<br /> Da­nas tre­ba ne­što na­pi­sa­ti o pra­zni­ku Cvi­je­ti- ali ka­ko? Tek što sni­jeg ne pa­da. Obla­ci se nad­no­se. Ne­gdje će sni­jeg, ne­gdje grad, ne­gdje ki­ša. Ali, ali- to ipak ne mo­že da ome­te Cvi­je­ti, naš ve­li­ki pra­znik. Iako si ne­gdje u šu­mi, re­ci­mo, ili na pe­ri­fe­ri­ji ne­kog gra­di­ća, i tu mo­žeš da se na­đeš u Je­ru­sa­li­mu, ku­da pro­la­zi Hri­stos. Ako ne u ovom ze­malj­skom Je­ru­sa­li­mu, a ono u ne­be­skom. Pra­vo re­ći, mno­gi­ma je lak­še i pre­če do­ći u Ne­be­ski Je­ru­sa­lim, ne­go u ze­malj­ski. Kom­pli­ko­van je put do ze­malj­skog Je­ru­sa­li­ma. Mno­go pro­ce­du­ra, po­čev od pa­so­ša i vi­ze, nov­ca, ra­zna pre­vo­zna sred­stva, itd. Za Ne­be­ski Je­ru­sa­lim ne tre­ba ti ni­šta od to­ga. Tre­ba sa­mo da ti se otvo­ri put i kre­neš jed­nim pre­vo­znim sred­stvom. I put poč­ne da te no­si- gdje že­liš. Ni­šta ne znaš ka­ko te put no­si, ali vi­diš da no­si. Vi­diš - to je neo­p­hod­no du­ši, ko­ja se bo­ri za du­šu, da po­sta­ne „du­ša ži­va“. Jer ka­ko re­če Onaj ko­ji je na ovaj dan uz­ja­hao u Je­ru­sa­li­mu na ma­gar­cu: „Ov­dje ne­ma­mo si­gu­r­nog gra­da. Gle­daj­te da se na­sta­ni­te u ne­be­skom Je­ru­sa­li­mu“.
Ne go­vo­ri Bog da ga ra­zu­mi­je sva­ko i do kra­ja. I ko ga ra­zu­mi­je, ne mo­že da ga ra­zu­mi­je do kra­ja. Jer ne­ma kra­ja ni ra­zu­mi­je­va­nju. Ako je pra­vo ra­zu­mi­je­va­nje. A, ko ga ne ra­zu­mi­je do­volj­no, mo­že da mu se di­vi, i ra­du­je. Kao što su mu se ra­do­va­la dje­ca u Je­ru­sa­li­mu, kli­ču­ći, - „Osa­na“, za­si­pa­ju­ći Nje­ga i ma­gar­ca nje­go­va cvi­je­ćem. Dje­ca ni­je­su zna­la, ali su zna­la da se ra­du­ju. Dje­ca ni­je­su do­zvo­li­la da im zna­nje sme­ta, da im zna­nje sme­ta neo­b­u­zda­noj ra­do­sti.
Elem, ne do­la­zi nam Hri­stos sa­mo na Cvi­je­ti. Mo­že da se to de­si i ne­kog dru­gog da­na, kao što sva­ko mo­že taj dan na­zva­ti Cvi­je­ti, pa iako je ne­ki dru­gi. Re­ci­mo pe­tak, ili su­bo­ta, u de­cem­bru, ok­to­bru, ili ne­kom dru­gom mje­se­cu. Cvi­je­ti i po ka­len­da­ru ne do­la­ze uvi­jek u apri­lu, mo­gu i u ma­ju. Kao što, re­ci­mo, u Afri­ci ili Ar­gen­ti­ni cvje­ta­ju aga­ve dok kod nas pa­da sni­jeg ili le­de­na ki­ša.
Ne­ma­mo, da­kle, ni si­gu­r­nog da­na ni sa­ta na ze­mlji, ali si­gur­no je da, bar jed­nom u go­di­ni do­đu Cvi­je­ti, i vi­di­te ka­ko Hri­stos pro­ja­še na ma­ga­re­tu, va­šom uli­com. I, ob­u­zme vas osje­ća­nje la­ko­će i sa­vr­šen­stva. Kao da vas ne­što po­di­že od ze­me­lje. Kao da i sa­ma ze­mlja i sav svi­jet po­sta­ju sa­vr­še­ni. Kad je ubri­sa­na sva­ka su­za, ko­jih je bi­lo mno­go u ži­vo­tu. Jer, evo do­la­zi svje­tlost, i mi­sli­te sa­vr­šen­stvo.
