Nik­šić­kog na­se­lja Zve­ri­njak, ko­je je jed­no od ne­ko­li­ko rad­nič­kih u gra­du, upr­kos ra­ni­jim na­ja­va­ma, ne­ma ni u ovo­go­di­šnjem pro­gra­mu ure­đe­nja pro­sto­ra op­šti­ne ko­ji je usvo­jen na po­sled­njoj sjed­ni­ci lo­kal­nog par­la­men­ta u 2016. go­di­ni. Za­ko­nom o ure­đe­nju pro­sto­ra pro­pi­sa­no je da skup­šti­na lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve do­no­si jed­no­go­di­šnji pro­gram ure­đe­nja pro­sto­ra ko­ji ob­u­hva­ta pro­gram iz­ra­de no­vih, od­no­sno iz­mje­ne i do­pu­ne po­sto­je­ćih plan­skih do­ku­me­na­ta i pro­gram ure­đi­va­nja gra­đe­vin­skog ze­mlji­šta. Pro­gram za ovu go­di­nu sa­či­njen je na osno­vu iz­vje­šta­ja o sta­nju ure­đe­nja pro­sto­ra za 2015. go­di­nu. Na de­se­ti­ne ku­će­ra­ka, uglav­nom na­pra­vlje­nih od da­sa­ka, a mno­ge i ru­i­ni­ra­ne, te ne­as­fal­ti­ra­ne uli­ce kroz na­se­lje, sa­mo su ne­ke od sli­ka ko­je svje­do­če u ka­kvom iz­u­zet­no lo­šem sta­nju ži­vi oko 500 sta­nov­ni­ka. Me­đu­tim, to ni­je do­volj­no za re­ak­ci­ju nad­le­žnih ka­ko bi Zve­ri­njak na­po­kon do­bio ma­kar obri­se iole pri­stoj­nog na­se­lja. Sve­ga ne­ko­li­ko ba­ra­ka na toj lo­ka­ci­ji sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka iz­gra­di­la je Že­lje­za­ra ka­ko bi obez­bi­je­di­la pri­nud­ni smje­štaj za svo­je rad­ni­ke ko­ji­ma je taj pro­stor ka­sni­je po­stao stal­no mje­sto bo­rav­ka, jer je ma­li broj njih od fa­bri­ke do­bio stan ili stam­be­ni kre­dit. Na­se­lje je go­di­na­ma po­tom po­sta­ja­lo stje­ci­šte i rad­ni­ka dru­gih fir­mi, po­put biv­šeg Gra­đe­vin­skog, a kra­jem de­ve­de­se­tih i mje­sto gdje su svoj krov nad gla­vom pro­na­šli ra­se­lje­ni i iz­bje­gli sa ra­tom za­hva­će­nog pro­sto­ra ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. U Zve­ri­nja­ku su se od na­stan­ka tog na­se­lja do sa­da mi­je­nja­li je­di­no sta­na­ri, dok je sve dru­go osta­lo isto. Mi­ro­slav Jo­kić je je­dan od sta­na­ra, a u Zve­ri­nja­ku ži­vi već sko­ro 37 go­di­na jer je nje­gov otac u tom na­se­lju do­bio pri­vre­me­ni smje­štaj. Ka­ko je is­ta­kao, ne pam­ti da je u na­se­lju ne­što ura­đe­no, a sve što bi tra­ži­li za­vr­ša­va­lo bi se obe­ća­nji­ma.
– Sko­ro dvi­je go­di­ne bu­kval­no mo­li­mo da se u na­se­lju po­sta­vi osvje­tlje­nje, ne­ko­li­ko re­flek­to­ra. Pro­blem je što ima do­sta sta­rih lju­di ko­ji ži­ve sa­mi, a pla­še se pa­sa lu­ta­li­ca i nar­ko­ma­na. Ni­šta se ne mi­je­nja go­di­na­ma, a svi če­ka­mo da se ne­što po­zi­tiv­no do­go­di – ka­že Jo­kić.
Naj­ve­ći pro­blem u na­se­lju su, ka­ko je is­ta­kao, na­pu­šte­ni objek­ti ko­je, upr­kos to­me što su ru­i­ni­ra­ni, biv­ši sta­na­ri sa­da pro­da­ju. Jo­kić je ka­zao da su u vi­še na­vra­ta mo­li­li op­štin­sku in­spek­ci­ju da iz­vr­ši uvid i biv­šim sta­na­ri­ma na­lo­ži da objek­te, ko­ji su ina­če ne­le­gal­no sa­gra­đe­ni, sru­še.
Ka­ko su te na­pu­šte­ne ba­ra­ke gra­đe­ne bu­kval­no jed­na uz dru­gu, pri­je­ti nji­ho­vo pot­pu­no ob­ru­ša­va­nje, kao i opa­snost od po­ža­ra. Mje­šta­ni ka­žu da su pro­šlog lje­ta stra­ho­va­li od zmi­ja i pa­co­va, a mno­gi su u nji­ma „pro­na­šli“ i mje­sto gdje od­la­žu ra­zni ot­pad. Aco Đo­đić u Zve­ri­nja­ku ži­vi već 27 go­di­na.
– Isto nam je i lje­ti i zi­mi, a re­dov­no nas obi­la­ze sa­mo oni ko­ji na­pla­ću­ju ko­mu­na­li­je. Svak ko je mo­gao oti­šao je odav­de, a mi osta­li ži­vi­mo u na­di da će­mo jed­nog da­na ne­gdje gdje je bo­lje i mi oti­ći – tvr­di Đo­đić i is­ti­če da ima­ju as­fal­ti­ra­nu sa­mo glav­nu uli­cu, onu ko­ja vo­di do na­se­lja, a sve osta­le su kao i pri­je šest de­ce­ni­ja, ma­ka­dam­ske i u ve­o­ma lo­šem sta­nju. Zi­mi, ka­že on, ka­da pad­ne sni­jeg me­ha­ni­za­ci­ja či­sti sa­mo tu glav­nu ce­stu, a uli­ce kroz na­se­lje či­ste oni sa­mi.
– Tra­ži­mo stal­no, a obe­ća­nja ima i to pred iz­bo­re. Isti­na, da­ju nam pi­je­ska za kr­plje­nje ru­pa, a ku­bik je de­set eura pa sma­tram da to mo­že­mo i sa­mi, kad nam ni­šta dru­go i ne da­ju – ka­že Đo­đić.
B.Bra­šnjo


