Tro­dnev­ni ha­os, za­po­čet u sri­je­du uju­tru, u Pa­ri­zu je za­vr­šen u pe­tak uve­če, ali šok ni­je pro­šao. Za Fran­cu­sku ma­sa­kr u re­dak­ci­ji sa­ti­rič­nih no­vi­na „Šar­li eb­do” od 7. ja­nu­a­ra ima isto dej­stvo kao što je 11. sep­tem­bar 2001. imao za Ame­ri­ku. U oba slu­ča­ja te­ro­ri­stič­ki na­pad na po­je­di­nač­ne ci­lje­ve bio je i udar na ci­je­le dr­ža­ve.
Ovo­ga pu­ta na me­ti ka­la­šnji­ko­va bi­li su ka­ri­ka­tu­ri­sti. Da li su dvo­ji­ca, u me­đu­vr­eme­nu u ob­ra­ču­nu sa po­li­ci­jom ubi­je­nih dži­ha­di­sta za­i­sta pri­pad­ni­ci Al Ka­i­de ili Islam­ske dr­ža­ve, tek tre­ba da se bes­po­go­vor­no utvr­di. Do­tle, Fran­cu­ska (i Evro­pa) pro­la­ze kroz sa­mo­pre­i­spi­ti­va­nje: za­što se ovo do­go­di­lo, da li je, s ob­zi­rom na ak­te­re, bi­lo ne­iz­bje­žno i šta su ši­re po­sle­di­ce ovog do­ga­đa­ja.
U pro­te­klih ne­ko­li­ko da­na stvo­ren je sna­žan front u od­bra­nu slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja, od­no­sno pra­va ma­sa­kri­ra­ne re­dak­ci­je da ob­ja­vlju­je ka­ri­ka­tu­re ko­je su ne­dvo­smi­sle­no uvre­dlji­ve za mno­ge mu­sli­ma­ne. Jer, za raz­li­ku od ka­la­šnji­ko­va, ka­ri­ka­tu­re ne ubi­ja­ju.
Ako su, me­đu­tim, ka­ri­ka­tu­re na­gog pro­ro­ka Mu­ha­me­da jed­ni­ma vr­hun­ska sa­ti­ra, dru­gi­ma su bo­go­hu­lje­nje. Ako je, po­što ne­ma cen­zu­re, za­kon­ski sve do­zvo­lje­no, da li je to isto­vre­me­no i u skla­du sa dru­štve­nim ko­dek­som po ko­jem gra­ni­ce slo­bo­de ipak po­sto­je – one su ta­mo gdje se na­ru­ša­va slo­bo­da dru­gih.
Ni­ko ne do­vo­di u pi­ta­nje pra­vo da se ob­ja­vlju­ju ka­ri­ka­tu­re ko­je se pod­smi­je­va­ju isla­mu („Šar­li eb­do” je, kao istin­ski bar­jak­tar po­li­tič­kih pro­vo­ka­ci­ja, do­no­sio i pod­jed­na­ko po­dru­glji­ve cr­te­že Isu­sa Hri­sta, što zna­či da je pod­jed­na­ko ne­po­što­va­nje po­ka­zi­vao i pre­ma dru­gim re­li­gi­ja­ma – ka­to­lič­ka cr­kva ih je tu­ži­la čak 14 pu­ta), ali da li je u re­du od­lu­ka da se to ob­ja­vi? Da li pra­vo na sve­to­gr­đe (oda­kle god do­la­zi­lo) tre­ba da bu­de kon­kret­no ili sa­mo te­o­ret­sko?
Dru­ga­či­je for­mu­li­sa­na, sva ova pi­ta­nja mo­gu da se sve­du sa­mo na jed­no: da li je za­i­sta ra­zum­no do­li­va­ti ulje na va­tru? Da di­le­me u ovom po­gle­du ni­su sa­mo na­čel­ne ne­go da mo­gu da bu­du i smr­to­no­sne, upra­vo je do­bi­jen pri­lič­no su­rov do­kaz, dok je naj­no­vi­je ne­ra­zu­mi­je­va­nje oko gra­ni­ca slo­bo­de po­ne­gdje shva­će­no kao no­va po­tvr­da da za­i­sta po­sto­ji ta­ko­zva­ni ”su­kob ci­vi­li­za­ci­ja”.
