Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ono­mad ne­gdje čuh na­šu ču­ve­nu kri­la­ti­cu – do­bar i lud su bra­ća. Ni­kad mi ova du­bo­ko­um­na mi­sao ni­je bi­la ja­sna. Zna­či li on­da, po toj lo­gi­ci, i da su zao i pa­me­tan bra­ća? Ne­ka­da dav­no, dok kao mla­đa­no mom­če od dva­de­se­tak lje­ta za­ra­đi­vah nov­ce po nik­šić­kim bir­cu­zi­ma po­ju­ći uz gi­ta­ru, imah pri­li­ku da ču­jem slič­ne mu­dro­sti iz­nje­dre­ne iz sr­da­ca lju­di na­ših. NE­MA DO­BRIH! KO JE DO­BAR?! MA KO KO­GA VO­LI, NI BRAT RO­ĐE­NI... još tu­žni­je bi što i ljep­ši pol mi­šlja­še isto. Ta­da. U nik­šić­kim bir­cu­zi­ma. Ne­go, ne­što se pi­tam, ova­ko star i do­kon, da ni­je do­brih lju­di, ka­kav bi bio ovaj svi­jet? Da ni­je ,,lu­dih’’ lju­di, za ko­ja do­bra da­nas ne bi­smo ni zna­li?
Pret­po­sta­vljam da smo svi ču­li, ili či­ta­li, a mo­že se vi­dje­ti i na fil­mu, za onaj ,,lu­di’’ po­tez Ni­ko­le Te­sle – in­du­stri­ja­lac mu pru­ža mi­li­on­ski ček i ka­že – kad ga unov­či­te, tog tre­nut­ka ću ban­kro­ti­ra­ti. Ako je sa­mo to pro­blem, na to će Ni­ko­la... zna­mo da je slav­ni na­uč­nik u tom tre­nut­ku po­ci­je­pao vri­jed­ni pa­pir i ba­cio u pe­pe­lja­ru. Je li Te­sla bio lud? Čo­vjek ko­ji je una­pri­je­dio elek­trič­nu ener­gi­ju (i ne sa­mo to)? Ba­ci­ti ček od mi­li­on do­la­ra kao da je bez­vred­ni pa­pi­rić? Je li bio do­bar? Zna­mo da su knji­žev­ni li­ko­vi iz ro­ma­na ve­li­kih pi­sa­ca od­raz stva­r­nih lju­di. U ču­ve­nom ro­ma­nu Vik­to­ra Igoa, ‘’Jad­ni­ci’’, na po­čet­ku pri­če po­ja­vlju­je se je­dan vre­me­šni bi­skup. U de­vet­ne­stom vi­je­ku. Čo­va svo svo­je ima­nje, kao i go­di­šnji pri­hod ustu­pa si­ro­ti­nji. Ras­ko­šnu ku­ću mi­je­nja za da­le­ko ma­nju zgra­du mje­sne bol­ni­ce. Vra­ta su mu uvi­jek ot­klju­ča­na, ni­kom ne od­bi­ja za­tra­že­nu po­moć. Jed­ne no­ći ugo­sti biv­šeg ro­bi­ja­ša ko­ga ni­je­dan me­han­dži­ja ni­je htio pu­sti­ti na ko­nak, ra­di pro­šlo­sti mrač­ne. Po­me­nu­ti bi­skup ga po­sta­vlja za svo­ju tr­pe­zu i s njim di­je­li skrom­nu ve­če­ru. To­kom no­ći, u biv­šem ro­bi­ja­šu se pro­bu­di na­gon za oti­ma­njem, i on kra­de sre­br­ni escajg svog do­bro­tvo­ra i bje­ži u noć. Sju­tra­dan, vr­li žan­dar­mi ga hva­ta­ju, ro­bi­jaš se prav­da go­vo­re­ći da mu je bi­skup po­klo­nio ukra­de­ne pred­me­te. Su­o­ča­va­ju ih i do­bri čo­va po­tvr­đu­je ro­bi­ja­še­vu pri­ču, na op­šte ču­đe­nje pri­sut­nih. Kad osta­ne na­sa­mo sa si­noć­nim go­stom, trg­ne ga za ru­kav i po­lu­gla­sno mu ka­že:,,Ja sam te­be sa­da ku­pio. Ku­pio sam te od zla i pre­da­jem te do­bru. Pre­da­jem te Bo­gu. Idi sa­da i ra­di sa­mo do­bro!’’ Još mu po­kla­nja i sre­br­ni svi­jeć­njak... U na­stav­ku ro­ma­na, ne­ka­da­šnji ro­bi­jaš či­ni sa­mo do­bre stva­ri, po­ma­že si­ro­ti­nji i ta­ko da­lje. Do­bro se či­ni ra­di do­bro­ga, a ne ra­di ko­ri­sti. Na­ro­či­to ne ma­te­ri­jal­ne. Kad naš čo­vjek ka­že da su do­bar i lud bra­ća, vje­ro­vat­no mi­sli na ne­kog ko je či­nio do­bra dje­la, a ni­je se od to­ga obo­ga­tio. Ni­je po­stao taj­kun. Kon­tro­verz­ni tip. Ni­je ste­kao ,,pri­ja­te­lje’’ me­đu ve­se­lim po­li­ti­kan­ti­ma. Zna­mo ka­ko je go­vo­rio Hrist (o do­bro­čin­stvu): ,,Nek tvo­ja lje­vi­ca ne zna šta ra­di tvo­ja de­sni­ca’’. Što će re­ći – ne pri­čaj kad ura­diš ne­što do­bro. Ima ko će to vi­dje­ti i ko će za­pi­sa­ti ta­mo gdje tre­ba. Ne­go, oni ko­ji­ma su do­bar i lud bra­ća, ako ne­kad i ura­de ne­što ple­me­ni­to, oče­ku­ju na­gra­du. Apla­uz ili ne­ki sre­br­njak. A ako to iz­o­sta­ne – škr­gu­ću zu­bi­ma... NI­KAD VI­ŠE NI­KOM! DO­BRO SE DO­BRIM VRA­ĆA. E, tu kri­la­ti­cu ra­zu­mi­jem i u tu mi­sao vje­ru­jem. Kao što sun­ce svo­jim sja­jem raz­go­ni noć, ta­ko i do­bro po­bje­đu­je zlo. Ne uni­šta­va ga, ali po­bje­đu­je. Vi­še je do­bra na ovo­me svi­je­tu ne­go zla, to nam je svi­ma ja­sno. A ako ne­ko­me ni­je, ne­ka po­gle­da ma­lo oko se­be pa će mu se sa­mo ka­sti. I od­go­vo­ri­mo na zlo do­brim. Sa­mo će­mo ga ta­ko po­bi­je­di­ti. Zna­mo de­talj iz Bi­bli­je, kad voj­ni­ci do­la­ze po Hri­sta. Je­dan apo­stol na­pa­da no­žem voj­ni­ka, Hrist tu ra­nu za­cje­lju­je. ,,Zar mi­sliš da ja od mo­ga Oca ne bih do­bio či­ta­vu le­gi­ju kad bih mu tra­žio?’’ Ne, Hrist je na zlo od­go­vo­rio do­brom. I po­bi­je­dio. Po­bi­je­di­mo i mi. Či­ni­mo do­bro.