Pi­še: Vo­jo Vu­le­tić


Kad lju­di na vla­sti ži­ve u ras­ko­ši, obič­no su sto­ma­ci gra­đa­na pra­zni. To sta­ro pra­vi­lo po­tvr­du na­la­zi i u cr­no­gor­skoj zbi­lji, gdje vrh vla­sti i oni uz njih ži­ve u iz­o­bi­lju, a naj­ve­ći broj gra­đa­na je­dva pre­ži­vlja­va. Vi­še od če­tvrt vi­je­ka Cr­nom Go­rom vla­da jed­na par­ti­ja s istim čo­vje­kom na če­lu i či­ta­vo ovo vri­je­me či­ne zlo svom na­ro­du. Sve je u na­šoj ze­mlji de­val­vi­ra­no sem dže­po­va i „ste­če­nog“ bo­gat­stva vr­ha vla­sti i nji­ho­vih or­ta­ka i po­ma­ga­ča. Ima li al­ter­na­ti­ve i po­li­tič­ke sna­ge da se za­u­sta­vi evi­den­tan su­no­vrat ze­mlje po svim va­žnim pi­ta­nji­ma: eko­nom­skom, pri­vred­nom, fi­nan­sij­skom, mo­ral­nom, du­hov­nom ... I da se okre­ne no­vi list. Opo­zi­ci­ja, kao i ve­ći­na pred­stav­ni­ka NVO sek­to­ra i mno­gi ana­li­ti­ča­ri sa­gla­sni su u jed­nom – da to ni­je mo­gu­će bez smje­ne ak­tu­el­ne vla­sti. Po­sta­vlja se pi­ta­nje - ka­ko smi­je­ni­ti vlast ako upra­vo ona one­mo­gu­ća­va fer i de­mo­krat­ske iz­bo­re i kad su sve in­sti­tu­ci­je si­ste­ma u slu­žbi jed­ne par­ti­je na vla­sti i nje­nog čel­ni­ka. Par­ti­to­krat­ska DPS/ SDP vlast one­mo­gu­ća­va uvo­đe­nje de­mo­kra­ti­je i sa­vre­me­nih de­mo­krat­skih pro­ce­sa, po­na­ša­ju­ći se kao da su vla­sni­ci Cr­ne Go­re i ute­me­lji­va­či de­spot­skog dr­žav­nog ure­đe­nja. Afe­ra ‘’Sni­mak“ je sve to ve­o­ma ubje­dlji­vo po­tvr­di­la i na dje­lu pri­ka­za­la mak­si­mal­nu to­le­rant­nost in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma pre­ma iz­bor­nim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, pa čak i uz nji­ho­vu po­moć i uče­šće. Ne­za­do­volj­stvo gra­đa­na uvi­jek je pod­sti­caj za pro­mje­ne i na­pre­dak, a ono se u ra­znim vi­do­vi­ma sva­kog da­na sve vi­še is­po­lja­va, ali bez ma­sov­ni­jeg oku­plja­nja ne­za­do­volj­ni­ka. To ogrom­no ne­za­do­volj­stvo na­ro­da pro­sto je pre­kri­ve­no ne­kom dr­skom mir­no­ćom i bez­volj­no­šću za broj­ni­ja oku­plja­nja i pri­ti­ske na vlast da ri­je­ši mno­ge go­ru­će pro­ble­me. Sve iz­ra­že­ni­ja ko­rup­ci­ja i kri­mi­nal, ko­ji se od­vi­ja u spre­zi sa vr­hom vla­sti, kao da nas ne do­di­ru­ju, gra­đa­ni­ma kao da je po­sta­lo sve­jed­no ka­ko ži­ve i ka­kva je per­spek­ti­va nji­ho­ve dje­ce?! Zna­ča­jan broj biv­ših rad­ni­ka, osi­ro­ma­še­nih po­je­di­na­ca i po­ro­di­ca ne tra­že iz­laz i ne in­si­sti­ra­ju da im se omo­gu­ći da ra­de i od svog ra­da obez­bi­je­de eg­zi­sten­ci­ju već se za­do­vo­lja­va­ju so­ci­jal­nim da­va­nji­ma na te­ret bu­dže­ta i po­re­skih ob­ve­zni­ka. Ta fi­lo­zo­fi­ja vo­di u op­štu pro­past i ma­sov­no si­ro­ma­štvo svih čla­no­va dru­štva, sem onih ko­ji su nas „na vri­je­me“ opljač­ka­li i se­be i svo­je po­tom­stvo na du­ži rok obez­bi­je­di­li da mo­gu bez pro­ble­ma da na­sta­ve da ži­ve i ba­ve se od­re­đe­nim dje­lat­no­sti­ma.
