Pi­še: Lea Le­a­ni

Mno­go vo­lim ovo do­ba go­di­ne, sa jed­nim ma­lim iz­u­zet­kom – PRO­KLE­TE PE­TAR­DE!
Po­sled­njih da­na če­sto uhva­tim se­be ka­ko pre­la­zim na dru­gu stra­nu uli­ce ka­da vi­dim dje­cu ko­ja ih ba­ca­ju. Iskre­no, ne pla­še me to­li­ko pe­tar­de, ko­li­ko me pla­še klin­ci ko­ji se sa nji­ma igra­ju, jer iz­gle­da da oni pe­tar­de ne do­ži­vlja­va­ju kao ne­što opa­sno, kao ne­što što ih mo­že ko­šta­ti pr­sta ili oka... Ni­je mi sve­jed­no za­to što je da­na­šnjim klin­ci­ma za­bav­ni­je da upla­še ne­kog, da ne­kom ba­ce pe­tar­du pod no­ge i da ne­kog na­mjer­no po­vri­je­de.
Ma­lo ko vo­di ra­ču­na o to­me gdje će ba­če­na pe­tar­da za­vr­ši­ti, ta­ko da se grad u vri­je­me pra­zni­ka ne­ri­jet­ko pre­tvo­ri u ra­ti­šte. Osim to­ga, da­na­šnje pe­tar­de kao da su iz­vu­če­ne iz rat­nih re­zer­vi. To ni­je­su pe­tar­de već mi­ni bom­be i ni­je ja­sno ka­ko ro­di­te­lji mo­gu uop­šte da da­ju dje­te­tu pe­ta­r­du da se s njom igra. Ra­zu­mi­jem da su pe­tar­de vid za­ba­ve i ne že­lim da se za­bra­ne, već jed­no­stav­no da na­u­či­mo pra­vil­no da ih ko­ri­sti­mo. Po­seb­no na­še mla­đe su­gra­đa­ne. Jer ako se već dje­te­tu da­je ne­što opa­sno, neo­p­hod­no mu je i ob­ja­sni­ti zbog če­ga je ta stvar opa­sna.
Ni­ko dje­te­tu ne da­je nož ili vre­lu pe­glu da se igra sa njom, ali se za­to pe­tar­de re­dov­no da­ju i čak im se i ne go­vo­ri šta ta na­pra­va mo­že da uči­ni.
I ka­ko uop­šte di­je­te mo­že da zna da je pe­tar­da opa­sna ako mu ni­ko to ne ka­že? Ono ne­ma uro­đe­no zna­nje o to­me šta je opa­sno a šta ni­je…
Ko­ri­šće­nje pe­tar­di je kao iza­zi­va­nje đa­vo­la.
Hi­lja­du njih će bi­ti is­prav­no, ali hi­lja­du i pr­va ne­će, opa­li­će u ša­ci i ne­ko di­je­te će za­vr­ši­ti u bol­ni­ci. I mo­ram is­ta­ći – ni­je­su dje­ca kri­va, kri­vi su od­ra­sli ko­ji ih ni­je­su na­u­či­li.
Kri­vi su ro­di­te­lji ako ne po­ve­du ra­ču­na o to­me šta nji­ho­vo di­je­te ra­di.
Kri­vi su ro­di­te­lji ako ne edu­ku­ju dje­cu ka­ko se is­prav­no upo­tre­blja­va­ju pi­ro­teh­nič­ka sred­stva (uko­li­ko su im već do­zvo­li­li da ih upo­tre­blja­va­ju) i ko­je su to traj­ne po­sle­di­ce ko­je na­sta­ju po­gre­šnom, od­no­sno ne­pra­vil­nom upo­tre­bom.
Isti­na, ne mo­že se kon­tro­li­sa­ti sve što di­je­te ra­di, ali mo­že­te ako mu da­te ne­što opa­sno da se sa tim igra, ba­rem ob­ja­sni­ti za­što je to opa­sno.
Su­lu­do je oče­ki­va­ti od ma­li­ša­na da zna šta je pe­ta­r­da.
Su­lu­do mu je čak i da­ti pe­tar­de.
Su­lu­do mu je i ne ob­ja­sni­ti da su pe­tar­de opa­sne, ako mu se već da­ju.
I za­to, dra­gi ro­di­te­lji, po­ve­di­te ra­ču­na o to­me šta di­je­te ra­di dok je na­po­lju, ne­moj­te da do­zvo­li­te da se ne­ko ve­se­lje pre­tvo­ri u tra­ge­di­ju, zbog glu­po­sti.
I ako već od­lu­či­te da dje­ci do­zvo­li­te da se igra­ju sa pe­tar­da­ma, gle­daj­te da ih na­u­či­te ka­ko da to ra­de bez­bjed­no i za njih i za oko­li­nu.
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)