Kon­fa­bu­la­ci­ja pred­sta­vlja po­jam, tj. si­tu­a­ci­ju u ko­joj od­re­đe­na oso­ba iz­mi­šlja i ubje­dlji­vo pri­ča o do­ga­đa­ji­ma ko­ji se ni­su zbi­li, a u ko­je istin­ski vje­ru­je. Iz­raz je uglav­nom me­di­cin­ske pri­ro­de, jer se pre­vas­hod­no oči­ta­vao kod pa­ci­je­na­ta sa od­re­đe­nim du­šev­nim po­re­me­ća­ji­ma, naj­če­šće kod onih za­pa­lih u te­ško al­ko­hol­no sta­nje (tok­sio sin­drom), gdje bo­le­snik zbog uga­slog pam­će­nja is­pu­nja­va pra­zni­ne u sje­ća­nju sva­ko­ja­kim fan­ta­zi­ja­ma. Me­đu­tim, kon­fa­bu­la­ci­ja je pre­ra­sla pr­vo­bit­no iz­vo­ri­šte, te je od sko­ra ter­mi­no­lo­ški po­dr­ža­na i od stra­ne pro­fi­li­sa­nja... Raz­log: ma­sov­no la­ga­nje.
Sa­mo­ob­ma­nji­va­nje u za­gr­lja­ju sa pu­bli­kom (ka­ko do­dat­no mo­že­mo de­fi­ni­sa­ti po­jam), je­dan je od svje­že pri­mi­je­će­nih pro­ble­ma od kog bo­lu­je ne­ma­la ma­nji­na sta­nov­ni­štva. Po­rod, bo­lje re­ći ljud­ski od­ron od pre­ži­vje­lih, po­te­kao iz ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je upro je u ovo ža­ri­šte cr­nje ne­go osta­tak “pre­ci­vi­li­zo­va­ne” Evro­pe. Vje­ro­vat­no zbog to­ga što su nam du­še sva­ko­dnev­no na te­stu... pa umje­sto he­ro­i­zma, od­go­vor­no­sti i isti­ne, ra­di­je bi­ra­mo ku­ka­vič­luk, bje­ža­nje i laž. La­ži, ko­je u ovom slu­ča­ju po kon­struk­ci­ji spa­da­ju u naj­slo­že­ni­je mi­sa­o­ne ka­ska­de, cr­pe po­lo­vi­nu ži­vot­nih so­ko­va - te da bi kon­fa­bu­la­ci­ja op­sta­la, vre­me­nom la­žlji­vac po­sta­je žr­tva mon­stru­ma kog je po­do­jio. Po­či­nje da ži­vi u ubje­đe­nju da je ono što je iz­ma­štao zbi­lja dio re­al­nog svi­je­ta. Pa­to­lo­gi­ja se ubr­zo mre­žno ši­ri, po­seb­no ako je la­žov do­volj­no do­bar glu­mac, pa pri­de ubi­je­di na­iv­ne da sve što ka­že i što je sro­čio, pred­sta­vlja če­do isti­ne. Ta­ko se kre­i­ra po­zo­ri­šte gor­ke igre.
Kad ste se ma­lo odo­ma­ći­li sa ter­mi­nom, daj da pre­sko­či­mo do di­je­la gdje bi mo­gli po­ja­vu pre­po­zna­tu u svoj svo­joj “gran­di­o­zno­sti”. Da joj oslu­šne­te mi­ris i na­dra­ži­te sit­ne dla­ke po ru­ka­ma... jer, mo­žda i sa­mi ži­vi­te sa kon­fa­bu­la­to­rom. Ko zna, mo­žda ste i vi “je­dan od njih”. U oba slu­ča­ja, ku­ka­la vam ča­pra.
Zna­te, ovo gdje smo, i na­čin na ko­ji je­smo, ni­je baš stran ostat­ku od ne­ko­li­ko mi­li­jar­di du­ša... Na­lič­na, ili isto­vjet­na s.anja su se i nji­ma do­go­di­la.. ili do­ga­đa­ju. Na­še ne­vo­lje ni­su pr­vo­ro­đe­ne, ima­ju ime i re­gi­star­ski broj - te se la­ko evi­den­ti­ra­ju i na osta­lim me­ri­di­ja­ni­ma. No, sna­ga na­ci­je le­ži u spo­sob­no­sti ano­nim­nog po­je­din­ca da pri­hva­ti te­ret, ovla­da te­go­vi­ma i pre­lo­mi ih o ko­lje­no... ili slo­mi oba zglo­ba. Za­vi­sno od to­ga ko­li­ko ti ko­sti ima­ju kal­ci­ju­ma, a du­ša ka­pa­ci­te­ta za isti­nu. Ali jok mo­re... naš (sko­ro sva­ki) čo­vjek je ko­čo­pe­ran iza zi­da, brz na pot­ka­zi­va­nju dru­gog za kriv­ca i ne­u­mor­nom di­za­nju pr­sta... a br­zo­me­tan u skri­va­nju, kad se zvi­jer pri­bli­ži i oši­ne ga ba­lom po­gle­da. Ni­su Cr­no­gor­ci ni­kad umje­li sa ne­da­ća­ma. No, za­to smo do­bro ovla­da­li kon­fa­bu­la­ci­ja­ma. Tim div­nim ta­pi­se­ri­ja­ma ša­re­nih iz­mi­šljo­ti­na. Ako se njo­me slu­že (zbog nu­žde) bo­le­sni­ci i oni ko­je je otu­pi­la am­ne­zi­ja... mi smo je pre­u­re­di­li i ko­ri­sti­mo da bi ima­li ne­čeg da se sje­ća­mo, jer nam fa­li su­štin­skog ži­vo­ta. A već kad mno­go to­ga ne umi­je­mo i ne zna­mo, bo­lje da ga iz­mi­sli­mo i... i on­da ga ima­mo?