De­mo­krat­ski front, kao aso­ci­ja­ci­ja vi­še po­li­tič­kih su­bje­ka­ta, pro­mje­ne vi­di u or­ga­ni­zo­va­nju ma­sov­nih pro­te­sta, ko­ji bi bi­li ak­tiv­ni i bez uz­ma­ka, dok se ne uva­že za­htje­vi za for­mi­ra­nje pre­la­zne vla­de ko­ja bi or­ga­ni­zo­va­la fer i de­mo­krat­ske iz­bo­re. Oče­ki­va­no je da svi opo­zi­ci­o­ni su­bjek­ti, NVO sek­tor, sin­di­ka­ti i stu­dent­ski fo­ru­mi usmje­re svo­je ak­tiv­no­sti u tom prav­cu, ka­ko bi se pro­bu­di­la kri­tič­na ma­sa na­rod ko­ja bi se iz­bo­ri­la za fer i de­mo­krat­ske iz­bo­re. „Pa­siv­nost pred ne­prav­dom je sa­u­če­sni­štvo“, go­vo­rio je bo­rac za pra­va cr­na­ca Mar­tin Lu­ter King. Ima onih ko­ji se za­do­vo­lja­va­ju onim što im vlast da­je, a ne bo­re se za ono što bi tre­ba­lo da do­bi­ju. Na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re po­sto­ji ne­ma­li broj rat­nih pro­fi­te­ra, a ima i onih ko­je na­zi­va­ju i an­ti­rat­nim pro­fi­te­ri­ma. Si­gur­no je da ni jed­ni, ni dru­gi ne mo­gu bi­ti spa­si­o­ci Cr­ne Go­re, jer je nji­ho­va za­jed­nič­ka ka­rak­te­ri­sti­ka –ka­ko da uve­ća­ju svoj ime­tak , a ne da „ste­če­no“ sta­ve u ko­rist na­ro­da. Ču­vaj­mo se onih ko­ji su ste­kli bo­ga­stvo u po­sled­njih če­tvrt vi­je­ka ka­ko god oni se­be pred­sta­vlja­li i za šta god se ver­bal­no za­la­ga­li, kao i onih ko­ji na­pu­šta­ju je­dan front bor­be, a tra­že dru­gi... Te­že­ći da ne iz­gu­be svo­ju vje­štač­ku ve­li­či­nu bje­že u ma­nje tur­bu­lent­ne še­me, pro­mo­vi­šu­ći se­be kao fe­nik­sa. Ta­kvi će uvi­jek bi­ti za ne­ke mir­ni­je vo­de i na­god­be, pa i na šte­tu na­ro­da, tra­že­ći se­be u sve­mu to­me. Či­nje­ni­ca je da na­rod ne vo­li one ko­ji se bo­je... „Ta­mo gdje se bi­ra iz­me­đu ku­ka­vič­lu­ka i na­si­lja, ja sam za na­si­lje“, go­vo­rio je Gan­di... Pre­ma to­me, ako smo sprem­ni za pro­te­ste pre­ko ko­jih će­mo do­ći do pro­mje­na ko­je su po­treb­ne kao na­su­šni hljeb, on­da do pro­mje­na mo­ra do­ći, jer uvi­jek je po­bje­đi­vao onaj ko­ji se na pro­mje­ne od­lu­čio... Onaj ko se od­lu­či da pro­mje­ne če­ka u po­li­tič­koj za­vje­tri­ni, u stva­ri po­ka­zu­je svo­je po­da­ni­štvo, a na­rod će ga na­zva­ti pra­vim ime­nom. Oni ko­ji od­lu­če da se ba­ri­ka­da­ma bra­ne uvi­jek su bi­li gu­bit­ni­ci. Obes­pra­vlje­ni i po­ni­že­ni na­rod uvi­jek je po­bje­đi­vao od­na­ro­đe­ni i po­hlep­ni re­žim ko­ji svo­ju po­hle­pu i iz­o­bi­lje to­va­ri na si­ro­ma­šna ple­ća gra­đa­na.