Ne­ma­šti­na po­naj­te­ža

Mi­ćo Ka­lu­đe­ro­vić je je­dan od onih sta­na­ra Zve­ri­nja­ka ko­ji je tu ku­pio se­bi krov nad gla­vom. Is­ti­če da je da­le­ke 1995. go­di­ne za osam hi­lja­da nje­mač­kih ma­ra­ka ku­pio jed­nu ba­ra­ku s na­dom da će do­ći vri­je­me ka­da će od­se­li­ti na bo­lje mje­sto, ali se to do da­nas ni­je do­go­di­lo.
– Na­se­lje je u pot­pu­no­sti kao ka­da sam do­se­lio, ali se pred­stav­ni­ci mje­sne za­jed­ni­ce tru­de ko­li­ko je mo­gu­će da sta­nje po­pra­ve. Naj­te­ža je ne­ma­šti­na jer su u na­se­lju uglav­nom oni ko­ji te­ško ži­ve. Ka­ko nad­le­žni stal­no go­vo­re da je na­se­lje ne­la­gal­no po­dig­nu­to, ta­ko se i mi na­da­mo i Bo­ga mo­li­mo da nas ise­le odav­de. Sta­no­ve do­bi­ja­ju iz­bje­gli­ce i Ro­mi, ali ne i mi, a ov­dje nas je sve vi­še jer se u na­se­lju za ma­le pa­re mo­že na­ći ka­kav-ta­kav krov nad gla­vom, na­gla­sio je Ka­lu­đe­ro­vić.


To­ma­še­vić: Rje­ša­va­mo ko­li­ko mo­že­mo

Pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Hum­ci, ko­joj Zve­ri­njak pri­pa­da, Go­ran To­ma­še­vić po­tvr­đu­je da je si­tu­a­ci­ja u tom na­se­lju odav­no lo­ša. On is­ti­če da se ru­ko­vod­stvo mje­sne za­jed­ni­ce tru­di da sta­nov­ni­ci­ma ko­li­ko-to­li­ko olak­ša, a to je uglav­nom na­si­pa­nje pu­te­va kroz na­se­lje ko­ji će još če­ka­ti na as­fal­ti­ra­nje.
– Po­sta­vlja­nje ne­ko­li­ko re­flek­to­ra kan­di­do­va­li smo kod nad­le­žnih u op­šti­ni i oče­ku­jem da će to bi­ti ri­je­še­no. Naj­ve­ći pro­blem su na­pu­šte­ni sta­no­vi u vi­še ba­ra­ka i mo­ra­će­mo uz asi­sten­ci­ju po­li­ci­je da na­tje­ra­mo biv­še sta­na­re da te objek­te uklo­ne. U pi­ta­nju su objek­ti gra­đe­ni na di­vlje, a sa­da ih po­je­di­ni pro­da­ju i za dvi­je hi­lja­de eura. Po­tru­di­će­mo se da taj pro­blem u ne­kom do­gled­nom vre­me­nu ri­je­ši­mo – ka­zao je To­ma­še­vić.