Zam­ka ko­ju ovom pri­li­kom tre­ba iz­bje­ći je­ste da se naj­no­vi­ji te­ro­ri­stič­ki čin pro­tu­ma­či kao eska­la­ci­ja su­ko­ba isla­ma i Za­pa­da. Ta­kav su­kob ne po­sto­ji, ali je tač­no da je ”Za­pad” – ge­o­graf­ski i po­li­tič­ki to su Evro­pa i SAD – u že­sto­kom kon­flik­tu sa islam­skim fun­da­men­ta­li­zmom i dži­ha­di­stič­kim ra­di­ka­li­zmom.
Taj kon­flikt je spek­ta­ku­lar­nim na­pa­dom Al Ka­i­de na Ame­ri­ku eska­li­rao. Naj­ve­ća svjet­ska si­la je uz­vra­ti­la i za­po­če­la svoj glo­bal­ni ”rat pro­tiv te­ro­ra”, ko­ji se pre­tvo­rio u ne­u­spje­šno asi­me­trič­no vo­je­va­nje u dvi­je mu­sli­man­ske ze­mlje, Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu. Oba ra­ta su u me­đu­vre­me­nu zva­nič­no za­vr­še­na – av­ga­ni­stan­ski po­sled­njeg da­na upra­vo mi­nu­le go­di­ne – ali oba su, umje­sto da te­ro­ri­zam su­zbi­ju, sa­mo do­pri­ni­je­la nje­go­vom ši­re­nju.
U pe­tak je bio i pr­vi ”ro­đen­dan” ta­ko­zva­ne ”Islam­ske dr­ža­ve”, ko­ja je do­ni­je­la no­vu fa­zu u ”ra­ta pro­tiv te­ro­ra”. Stvo­ren je, na­i­me, no­vi mo­del: umje­sto te­ro­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je, po­ja­vi­la se te­ro­ri­stič­ka dr­ža­va. ID je ti­me do­ta­da­šnjeg na­pri­ja­te­lja broj je­dan Za­pa­da po­ti­snuo u sjen­ku, po­stav­ši no­vi mag­net za islam­ske fa­na­ti­ke iz ci­je­log svi­je­ta, pa i iz na­ših kra­je­va.
Pr­vi iz­vje­šta­ji uka­zu­ju da je na­pad na re­dak­ci­ju ”Šar­li eb­doa” dje­lo Al ka­i­de, od­no­sno nje­ne fi­li­ja­le iz Je­me­na, a ra­na tu­ma­če­nja su da je to po­tez ko­ji tre­ba da po­ka­že ka­ko je teh­ni­ka po­čiv­šeg Osa­me bin La­de­na – iz­ne­nad­na dži­ha­di­stič­ka di­ver­zi­ja ko­ja pro­iz­vo­di glo­bal­nu me­dij­sku pa­žnju – i da­lje svr­sis­hod­na.
Ako je to tač­no, to on­da zna­či da je stvo­re­no no­vo ri­val­stvo či­ji su ak­te­ri ovog pu­ta dva dži­ha­di­stič­ka po­kre­ta. Što ne zna­či da će bor­ba s nji­ma zbog to­ga po­sta­ti lak­ša.
Ono što, me­đu­tim, iza­zi­va su­štin­ski­je strep­nje, to je da će u Evro­pi oja­ča­ti već po­kre­nu­ti ta­las upe­ren pro­tiv imi­gra­na­ta iz islam­skih ze­ma­lja. Or­ga­ni­zu­ju ga i pred­vo­de de­sni­čar­ske par­ti­je, a što po­seb­no za­bri­nja­va, on je u po­ra­stu i u Nje­mač­koj, gdje se tim po­vo­dom de­ša­va­ju i de­mon­stra­ci­je i kon­tra­de­mon­stra­ci­je.
Ako naj­no­vi­ji do­ga­đaj stvo­ri evrop­sku pa­ra­no­ju, to će vo­du na­ve­sti na vo­de­ni­cu dži­ha­di­sta: da­će im no­ve ar­gu­men­te za nji­ho­vu sta­ru tvrd­nju ka­ko je Za­pad istin­ski ne­pri­ja­telj isla­ma i mu­sli­ma­na.
Ve­li­ke dra­me po pra­vi­lu po­kre­ću ve­li­ke emo­ci­je, dok si­tu­a­ci­ja na­la­že da pre­vla­da ra­zum. Što ni­je la­ko, po­go­tov kad za­ma­jac po­kre­nu fa­na­ti­ci.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke’’)