U su­sret 160. go­di­šnji­ci kr­va­vog pi­ra knja­za Da­ni­la i nje­gov bra­ta Mir­ka Pe­tro­vi­ća, ka­da su cr­no­gor­ske sa­blje uda­ri­le na Ku­če i iz­vr­ši­le zlo­čin, ne­za­pam­ćen u du­go­go­di­šnjoj isto­ri­ji tog ple­me­na, ak­tu­el­na vlast po­no­vo bu­di ave­ti pro­šlo­sti. Ni­čim iza­zva­ni, pod­go­rič­ki ve­li­ka­ši, na­u­mi­še da po­no­vo gra­de, spo­me­nik Mir­ku Pe­tro­vi­ću i na taj na­čin is­pi­šu “sve­ča­ne” po­ziv­ni­ce za do­ga­đaj, ko­ji već vi­še od vi­jek i po kod sva­kog gra­đa­ni­na iza­zi­va osje­ćaj bi­je­sa, sti­da i sra­mo­te. Ho­će spo­me­nik kuč­kom ne­spo­me­ni­ku. U Pod­go­ri­ci. Umje­sto na Gra­ho­vu ili Ce­ti­nju, što mu ta­mo sva­ka­ko pri­pa­da, oni ho­će da uda­re bi­ljeg kuč­kom krv­ni­ku i zlo­tvo­ru, na ula­znim vra­ti­ma tog po­no­snog brd­skog ple­me­na. Ne ma­re da­na­šnji vla­sto­drž­ci za isto­ri­ju, kao da im ni­je do­sta po­dje­la i brat­ske kr­vi, ne­go po­no­vo za­bi­ja­ju trn u zdra­vu no­gu jed­nom di­je­lu svog na­ro­da. Ras­pi­ru­ju mr­žnju, pu­šta­ju du­ho­ve pro­šlo­sti, po­no­vo ba­ca­ju zlu krv me­đu svoj na­rod. Ne kon­sul­tu­ju ni­ko­ga, ne pi­ta­ju za ne­za­ra­sle kuč­ke ra­ne, ne­go, iz svo­jih ka­bi­ne­ta iz­da­ju di­rek­ti­ve i uda­ra­ju ka­men raz­do­ra, u cen­tru Pod­go­ri­ce. One iste Pod­go­ri­ce či­ji je pr­vi gra­do­na­čel­nik bio kuč­ki voj­vo­da, umo­tvo­rac i me­đaš Mar­ko Mi­lja­nov. I sa­da, u inat Mar­ku i Ku­či­ma, vlast že­li da iz­bri­še dio nji­ho­ve isto­ri­je i ovje­ko­vje­či ono­ga ko­ji je pred­vo­dio voj­sku na svoj na­rod. Ho­će da nje­go­vom kr­va­vom sa­bljom is­cr­ta­ju gra­ni­cu iz­me­đu Br­da i osta­le Cr­ne Go­re. Jer, ka­ko dru­ga­či­je tu­ma­či­ti na­ja­vu da se Mir­ko po­no­vo ak­ti­vi­ra ako svi zna­ju da je on htio da za­u­vi­jek utre sje­me Ku­či­ma.
Pla­ni­ra­ju da onom istom ne­spo­me­ni­ku di­žu spo­me­nik, a pre­ćut­ku­ju da je tra­žio da gla­ve svih po­bi­je­nih Ku­ča po­bo­du na ko­lac, ka­ko bi mo­gao da gle­da i pre­bro­ji. Oni ko­ji po­no­vo klo­ni­ra­ju Mir­ka ne­će ili ne smi­ju da ka­žu jav­no da je on, sa svo­jim isto­mi­šlje­ni­ci­ma, klao dje­cu i ne­jač u ko­li­jev­ci. I vi­še je ne­go pro­vid­na, i vri­je­đa zdrav ra­zum, na­mje­ra da se zla krv ba­ci me­đu Ku­če, pa se for­si­ra iz­an­đa­la flo­sku­la, da su na me­ti per­ja­ni­ka voj­vo­de Mir­ka bi­li sa­mo Dre­ka­lo­vi­ći, a ne i Sta­ro­ku­či. Ma­lo je vje­ro­vat­no da je na dvo­ru Ze­ka ma­ni­to­ga, ka­ko je na­rod od­mi­lo­šte te­pao knja­zu Da­ni­lu, po­sto­ja­la DNK la­ba­ra­to­ri­ja i da su ta­mo pro­vje­ra­va­na krv­na zrn­cad Sta­ro­ku­či­ma i Dre­ka­lo­vi­ći­ma, pri­je ne­go što je nje­go­va voj­ska kre­nu­la u is­tre­blje­nje jed­nog ple­me­na.
Iskre­no, ne­mam ni­šta pro­tiv to­ga da tom cr­no­gor­skom zna­me­ni­ku spo­me­nik sa­gra­de u Nje­gu­ši­ma. Ali, imam mno­go raz­lo­ga da se jav­no po­bu­nim da mu gra­de obi­ljež­je u Pod­go­ri­ci, kroz ko­ju je on pro­šao, ka­da je “ju­nač­ki” uda­rio na Ku­če. I ne že­lim da oštri­ca nje­go­vog ma­ča bu­de okre­nu­ta pre­ma Ku­či­ma, iako to ne­ki zdu­šno po­dr­ža­va­ju. Ne smi­ju da do­zvo­le, da­nas, ni Sta­ro­ku­či ni Dre­ka­lo­vi­ći, jer na to ne­ma­ju pra­vo, da se po­di­za­njem ovog spo­me­ni­ka, in­di­rekt­no de­si i tre­ća kuč­ka po­ha­ra.
Ne mo­že se, za ne­što vi­še od jed­nog vi­je­ka iz­bri­sa­ti je­dan od naj­mrač­ni­jih pe­ri­o­da cr­no­gor­ske isto­ri­je, iz vre­me­na vla­da­vi­ne knja­za Da­ni­la. Ne mo­že ni­ka­da, dok je god ijed­nog Ku­ča, pa­sti pra­ši­na za­bo­ra­va na sa­blje ta­da­šnjih „ju­na­ka” i „he­ro­ja”, ko­ji po­sje­ko­še ne­jač, že­ne i star­ce. A pre­ma ka­zi­va­nju sa­vre­me­ni­ka tih tra­gič­nih do­ga­đa­ja, voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va, po­sje­če­ne su 243 ple­men­ske gla­ve, od če­ga 17 „voj­nič­ki­je“, dok su pre­o­sta­le bi­le sta­ra­ca, že­na i dje­ce.
-Gla­ve lju­đi i dje­ce, ko­je su po­sje­če­ne, sku­plje­ne su na ulja­nik po­pa Lu­ke i po­bo­de­ne na ro­zge oko ulja­ni­ka, ka­ko bi ih voj­vo­da Mir­ko mo­ga gle­dat i vi­djet ko­li­ko ih je“, za­pi­sao je Mar­ko Mi­lja­nov.
Ne­ka se oni ko­ji že­le da gra­de spo­me­nik i oni ko­ji pre­ćut­ku­ju taj na­um, a pri­pa­da­ju vla­da­ju­ćoj gar­ni­tu­ri, pri­sje­te knja­že­ve na­red­be, ko­ju je do­sled­no spro­veo nje­gov brat, voj­vo­da Mir­ko: „Udri Ku­ča na bož­ju vje­ru, ako ga dru­ga­či­je ufa­tit ne moš... i dje­ca u ko­li­jev­ke da se ko­lju!“
I ako već ho­će da gra­de spo­me­nik, ne­ka po­dig­nu vječ­ni bi­ljeg Ku­či­ma, ko­ji zbog svog ju­nač­kog dr­ža­nja i sta­va stra­ni­ce isto­ri­je na­to­pi­še ne­vi­nom kr­vlju svo­je dje­ce. Ne­ka po­dig­nu spo­me­nik za 243 gla­ve, ko­je pa­do­še na ol­tar slo­bo­de, da svje­do­če ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze o tu­žnoj, tra­gič­noj i kr­va­voj po­vi­je­sti svo­jih pre­da­ka, ko­ja je po­pri­mi­la obri­se an­tič­ke dra­me.

Pi­še: Dra­žen Živ­ko­vić