje­nim kro­vom ne­ka­da na­la­zi­la ot­kup­na sta­ni­ca, pro­dav­ni­ca, ka­fa­na, po­šta i am­bu­lan­ta.


Te­tra­pak za­mi­je­nio do­ma­ću va­re­ni­ku

I stoč­ni fond u di­je­lu Lub­ni­ca je de­set­ko­van, a mje­šta­ni na­gla­ša­va­ju da se vi­še va­re­ni­ke pro­da u se­o­skoj pro­dav­ni­ci ne­go što se po­mu­ze na pod­uč­ju Gor­njih se­la
- Ve­ći­na lju­di iz ovog kra­ja ku­pu­je va­re­ni­ku u se­o­skoj pro­dav­ni­ci. To ja­sno po­svje­do­ča­va da je te­tra­pak za­mi­je­nio do­ma­ću va­re­ni­ku i da je sve ma­nje onh ko­ji po­ka­zu­ju že­lju da dr­že sto­ku ona­ko ka­ko su to ra­di­li nji­ho­vi pre­ci. Sma­tra­mo da bi dr­ža­va mo­ra­la da do­be­se po­seb­ne sti­mu­la­tiv­ne mje­re uko­li­ko mi­sli da po­mog­ne se­la na sje­ve­ru Cr­ne Go­re. To zna­či da se, umje­sto de­kla­ra­tiv­nog za­la­ga­nja, mo­ra ula­ga­ti u po­je­din­ce ko­ji že­le da se ba­ve po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom – po­ru­či­li su mje­šta­ni Lub­ni­ca.