Vra­ne­ška do­li­na je­dan je od naj­ljep­ših dje­lo­va Cr­ne Go­re i za­si­gur­no pri­ro­da, ka­da su lje­po­te ovog kra­ja u pi­ta­nju, ni­je škr­ta­ri­la. Po­red svih pri­rod­nih lje­po­ta mje­šta­ni Vra­ne­ške do­li­ne tvr­de da i pro­ble­ma ima do­sta. Pri­je sve­ga sa put­nom in­fra­struk­tu­rom zbog če­ga se do mno­gih se­la te­ško do­la­zi. Usled lo­še put­ne in­fr­struk­tu­re u se­li­ma su osta­la sa­mo sta­rač­ka do­ma­ćin­stva. Mla­di su oti­šli tra­že­ći mje­sta sa bo­ljim uslo­vi­ma za ži­vot. U mno­gim se­li­ma sko­ro da ne­ma svad­be, ili da se deč­ji plač ču­je. Ta­ko je i u se­lu Sto­žer ko­je je od Bi­je­log Po­lja uda­lje­no pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. Ipak, ne ža­le se se­lja­ni Sto­že­ra na uslo­ve ži­vo­ta, ko­li­ko na mu­ku što su za­bo­ra­vlje­ni. Ka­žu, na­u­či­li su na lo­še i ma­lo. Ka­ko is­ti­ču ne tra­že ni mo­der­ne dža­de, ni luk­suz „sa­mo tra­ži­mo nor­mal­nu sa­o­bra­ćaj­nu ve­zu sa ci­vi­li­za­ci­jom i to mo­bil­nom te­le­fo­ni­jom ka­ko bi se mo­gli ču­ti sa svo­ji­ma”.
-Po­što su u se­lu pre­te­žno sta­rač­ka do­ma­ćin­stva mo­bil­na te­le­fo­ni­ja nam je neo­p­hod­na ka­ko bi na­ša dje­ca i unu­čad zna­la je­smo li ži­vi. S vre­me­na na vri­je­me da jed­ni dru­gi­ma ču­je­mo glas. Da ču­je­mo dje­cu u svi­je­tu i da zna­mo da su do­bro. Ali i oni da su si­gur­ni da još po­sto­ji­mo -ka­že mje­šta­nin Do­bri­slav Vo­ji­no­vić.
Nje­gov kom­ši­ja Ve­ljo Čo­vić do­da­je da su tra­ži­li po­moć od nad­le­žnih i pi­ta­li ima li ne­ko ko mo­že ovaj pro­blem da po­teg­ne i ri­je­ši.
-Evo ju­če, ka­da je bio pa­zar­ni dan u Pa­vi­nom Po­lju, išao sam da ku­pim po­ne­što, ali naj­vi­še da oba­vim ne­ko­li­ko te­le­fon­skih raz­go­vo­ra. Ape­lu­je­mo na one ko­ji mo­gu da ovaj pro­blem ri­je­še i omo­gu­će nam ko­mu­ni­ka­ci­ju sa svi­je­tom-ka­že Čo­vić,do­da­ju­ći da je sko­ro 25 ki­lo­me­ta­ra mo­rao da pre­đe u jed­nom prav­cu ja­šu­ći na ko­nju s ob­zi­rom na to da ne­ma­ju jav­ni pre­voz pu­tem ko­ji je go­to­vo ne­pro­ho­dan i za te­ren­sa­ka vo­zi­la.
Od­bor­nik De­mo­krast­kog fron­ta u lo­kal­nom par­la­men­tu Ra­do­mir Jo­kić ka­že da je do­la­zio u Sto­žer da bi po­pri­čao sa mje­šta­ni­ma o nji­ho­vim pro­ble­mi­ma.