Ali, ali... ipak... Ne­ma­mo si­gur­nog gra­da na ze­mlji. Ni ra­do­sti ne tra­ju du­go. Ni­ti ih mi mo­že­mo iz­dr­ža­ti du­go, iako bi ra­dost mo­gla. Mi sa­mo mo­že­mo du­go iz­dr­ža­va­ti bi­je­du i pat­nju. U to­me smo ju­na­ci, stra­šni.
Da, ka­ko na­ja­vih, i ka­ko je na­ja­vlje­no od po­čet­ka, ra­do­sti ne tra­ju du­go. Mrač­ni re­sur­si na­šeg ži­vo­ta, ak­ti­vi­ra­ju se, da za­da­ve ra­do­sti. Pro­mjen­lji­vi­ji je čo­vjek ne­go vri­je­me. U mi­nu­ti đa­vo mo­že da za­mi­je­ni an­đe­la u du­ši. Pa da ka­že - taj an­đeo je bio var­ka i laž. Ja sam tvo­ja isti­na. Vi­diš ka­ko ob­u­zi­mam sna­žno. Bi­ćeš mi slu­ga do­vi­je­ka. Mo­žeš ti mi­sli­ti da ni­je­si moj slu­ga, ako ti je ta­ko mi­li­je, ali bez me­ne „ne mo­žeš ni­šta či­ni­ti“. A šta ću ti ura­di­ti, dok mi­sliš da ti to ra­diš, ni­kad ne­ćeš zna­ti. Eto, ta­ko, sve je ma­lo slo­že­ni­je ne­go što mi­sliš. Ko je stva­r­no mi­sli­ko, sa­znao je. A ti mo­žeš da mi­sliš da ne­što mi­sliš, ali sa­mo ja ra­dim ono što na­u­mim, i ta­ko ću te za­be­to­ni­ra­ti u tvo­joj ru­pi, pa mi­sli ko­li­ko ne mo­žeš.
Sta­ra je ri­ječ, da đa­vo ima svo­je mre­že ko­ji­ma lo­vi lju­de i nji­ho­ve du­še. Na­rav­no, i Hri­stos je dao apo­sto­li­ma mre­že za „lo­vlje­nje du­ša“, ali raz­li­ka je u ru­ci ko­ja dr­ži i za­ba­cu­je mre­žu. No, ako je ne­vi­dlji­va ru­ka, ko­ja dr­ži i za­ba­cu­je mre­žu, kao što je­ste - eto ti do­volj­no mu­ka da se sna­đeš i pre­po­znaš.
Sve je ovo mno­go kom­pli­ko­va­no, i mno­go se vi­še zbi­lo ne­go što iz­gle­da - od ne­dje­lje (Cvi­je­ti) do Ve­li­kog pet­ka, ka­da su ras­pe­li Hri­sta, oni ko­ji su mu pri­je ne­ko­li­ko da­na go­vo­ri­li. „Osa­na, bla­go­slo­ven ko­ji do­la­zi u ime Go­spod­nje“.
I još se pi­taš - šta je na­rod, i nje­go­ve vo­đe? Šta su ze­malj­ski li­de­ri, na­dah­nu­ti Lu­ci­fe­rom? Ni­je Cr­na Go­ra ni­ka­kav iz­u­ze­tak. Ako je „đa­vo knez ovo­ga svi­je­ta“, ka­ko ka­že apo­stol Pa­vle, on­da gle­da­mo kao na dla­nu, ka­ko nje­go­vi še­gr­ti na­go­va­ra­ju osta­tak na­ro­da da sko­či u ja­mu, zva­nu NA­TO­MON­TE­RA. Kam­pa­nja je ve­li­ka i su­mrač­na, kao uvi­jek oko Ve­li­kog pet­ka. Ko­ji će kod nas da po­tra­je. Dok nam NA­TO­MON­TE­RI ne ri­je­še sve pro­ble­me. Bez trun­ke vas­kr­se­nja.
(Autor je knji­žev­nik)


Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