Ne znam da li da­nas ima vi­še onih ko­ji po­ni­ža­va­njem dru­gih mi­sle da mo­gu ko­ju ste­pe­ni­cu vi­še, ili ovih dru­gih ko­ji po­ni­ža­va­njem se­be, mi­sle da će lak­še pre­sko­či­ti ne­ki ste­pe­nik. Ne znam, ali znam da na ovom na­šem ’’pu­te­še­stvi­ju’’ od ži­vo­ta ima ono­li­ko ste­pe­ni­ca ko­li­ko se mo­ra pre­ći da bi se ne­gdje sti­glo. Us­put je ne­mi­nov­no za­pe­ti, pa bo­ga­mi i pa­sti, ne­ka­da se i str­mo­gla­vi­ti, ali ono što je neo­p­hod­no je­ste - do­sto­jan­stve­no usta­ti. Ne­ka­da i uz ne­či­ju po­moć, na­rav­no, jer je div­no ka­da ima ne­ko da vam se na­đe i da vam pru­ži ru­ku. Oni što mi­sle da je to po­ni­že­nje i da mo­gu sve sa­mi, bo­lje im je da ne po­ku­ša­va­ju da usta­nu. Po­moć pri­ja­te­lja u te­škim si­tu­a­ci­ja­ma ni­je na­ša sla­bost, već na­pro­tiv- hra­brost pri­hva­ta­nja i su­o­ča­va­nja sa tre­nut­nom re­al­no­šću. Po­ni­ža­va­nje i se­be i dru­gih je­ste osta­ti imun na is­pru­že­nu ru­ku. No, ego­i­zam je tu odav­no umi­je­šao pr­ste, a o nje­mu sam već ima­la šta da ka­žem.
S dru­ge stra­ne, sva­ko ko se ikad osje­tio po­ni­že­nim zna da je to je­dan od naj­muč­ni­jih do­ži­vlja­ja, ko­ji se te­ško za­bo­ra­vlja­ju. Bol po­ni­že­nja mu­či du­go, pe­če že­sto­ko, ti­šti du­bo­ko. Do­ži­vljaj po­ni­že­nja pra­ti čo­vje­ka kao sjen­ka, ko­ja pri­je­ti da ga pro­gu­ta. Ta­ko, ni­je ču­do, što iz stra­ha od mo­gu­ćeg po­ni­že­nja, lju­di iz­bje­ga­va­ju mno­go to­ga što bi vo­lje­li i že­lje­li ili što bi im mo­glo bi­ti ko­ri­sno. I obr­nu­to, što iz stra­ha od po­ni­že­nja či­ne mno­go to­ga što za­pra­vo ne že­le i ne vo­le pa im mno­go to­ga i šte­ti. Po­ni­že­nje i strah od nje­ga če­sto, na­ža­lost, su­štin­ski od­re­đu­ju ži­vo­te mno­gih. Vr­lo če­sto se ta­ko­đe ra­đa po­tre­ba za osve­tom, ko­ja mo­že po­pri­mi­ti ta­kve raz­mje­re, da an­ga­žu­je go­to­vo svu čo­vje­ko­vu sna­gu i ener­gi­ju, za­po­sjed­ne sko­ro sve mi­sli i usmje­ri sve po­stup­ke ka­ko bi bi­la za­do­vo­lje­na. Ov­dje mi­slim na lju­de ko­ji su neo­če­ki­va­no i bez raz­lo­ga po­ni­že­ni. S dru­ge stra­ne, ima i onih ko­ji se stal­no osje­ća­ju po­ni­že­nim, kao i onih ko­ji to osje­ća­nje ima­ju po­vre­me­no ili ve­o­ma ri­jet­ko, jer su raz­li­či­te pri­li­ke i po­stup­ci ko­je lju­di do­ži­vlja­va­ju kao po­ni­ža­va­ju­će, kao što je raz­li­či­ta i uče­sta­lost ovog osje­ća­ja. Po­ni­že­nje je od­nos lič­no­sti i ono­ga što joj se do­ga­đa.
Ne­ko će se osje­ti­ti po­ni­že­nim ako npr. osta­ne bez po­sla, ili ga za­o­bi­đu po­vi­ši­ca ili una­pre­đe­nje. Ne­ko ako ne po­lo­ži is­pit. Ne­ko ako se ne pri­hva­te nje­go­ve ide­je. Ne­ko ako mu se ne po­sve­ti do­volj­no pa­žnje. A ima i onih ko­ji će se osje­ti­ti po­ni­že­nim u sva­ko­dnev­nom du­go­go­di­šnjem uti­ca­ju po­li­ti­ke na nji­ho­ve ži­vo­te. Me­đu nji­ma sam bo­ga­mi i ja i si­gur­na sam mno­gi od vas.
