Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Otac mi je pri­čao, a ti nje­mu, da su te baš ne­gdje u ove sa­te sa­bor­ci i sa­ple­me­ni­ci sni­je­li kroz sme­to­ve s Boj­ne nji­ve do ka­kve za­vje­tri­ne gdje su u kr­va­vom sni­je­gu že­ne vi­da­le pro­stri­je­lje­ne moj­ko­vač­ke stra­dal­ni­ke.
Ko­li­ko su i či­me mo­gle, si­ro­te, po­šav­ši za va­ma u pla­ni­ne da se vu­či­ce na­đu svo­jim vu­ci­ma...
Ko­ja “sret­ni­ja” da svo­je­ga na­đe “tek” osa­ka­će­nog, ko­ja da tru­plo svo­jeg upr­ti u kr­pe i od­vu­če za so­bom šr­ko­pe­ći su­za­ma kr­va­vi sni­jeg tog Bo­ži­ća 1916. vi­še Moj­kov­ca.
Za po­gi­nu­li­ma se, ka­žu, ni­je na­ri­ca­lo, jer ima li šta sve­ti­je ne­go pa­sti pred vr­let­nom „Vi­tle­jem­skom pe­ći­nom” pri­če­šćen kr­va­vim bad­nja­kom u sla­vu Hri­sta, Cr­ne Go­re i Sr­bi­je?!
Pri­čao je otac i da si tog zim­nog ju­tra '53. po­jeo tek ne­ko­li­ko ka­ši­ka ci­cva­re, umio se onom led­nom vo­dom što još bi­je o to­čak vi­še ku­će, obu­kao no­šnju ne do­zvo­liv­ši da te ko pri­dr­ži pa po­šta­pa­ju­ći se o bu­kov ba­stum ob­i­šao sva če­ti­ri me­đa­ša ima­nja, vra­tio se sve­toj ka­me­nja­ri, pre­kr­stio pod iko­nom Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la i le­gao u po­ste­lju jek­nuv­ši: „Zbo­gom, Cr­na Go­ro, do­šlo vri­je­me mri­je­ti”...
Ni­si te zi­me sti­gao do Boj­ne nji­ve kao to­li­ko zi­ma ra­ni­je, od­go­vo­ri­li su te, ni­je u te­bi bi­lo sna­ge da uz­ja­šeš Će­ta­na i obi­đeš me­đe ko­je bi o Bo­ži­ću kr­va­ri­le dok si gu­sla­ma dr­žao ope­lo pa­loj moj­ko­vač­koj bra­ći...
Evo gu­sa­la ću­te na zi­du, do iko­ne.
Ću­te, a zbo­re, Mi­ja­i­lo moj, jek­nu ni­je­mo li­tur­gi­ju o Bo­ži­ću ka­da ni mr­tvi ni­su pa­da­li već vas­kr­sa­va­li da usta­ve „Iro­do­ve” kr­vo­lo­ke po ci­je­nu da se za­tru pra­go­vi cr­no­gor­ski, ali da do­vi­je­ka ži­vi vje­ra u Go­spo­da i brat­stvo Cr­ne Go­re i Sr­bi­je!
U ko­ju bi go­ru da­nas po­šao, Mi­ja­i­lo Đu­rov Me­de­ni­ce, i o či­ji ba­jo­net sa­ka­tio pr­sa kad jed­na­ko kr­va­ri sni­jeg s Bje­la­si­ce, ali na ama­net lov­ćen­ski ne uda­ra tu­đin no tuđ u na­še­mu?!
Ra­sr­blju­ju ti ne­so­ji i Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju jed­na­ko, jed­na­ki, isti- “po­lo­žaj­ni­ci” ja­da i te­me­lja­ši ne­ke no­ve vje­re mi­mo one za­vjet­ne Sve­tog vla­di­ke Ni­ko­la­ja: “Da ne bje­še kr­va­vog Bo­ži­ća na Moj­kov­cu, ne bi bi­lo ni srp­skog vas­kr­se­nja na Kaj­mak­ča­la­nu”!
Tri­je­be Boj­nu nji­vu ne bi li pa­pra­ti­štem iz­gna­li iz nje srp­ske kr­vi, jed­na­ko ko­li­ko i u Sr­bi­ji na­la­žu ce­ro­vi­nu na­da­ju­ći se da će la­žnim bad­nja­ci­ma pot­pa­li­ti či­tav Cer- da pla­ne i ne­sta­ne u pe­pe­lu, pa da ga vje­tro­vi raz­vi­ju Dri­nom, a Dri­na da pre­su­ši kad ala­vi raz­ja­pe vi­li­ce vje­ru­ju­ći da je isti­na tek ka­plja vo­de...
La­žno vas sla­ve, a iskre­no pre­zi­ru, jer po ci­je­nu ži­vo­ta ni­ste da­li ono što oni ras­pr­đu­ju u bes­cje­nje!
Opro­sti mi, Bo­že, znam da da­nas ni­je dan za jed, ali ne mo­gu po­va­zdan da skre­ćem po­gled s pra­đe­do­vih gu­sa­la što bi da me usta­ve i upi­ta­ju: “Je­smo li se za­lud kr­vlju is­po­vi­je­di­li Bo­ži­ća 1916”?!
Ni­ste, sve­ta ja­vo­ro­vi­no, ni­ste- ne mo­gu ne­so­ji da pu­ste ko­ri­je­nje du­blje ne­go što krv mo­že da pri­če­sti ze­mlju!
Ze­mlju Ne­ma­nji­ća o ko­joj je tvoj Mi­ja­i­lo pje­vao pr­te­ći na Će­ta­nu vi­še Moj­kov­ca da o Bo­ži­ću ra­por­ti­ra mr­tvoj stra­ži s Boj­ne nji­ve ri­je­či­ma kra­lja Ni­ko­le pred boj: “Ži­vje­li, mi­li mo­ji Crn­ogor­ci! Ži­vje­lo na­še mi­lo srp­stvo! Ži­vje­la na­ša moć­na za­štit­ni­ca Ru­si­ja” i tu­žba­li­com gu­da­la: “Aoj, Sr­bi, bra­ća na­ša dra­ga, već je nji­na iz­ne­mo­gla sna­ga. Svi ima­ju na­du i oslon­ce u nas- nji­nu bra­ću Cr­no­gor­ce! Što ima­mo sna­ge i mo­že­mo tre­ba, bra­ćo, da im po­mo­že­mo! Gu­sle mo­je od su­va ja­vo­ra, od naj­ljep­šeg ljud­skog raz­go­vo­ra! Gu­sle mo­je od ja­vo­ra su­va- vas je Sr­bin pet vje­ko­va ču­va”!