-Kao od­bor­nik lo­kal­nog par­la­men­ta ape­lu­jem na nad­le­žne da pod hit­no obi­đu ovaj pre­li­je­pi kraj i upo­zna­ju se sa svim pro­ble­mi­ma mje­šta­na. Skrom­ni su to gor­šta­ci. Ne tra­že oni pu­no- ka­že Jo­kić i do­da­je da je u raz­go­vo­ru sa se­lja­ni­ma za­klju­čio da po­red lo­še put­ne in­fra­struk­tu­re naj­ve­će mu­ke im pri­či­nja­va ve­o­ma loš te­le­fon­ski sig­nal.
-Zbog lo­šeg te­le­fon­skog sig­na­la mje­šta­ni Sto­že­ra ali i okol­nih se­la, te­le­fo­ne sko­ro da ne ko­ri­ste. S, ob­zi­rom da su uglav­nom u pi­ta­nju sta­nov­ni­ci sta­ri­je do­bi, neo­p­hod­no je da im se obez­bi­je­di na­čin da ima­ju ko­mu­ni­ka­ci­ju sa spolj­nim svi­je­tom. Pri­je sve­ga da u slu­ča­ju ne­ke ne­vo­lje do­bi­ju od­re­đe­nu slu­žbu. Ka­da je zdra­vlje u pi­ta­nju da mo­gu da do­bi­ju Hit­nu slu­žbu, ili ka­da po­žar, što je ta­ko­đe čest slu­čaj, za­hva­ti šu­mu da mo­gu da po­zo­vu Slu­žbu za­šti­te, od­no­sno va­tro­ga­sce. Na­rav­no po­treb­na im je i ko­mu­ni­ka­ci­ja sa rod­bi­nom, ko­ja ži­vi na pod­ruč­ju Cr­ne Go­re, Sr­bi­je i ši­re- na­gla­ša­va Jo­kić i do­da­je da ovo te­ba da bu­de svij­vr­stran apel ope­ra­to­ri­ma mo­bil­ne te­fo­ni­je da iza­đu na te­ren i po­sta­ve ba­znu sta­ni­cu, ka­ko bi mje­šta­ni Sto­že­ra i okol­nih se­la mo­gli ne­sme­ta­no da oba­vlja­ju raz­go­vo­re i da u sva­kom tre­nut­ku mo­gu da po­zo­vu rod­bi­ju ili ne­ku slu­žbu da do­bi­ju po­moć ko­ja im je če­sto u zim­skom pe­ri­du neo­p­hod­na.
- Ape­lu­jem na ope­ra­te­re mo­bil­ne te­le­fo­ni­je da ura­de što je u nji­ho­voj mo­ći ka­ko se mje­šta­ni Sto­že­ra ne­bi osje­ća­li za­bo­ra­vlje­no od svih- po­ru­ču­je Jo­kić.M.N.


Ško­la za­tvo­re­na

- Ov­dje u Sto­že­ru su­ro­vi su uslo­vi ži­vo­ta ali i to ima svo­je ča­ri i lje­po­te. Pri­ro­da ni­je škr­ta­ri­li u ras­ko­ši svo­jih da­ro­va , ali iz go­di­ne u go­di­nu ov­dje je sve ma­nje sta­nov­ni­ka. Mla­di od­la­ze u po­tra­zi za bo­ljim uslo­vi­ma ži­vo­ta, a u Sto­že­ru osta­ju pre­te­žno sta­rač­ka do­ma­ćin­stva. Ško­la ko­ja je ne ta­ko dav­no bi­la pu­na đa­ka, već go­di­na­ma ne ra­di. A škol­ska zgra­da ve­le­lep­na, sa­gra­đe­na od ka­me­na pred­sta­vlja spo­men svje­do­čan­stvo da je ne­ka­da na ovom pro­sto­ru bi­lo pu­no ži­vo­ta – is­ti­ču mje­šta­ni Sto­že­ra ubi­je­đe­ni da bi bo­lji uslo­vi ži­vo­ta vra­ti­li oma­di­nu da na pra­dje­dov­ska og­nji­šta i da bi za pa­ra go­di­na ško­la u nji­ho­vom se­lu bi­la opet pu­na ve­se­le dječ­je gra­je. Ali, ne na­da­ju se mno­go ...