Ne znam ko­ji će se ju­nak po­ja­vi­ti i spa­si­ti do­sto­jan­stvo na­še nam dr­ža­ve, i ko će ob­ja­sni­ti mno­gim ’’je­vro­pej­ci­ma’’ da mi ni­smo ne­ko za po­ni­ža­va­nje, ali znam da ga ne­ma ni na vi­di­ku. Po­ni­ža­va­ju­će je što su sil­ne mi­li­jar­de po­kra­de­ne od bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja, i to u ra­znim afe­ra­ma ko­je su kre­i­ra­li ’’na­ši apa­ši’’, a ne ne­ki van­ze­malj­ci. Po­ni­ža­va­ju­će je što su pla­te onih što sje­de kao na­cr­ta­ni u skup­štin­skim klu­pa­ma go­di­na­ma, bez ri­je­či, sa­mo ra­sle kao i nji­ho­vi sto­ma­ci.
Po­ni­ža­va­ju­će je ka­da se vr­sni in­te­lek­tu­al­ci, vr­hun­ski struč­nja­ci svog za­na­ta ni­za­šta ne pi­ta­ju, jer bi i te ka­ko ima­li šta da ka­žu!
Po­ni­ža­va­ju­će je kad ra­zni pred­sje­da­va­ju­ći ima­ju pro­ble­me sa pa­de­ži­ma, i ka­da mi­ni­stri ino­stra­nih po­slo­va na tom po­lo­ža­ju uče en­gle­ski je­zik, iako se na kon­kur­si­ma čak i za por­ti­ra tra­ži bar ne­ko zna­nje tog je­zi­ka. Po­ni­ža­va­ju­će je što se pen­zi­o­ne­ri­ma sma­nju­ju pen­zi­je, a to im se ob­ja­šnja­va kao nji­hov ob­lik so­li­dar­no­sti u pre­va­zi­la­že­nju kri­ze! Za­mi­sli­te, so­li­dar­nost o ko­joj ne­ko dru­gi od­lu­ču­je! Ja sam od­u­vi­jek mi­sli­la da se čo­vjek so­li­da­ri­še svo­jom vo­ljom i svo­jom od­lu­kom. Po­ni­ža­va­ju­će je što nas ubje­đu­ju da ni­je ta­ko. Fru­stri­ra­ju­će je i po­ni­ža­va­ju­će ka­da ima vi­še od 50 od­sto mla­dih ko­ji su ne­za­po­sle­ni, očaj­ni i sve vi­še bi­je­sni. Po­ni­ža­va­ju­će je što je is­pla­ti­vi­je bi­ti star­le­ta ( još uvi­jek ne znam šta to zna­či) ne­go naj­bo­lja stu­dent­ki­nja bi­lo kog fa­kul­te­ta. Po­ni­ža­va­ju­će je što pro­fe­sor knji­žev­no­sti ra­di u kla­di­o­ni­ci, čak i na Bo­žić!
Ima još mno­go po­ni­ža­va­ju­ćih i po­ra­ža­va­ju­ćih či­nje­ni­ca ko­je su smje­šte­ne u ovim na­šim dr­ža­vi­ca­ma biv­še nam po­no­sne dr­ža­ve. Tu uklju­ču­jem i one po­ni­ža­va­ju­će de­ve­de­se­te i pod­sje­ća­nje na da­na­šnje moć­ni­ke ko­ji su u ne­kim dru­gim dre­so­vi­ma ta­da ’’is­tr­ča­va­li na te­ren’’ i ’’za­bo­ra­vi­li’’ da su svi do jed­no­ga po­sti­gli auto­gol. Tmur­na i po­ni­že­na vre­me­na ko­ja nas ne­će ta­ko la­ko na­pu­sti­ti. Pro­baj­mo za­to mi njih da na­pu­sti­mo.
Bu­di­te po­no­sni, ne do­zvo­li­te da u dru­gi­ma tra­ži­te kriv­ca, ta­mo gdje sve za­vi­si od vas. Po­ka­ži­te se u svje­tlu do­stoj­nom čo­ve­ka. Ne po­ni­zi­te se ni u tu­đem dru­štvu, ni u svo­jim mi­sli­ma. Ne po­ni­zi­te dru­ge ni u svom dru­štvu, ni u nji­ho­vim ide­ja­ma. Bu­di­te od­luč­ni kad kre­ne­te onim ste­pe­ni­ca­ma ži­vo­ta, jer ži­vot ka­že da tre­ba po­no­sno ne­gdje sti­ći. Ja sam kre­nu­la baš tim pu­tem. I ja i moj bič. Jer po­ni­ža­va­nje je kič.
(Autor je pje­snik)


Pi­še: magda peternek