Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Vje­ro­vat­no ste već za ovo ču­li. Kla­sič­na de­fi­ni­ci­ja re­kla bi ne­što ova­ko: „Bor­der­li­ne je po­re­me­ćaj lič­no­sti (emo­ci­o­nal­no ne­sta­bil­ni po­re­me­ćaj lič­no­sti, emo­ci­o­nal­no in­ten­zi­van po­re­me­ćaj ili gra­nič­ni slu­čaj) či­ja je bit­na oso­bi­na im­pul­siv­nost i ne­sta­bil­nost ko­ji uti­ču na me­đu­ljud­ske od­no­se i sli­ku sa­mo­ga se­be. Simp­to­mi obič­no uklju­ču­ju in­ten­ziv­ne stra­ho­ve od na­pu­šta­nja i in­ten­ziv­nu ljut­nju i raz­dra­žlji­vost či­ji je raz­log te­ško shva­tljiv.
Sad do­sta de­fi­ni­ci­ja. Ko­li­ko vas se ni­je pre­po­zna­lo u ovo­me? Ko od nas, da­kle „nas“, mi­slim na lju­de u zre­lim, for­mi­ra­nim go­di­na­ma, ni­je is­ku­sio ova­kvo ne­što ili ba­rem upo­znao ne­ko­ga s ta­kvim sta­nji­ma. ko se ni­je na­šao u pri­li­ci da pro­su­đu­je ne­či­je mi­sli, dje­lo­va­nje, po­stup­ke ili na­mje­re u ko­ji­ma je pre­po­znao bor­der­li­nea, bi­lo u se­bi, bi­lo u dru­go­me.
Po­en­ta je­ste da ži­vi­mo u vre­me­nu ko­je je oči­to po­pri­mi­lo ko­lek­tiv­ne ka­rak­te­ri­sti­ke bor­der­li­nea, na­rod­ski re­če­no, gra­nič­nog slu­ča­ja. Is­pa­di bi­je­sa, tje­sko­ba ko­ja već ju­trom ra­za­ra mir, muč­ni sno­vi, odu­še­vlje­nje pa od­mah za­tim raz­o­ča­ra­nje u ne­ko­ga ili ne­što... Da­kle, ko se ni­je na­šao u si­tu­a­ci­ji da se za­pi­ta: pa, do­bro, što je to? Ko­ji mi je đa­vo? Gdje me to vo­di? Kri­ze sred­njih go­di­na ni­su ni­ka­kva no­vost. Lju­di ima­ju sto­ljet­ne od­go­vo­re na ta pi­ta­nja, ali ka­ko se po­na­ša­ti ka­da ste okru­že­ni sa­mim bor­der­li­ne­i­ma, lju­di­ma ko­ji svi od­re­da ple­šu na ta­na­noj gra­ni­ci iz­me­đu „nor­mal­no­sti“ i „ne­nor­mal­no­sti“, a ka­da je „ne­nor­mal­nost“ po­sta­la po­sled­nji ta­bu oko ko­je­ga još uvi­jek mo­že ne­ko­ga i te ka­ko dis­kre­di­to­va­ti u dru­štvu i oma­lo­va­ži­ti ga u cje­lo­sti.
Bor­der­li­ne je eufe­mi­zam za ćak­nu­tost, po­mak­nu­tost, za bi­ti lud, ali bi­ti lud u da­na­šnjem dru­štvu je po­sta­lo stvar ve­ći­ne i ni­ka­da ni­je bi­lo vi­še po­ti­ski­va­nja i skri­va­nja, od­no­sno ta­bu­i­zi­ra­no­sti ove te­me, pa se na ovoj ši­zmi, na tom lo­mu, pu­ko­ti­ni mu­či da­na­šnji čo­vjek. Da­na­šnji čo­vjek je, pre­ci­zni­je re­če­no, čo­vjek stal­ne po­dvo­je­no­sti iz­me­đu za­htje­va ma­ši­ne­ri­je, zna­či eg­zi­sten­ci­je, pro­iz­vod­nje, po­tro­šnje, za­ra­de, ži­vo­ta u stvar­no­sti i za­htje­va du­bo­kog „ja“ ko­je če­zne za istin­skom slo­bo­dom i lju­ba­vlju. Za­pra­vo, su­šti­na je da je pro­stor in­tim­nog, lič­nog svi­je­ta pot­pu­no de­sa­kra­li­zo­van, da je in­ti­ma ne­sta­la pod na­le­tom bru­tal­nog pro­fa­ni­sa­nja, pa čak i naj­e­le­men­tar­ni­jih stva­ri ve­za­nih uz po­je­din­ca ko­je ga raz­li­ku­ju od osta­lih.
Ka­ko je taj sa­kral­ni, sve­ti mo­me­nat čo­vje­ka kom­pro­mi­to­van na go­to­vo svim pla­no­vi­ma, uklju­ču­ju­ći i re­li­gi­o­znost i bez­broj­ne ‘’new age’’ du­hov­ne ško­le i na­u­ku, čo­vjek je stal­no na li­ni­ji pu­ca­nja, on ni­je u po­zi­ci­ji kao da sto­ji na dvi­je le­de­ne plo­če ko­je se raz­mi­ču ne­go kao da je on sam ta le­de­na plo­ča ko­ja pu­ca na dva di­je­la ko­ji ima­ju dva raz­li­či­ta za­htje­va, za­da­na pod­vod­nim stru­ja­ma: „ne ta­la­saj“ i „bu­di svoj“. Taj je dvo­smjer­ni za­htjev te­žak i bes­kraj­no mu­čan: po­je­di­nac ta­da ra­di­je pri­hva­ta svo­ju ko­mo­ci­ju pri­pa­da­nja ma­ši­ne­ri­ji, pri­la­go­đa­va se za­htje­vu oko­li­ne i to­ne u tje­skob­nu pa­siv­nost, pa čak i po ci­je­nu du­šev­ne bo­li ko­ja ga du­go­roč­no uni­šta­va i od­vo­di do pro­pa­sti. Ni­je ni­ma­lo slu­ča­jan uzo­rak ob­ja­vljen ne­dav­no u me­di­ji­ma o to­me ka­ko ve­li­ka ve­ći­na lju­di na sa­mom kra­ju ži­vo­ta ka­že: „da sam ba­rem sve dru­ga­či­je ra­dio“. To je ujed­no i in­tim­ni od­go­vor ko­ji go­vo­ri o na­šoj ci­vi­li­za­ci­ji. Sve osta­lo je po­dr­ža­va­nje ove na­še po­dvo­je­ne, ras­po­lo­vlje­ne si­tu­a­ci­je ko­ja vo­di u ci­vi­li­za­ci­ju gra­nič­nih slu­ča­je­va. Na­rod­ski re­če­no, ko je lud na dru­ga­či­ji na­cin od ve­ći­ne, te­ško nje­mu.