Ta­ko, po­sto­je oni što bje­že od do­ma i oba­ve­za. Po­seb­no ako ne­ka ne­vo­lja pot­ko­či naj­ro­đe­ni­jeg... U stra­hu da im ži­vot ne po­sta­ne op­slu­ži­va­nje pa­log, obo­lje­log ili une­sre­će­nog, iz­mi­šlja­će ta­kve raz­lo­ge i kri­vi­će baš tog, jad­ni­ka, i tvo­ri­ti la­ži i oprav­da­nja da ne pru­že ru­ku po­mo­ći. Prak­sa je po­ka­za­la da su nji­ho­ve kon­fa­bu­la­ci­je to­li­ko smr­dlji­ve, da čak i mr­žnja pre­ma naj­ro­đe­ni­jem po­sta­je oki­dač da­ljeg po­na­ša­nja. Da li i ov­dje po­me­nu­ti da iskre­no vje­ru­ju u svo­je fan­ta­zmo­go­ri­je? Vje­ro­vat­no će tek na smrt­noj po­ste­lji, se­bi u brk, pri­zna­ti ka­kva su g.ona.
U du­gu gru­pu kon­fa­bu­la­to­ra spa­da­ju si­le­dži­je, ko­ji su si­ro­vu sna­gu tre­ni­ra­li nad naj­sla­bi­ji­ma (že­ne i dje­ca). Kad bi ih prav­da pri­ve­la pred kan­tar kriv­nje, is­pi­si­va­li bi ta­kve pri­če, da bi ne sa­mo su­di­ja, već i sa­me žr­tve osta­le u ču­du za­ču­đe­ne. Uglav­nom se ta­ko, do de­ta­lja is­kro­je­ne pri­če (la­ži), vr­te oko to­ga da su žr­tve tra­ži­le da bu­du pre­bi­ja­ne. Du­bo­ko vje­ru­ju­ći u is­prav­nost su­ro­vog zlo­sta­vlja­nja, kao po pra­vi­lu, ako ne za­vr­še iza re­še­ta­ka, vra­ća­li bi se da na­sta­ve sa re­ša­va­njem kr­va­ve jed­na­či­ne.
U tre­ću, i vje­ro­vat­no naj­broj­ni­ju gru­pu spa­da­ju ne­spo­sob­na li­ca... ko­ja u stra­hu od auto­ri­te­ta struč­ni­jih i pa­met­ni­jih bi­ća, za­po­či­nju spon­ta­ni vez smi­ca­li­ca, sa uža­snim po­sle­di­ca­ma. Na po­slu ih mo­že­te pre­po­zna­ti kao kon­flikt­ne oso­be, uvi­jek sprem­ne da ubje­đu­ju dru­ge u pro­fe­si­ona­li­zam svog li­ka, i upu­ću­ju na po­sto­ja­nje pro­ble­ma u ko­lek­ti­vu u vi­du baš one oso­be, ko­ja vje­ro­vat­no od­ra­đu­je naj­ve­ći dio cje­lo­kup­nog po­sla. Ta­ko spe­ča­će­ne la­ži če­sto u fi­ni­šu idu do iz­mi­šlje­nog slu­ča­ja tu­žbi, čak i na­teg­nu­tog mo­bin­ga... a u kraj­njem i do su­i­ci­da. Jer, ta­kva vr­sta kon­fa­bu­la­to­ra ni pred om­čom ne bi pri­zna­la da ne umi­je da se no­si sa rad­nim oba­ve­za­ma. I da je ve­ći­na pri­ča sa­mo dio nji­ho­vog će­fa, ni­ka­ko “svje­do­če­nje pra­ved­ni­ka”.
Sva­đom okon­ča­ni bra­ko­vi, i lo­še za­vr­še­na pri­ja­telj­stva su ta­ko­đe plod­no tle za sva­ko­ja­ke ma­ri­fe­tlu­ke... za ko­je, ako ste u is­ti­ma svje­dok, tre­ba ima­ti do­bar že­lu­dac i na­ći na­či­na da se bez­bol­no uda­lji­te.
Uzdam se u broj­nost či­ta­la­ca sa bla­gim oči­ma... jer nji­ma je kao upo­zo­re­nje is­pi­sa­na ova “sit­na knji­ga”. Opet, sta­ti­sti­ka je ne­u­mo­lji­va, ima do­sta pi­sme­nih ni­ko­go­vi­ća.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić