Vo­ji­slav Še­šelj je fe­no­men. Iza­šao je iz za­tvor­ske bol­ni­ce bo­le­stan i ot­pu­šten iz pri­tvo­ra zbog te­ži­ne bo­le­sti... Po­sle sa­mo pet mje­se­ci ozdra­vio je na svje­žem be­o­grad­skom va­zdu­hu. Ta­ko je po­stao pr­vi Sr­bin ko­ji se iz raz­vi­je­nog evrop­skog ino­stran­stva vra­tio u ze­mlju da se iz­li­je­či. Do­sad nam je to uspi­je­va­lo sa­mo kad je riječ o sto­ma­to­lo­škim za­hva­ti­ma i to sa­mo za­to što su jef­ti­ni­ji. Ha­ški tri­bu­nal je pre­va­zi­šao se­be. Glav­na tu­ži­telj­ka je Še­še­lja po­zva­la bez va­lja­ne op­tu­žni­ce i uz ša­lji­vo obe­ća­nje da ga ne­će vra­ti­ti. Ovaj se tu­ži­lac sa­da ni­je ža­lio na pu­šta­nje, ne­ma no­ve lje­kar­ske na­la­ze, ali zna da Še­šelj ne tre­ba da re­me­ti sta­bil­nost u re­gi­o­nu. A šta je sve Hag ugro­zio to­kom pro­te­klih če­tvrt vi­je­ka? Alek­san­dar Vu­čić opla­ku­je se­be. Sve je to ve­li­ka za­vje­ra pro­tiv nje­go­ve vla­de. Ali ka­da ame­rič­ki am­ba­sa­dor sa­svim kul­tur­no, di­plo­mat­ski spo­me­ne ka­ko Sr­bi „ši­zo­fre­no“ jed­nim okom gle­da­ju na Za­pad, a dru­gim u Ru­si­ju, pre­mi­jer ka­že ka­ko je sa­gla­san sa njim. Sa­gla­san u sve­mu, osim u onom li­je­pom što je o srp­skom pre­mi­je­ru re­kao. Jer pre­mi­jer je se­bi naj­stro­ži su­di­ja...
Kod nas ka­žu da kum ni­je dug­me... Za Vu­či­ća i Ni­ko­li­ća Še­šelj ni­je džak, a na­ša vla­da ni­je DHL i vra­ti­će ga na­zad sa­mo po pro­ce­du­ri... Naš pre­mi­jer još tra­ži od SAD i EU, bez ko­jih ovaj i ova­kav - ne­pra­ve­dan i ka­ri­ka­tu­ra­lan – Ha­ški sud ne bi po­sto­jao, da „iza­đu iz ku­ti­je“ i ja­sno ka­žu šta že­le od Sr­bi­je. Kao da ne zna da je još Mi­lo­še­vi­ću šef ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je re­kao da oče­ku­je od Be­o­gra­da da uvi­jek iz­vr­ša­va sve što tra­že.
U ovoj ze­mlji po­sto­je i ve­će sve­ti­nje od vla­de Alek­san­dra Vu­či­ća. Ne mi­slim da su Še­še­lja pu­sti­li, a po­tom po­zva­li na­zad u ha­ški pri­tvor za­to što im sme­ta Ni­ko­li­ćev go­vor u ko­me NA­TO bom­bar­do­va­nje na­zi­va „agre­si­jom“, dok Vu­čić ćut­ke iz­i­gra­va ba­bi­cu al­ban­ske dr­ža­ve na Ko­so­vu. Ha­ški tri­bu­nal se do­sad pred­sta­vio kao jed­no is­tro­še­no oru­đe ame­rič­kog, bri­tan­skog i nje­mač­kog im­pe­ri­ja­li­zma ko­je vi­še ni­je spo­sob­no da oba­vlja ni svoj ra­ni­ji po­sao. Tvor­ce po­li­ti­ke u Va­šing­to­nu da­nas ni­je mno­go bri­ga šta će se de­ša­va­ti u ze­mlji či­ju su či­ta­vu po­li­tič­ku eli­tu pot­ku­pi­li ili pre­va­ri­li to­kom pro­te­klih če­tvrt vi­je­ka.
Ka­žu da će, ako ne na­sta­vi­mo da se po­ni­ža­va­mo, bi­ti ugro­žen „naš put ka Evrop­skoj uni­ji“? Da­nas EU ni­je ono što je bi­la 2005. go­di­ne. Ona je u kri­zi, ola­ki pri­jem Hr­vat­ske po­ka­zao je da EU po­la­ko po­sta­je za­jed­ni­ca nje­mač­kih sa­te­li­ta... Na­ma je da­nas po­treb­no mje­sto u evrop­skom eko­nom­skom pro­sto­ru, a ne član­stvo u uni­ji či­ja će ci­je­na bi­ti da is­tr­pi­mo sve iden­ti­tet­ske fru­stra­ci­je hr­vat­ske po­li­tič­ke eli­te.
Te fru­stra­ci­je su na dje­lu. Da, u Sr­bi­ji po­sto­ji SRS. Ona je van­par­le­man­tar­na. Svi iz­gre­di nje­nih vo­đa go­nje­ni su od stra­ne dr­ža­ve, po za­ko­nu. Pa­li­li su za­sta­ve, vri­je­đa­li stra­ne dr­žav­ni­ke... A ka­ko se osje­ća­mo mi Sr­bi ka­da iza­bra­ni pred­sjed­ni­ci su­sjed­nih dr­ža­va u istom ma­ni­ru na­pa­da­ju na­šu dr­ža­vu, vje­ru i na­rod? Zva­nič­ni­ci­ma u Za­gre­bu ni­ko ni­je va­ljao... Za Hr­va­te je i La­tin­ka Pe­ro­vić, ka­da je bi­la na vla­sti, bi­la srp­ska na­ci­o­na­list­ki­nja. Spo­mi­nju Še­še­lja? A šta je sa Gla­va­šem, mar­gi­nal­cem ko­ji je za raz­li­ku od Še­še­lja lič­no ubi­jao lju­de, a sa­da ima po­sla­nič­ki klub u sa­bo­ru? Do­volj­no je da Vu­či­ćev mi­ni­star za pa­te­ti­ku i auto­blam Vu­lin spo­me­ne srp­ske prog­na­ni­ke iz Hr­vat­ske i usta­šku pri­ro­du ka­ri­je­re ge­ne­ra­la Go­to­vi­ne, pa da mi­ni­star onih ko­ji su prog­na­li če­tvrt mi­li­o­na Sr­ba (a ka­da do­bi­ju po­moć od dr­ža­ve u ve­li­kom bro­ju sjet­no i bez slu­ha za­pje­va­ju onu o me­sa­ri­ma iz Gra­di­ške Sta­re i div­nim hu­ma­ni­sti­ma i osvje­do­če­nim an­ti­fa­ši­sti­ma-ko­lja­či­ma Ju­ri i Bo­ba­nu), ner­vo­zno po­ru­či na svom ma­ter­njem je­zi­ku: „Idi, bre, li­je­či se...“
Iz Hr­vat­ske ne­pre­kid­no go­vo­re o uslo­vi­ma ko­je Sr­bi­ja tre­ba da is­pu­ni... Da im vra­ti­mo kul­tur­na do­bra ko­ja smo sklo­ni­li u vri­je­me ra­ta. Pa 90 od­sto to­ga su bla­ga na­ših cr­ka­va či­je su zgra­de spa­lje­ne. Že­le da ih ču­va­ju u Za­gre­bu. Mo­žda kao ći­ri­lić­ne knji­ge iz bi­bli­o­te­ka ko­je su 1991. spa­li­li. Ju­na­ci ko­ji su pre­ga­zi­li Kra­ji­nu, uz po­dr­šku NA­TO-a, že­le da­kle i rat­ni pli­jen... Go­vo­re o ne­sta­li­ma, a me­đu ne­sta­li­ma je dvo­stru­ko vi­še Sr­ba ne­go Hr­va­ta, ma­da su či­ni­li tek še­sti­nu ukup­nog sta­nov­ni­štva Hr­vat­ske. Zah­ti­je­va­ju su­đe­nja za rat­ne zlo­či­ne, a do­ni­je­li su za­kon da ne po­stu­pa­ju po op­tu­žni­ca­ma na­ših su­do­va, ko­ji su do­sad u 90 od­sto osu­đi­va­li Sr­be...
Sa­rad­nja Sr­bi­je sa tri­bu­na­lom u Ha­gu je za­vr­še­na. Pre­da­li smo 42 op­tu­že­na. Me­đu nji­ma pred­sjed­ni­ke na­ših re­pu­bli­ka, vla­da i ge­ne­ra­le od ko­jih su ne­ki istin­ski na­rod­ni ju­na­ci. Za to vri­je­me oni ni­su osu­di­li ni­ti jed­nog Hr­va­ta ili Bo­šnja­ka za zlo­či­ne nad Sr­bi­ma. Ha­ški sud uvri­je­dio je sve žr­tve ti­me što ni­je su­dio zlo­čin­ci­ma nad srp­skim na­ro­dom. Ti­me je traj­no abo­li­rao istin­ske srp­ske zlo­čin­ce i ugro­zio mir i de­mo­kra­ti­ju u Sr­bi­ji. Ka­kvu po­ru­ku će na­ša dr­ža­va po­sla­ti bu­du­ćim po­ko­le­nji­ma ako Še­še­lja vra­ti tom ne­pra­ved­nom, ne­ča­snom, ne­struč­nom, is­kva­re­nom i šo­vi­ni­stič­kom su­du?
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić