Ne­ma čo­vjek mno­go pri­vi­le­gi­ja od ži­vo­ta u pre­vrat­nič­kim isto­rij­skim vre­me­ni­ma, za­pra­vo – kad se sve sa­be­re i odu­zme – sa­mo je jed­na ta­kva: bez ve­će sta­ti­stič­ke gre­ške, uz mar­gi­nu od je­dan do tri od­sto, tač­no i pre­ci­zno mo­že se re­kon­stru­i­sa­ti bu­duć­nost. Sve ovo nam je od­ne­kud do­bro po­zna­to, sve smo već odav­no vi­dje­li, sve zna­mo.
Fru­stri­ra ma­lo - to je tač­no – što nam je ta pa­met po­sve ne­is­ko­ri­sti­va i uza­lud­na, ni­šta njo­me pro­mi­je­ni­ti ne­će­mo, i sve što mo­že­mo je da če­ka­mo da se do­go­di sve što se do­go­di mo­ra, li­še­ni čak i za­do­volj­stva da ka­že­mo “Je­smo li vam re­kli?“, jer iz to­ga što će stva­ri bi­ti ta­kve ka­kve smo vam re­kli, baš ni­ka­kve za­do­volj­šti­ne ne­će bi­ti.
Slo­bod­no iz­re­ži­te ovaj tekst iz no­vi­na, sta­vi­te ga u omot­ni­cu, za­pe­ča­ti­te i otvo­ri­te za, re­ci­mo, dva­de­set go­di­na. Iz­ne­na­di­će vas ka­ko ni­če­ga iz­ne­na­đu­ju­ćeg u nje­mu ne­će bi­ti.
Kad se sto­ga hr­vat­ski bra­ni­te­lji, vi­te­zo­vi Do­mo­vin­skog ra­ta, pa­te­tič­no pi­ta­ju ka­kva ih bu­duć­nost če­ka u dr­ža­vi za ko­ju su se bo­ri­li, od­mah ću im re­ći: bi­će to je.ena bu­duć­nost. Ne­će u toj bu­duć­no­sti bi­ti mno­go po­što­va­nja za nji­ho­vu žr­tvu i he­roj­stva.
Za­je.ava­će ih na uli­ci klin­ci ko­ji­ma se ni ro­di­te­lji još ni­su bi­li ro­di­li kad su oni go­lo­ru­ki ju­ri­ša­li na srp­ske ten­ko­ve, pri­ča­će vi­ce­ve o in­va­li­di­ma u ko­li­ci­ma, svi­ra­ti i pje­va­ti ne­ke dr­ske pje­sme iz­ru­gu­ju­ći se sve­ti­nja­ma Do­mo­vin­skog ra­ta, sva­koj do po­sled­nje, bez­oč­no će im se ru­ga­ti na na­či­ne ko­je mi, iz vre­me­na džep­nih te­le­fo­na, pri­mi­tiv­nog in­ter­ne­ta i dru­štve­nih mre­ža, još ne mo­že­mo ni poj­mi­ti.
Iz­gle­da vam da­nas to pri­lič­no ne­mo­gu­će, ali vje­ruj­te mi, znam: baš ni­šta toj bu­duć­no­sti ne­će bi­ti sve­to, ni Vu­ko­var ni Ov­ča­ra, ni stri­je­lja­ni ni ra­nje­ni, ni Jo­sip Jo­vić, ni Bla­go Za­dro, ni ‘’Ti­gro­vi’’ ni ‘’Pa­u­ci’’, ni ‘’Blje­sak’’, ni ‘’Olu­ja’’.
Ka­ko znam? Eh, ka­ko. Mi­sli­te li za­i­sta da je Do­mo­vin­ski rat da­nas tvr­đi i čvr­šći ka­non ne­go što je to še­zde­se­tih ili se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka bi­la Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ka bor­ba? Mi­sli­te li da je Vu­ko­var bio išta ve­ća sve­ti­nja ne­go što su to bi­li Su­tje­ska ili Ne­re­tva, a Đu­ro Glo­go­ški ve­ća fa­ca od Sve­to­za­ra, re­ci­mo, Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa?
Pri­lič­no na­pro­tiv: već za ova­kav tekst, a ka­mo­li za pro­pi­ti­va­nje rat­nog pu­ta na­rod­nih he­ro­ja ili nji­ho­vih ste­če­nih pri­vi­le­gi­ja, u to se vri­je­me mno­go ozbilj­ni­je na­je.ava­lo. A bio je pri­tom Nji­hov rat - već i to da­nas zvu­či sve­to­grd­no - ma­lo opa­ki­ji i go­ri od Na­še­ga: sa­mo u bit­ci na Su­tje­sci po­gi­nu­lo je go­to­vo jed­na­ko par­ti­za­na ko­li­ko ukup­no hr­vat­skih bra­ni­te­lja u sve če­ti­ri go­di­ne Do­mo­vin­skog ra­ta.
Ve­te­ra­ni To­ga ra­ta bi­li su in­te­gri­sa­ni u sve slo­je­ve vla­sti i sve ni­še dru­štva, po­sve sve­jed­no je­su li bi­li mi­ni­stri ob­ra­ne ili po­dvor­ni­ci u pod­ruč­noj ško­li ni­je s nji­ma bi­lo baš ni­ka­kve ša­le, i pi­ta­te li se je li u to vri­je­me bi­lo ba­rem ovo­lic­no iz­gle­da da će ikad do­ći vri­je­me kad će ih na uli­ci za­je.ava­ti klin­ci ko­ji­ma se ni ro­di­te­lji još ni­su bi­li ro­di­li kad su oni go­lo­ru­ki ju­ri­ša­li na nje­mač­ke ten­ko­ve – bez­oč­no se iz­ru­gu­ju­ći sve­ti­nja­ma NOB-a, sva­koj do po­sled­nje, na na­či­ne ko­je oni ta­da, iz vre­me­na ko­za­rač­kih ko­la i ša­pi­ro­ga­fi­ra­nih bil­te­na, još ni­su mo­gli ni poj­mi­ti – od­mah da vam ka­žem: ni­je. Ni ovo­lic­no.
Pa ipak, i u ta­kvoj dr­ža­vi, ci­je­loj ure­đe­noj kao spo­men-park ka­no­ni­zo­va­ne Re­vo­lu­ci­je - bez par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je, po­li­tič­ke opo­zi­ci­je i ne­za­vi­snih me­di­ja – do­šlo je bi­lo vri­je­me kad su od­ra­sla dje­ca ko­ji­ma taj Rat i Re­vo­lu­ci­ja ni­su zna­či­li sa­vr­še­no ni­šta.
Raz­log je bol­no jed­no­sta­van. Slav­ni Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki rat je pre­tvo­ren u slu­žbe­ni dr­žav­ni mit, he­ro­ji su iz­li­ve­ni u bron­zi, nji­ho­ve pa­ro­le iz­re­za­ne u šper­plo­či i sti­ro­po­ru, i od­u­ze­to im je sve ljud­sko. Pa­te­tič­ne he­roj­ske pri­če iz škol­skih udž­be­ni­ka i dječ­jih za­bav­ni­ka, bol­ni fil­mo­vi s ka­ri­ka­tu­ra­ma mr­skih du­šma­na i par­ti­zan­skih su­per­ju­na­ka, dr­žav­ne pa­ra­de i op­štin­ske ce­re­mo­ni­je pot­pu­no su odvo­ji­le nji­ho­vu epo­pe­ju iz stvar­nog ži­vo­ta i is­klju­či­li sva­ku mo­guć­nost em­pa­ti­je.
Nas, klin­ce či­ji su se ro­di­te­lji je­dva ro­di­li kad su oni go­lo­ru­ki ju­ri­ša­li na nje­mač­ke ten­ko­ve, ta pri­ča ni­ti u jed­nom tre­nut­ku ni­je do­ta­kla: mi s tim ni­smo mo­gli ima­ti baš ni­šta. S nji­ho­vom he­roj­skom cr­no-bi­je­lom pri­čom mo­gli smo se iden­ti­fi­ko­va­ti ta­man ko­li­ko i s onom o In­di­jan­ci­ma i ka­u­bo­ji­ma - da­kle ne­gdje naj­ka­sni­je do dva­na­e­stog ro­đen­da­na.
On­da je do­šlo vri­je­me kad su mr­ki i opa­sni par­ti­za­ni – ‘’glo­go­ški’’ i ‘’klem­mo­vi’’ na­ših dje­tinj­sta­va - ostar­je­li i one­mo­ća­li, i kad od­jed­nom vi­še ni­su iz­gle­da­li ta­ko mr­ki i opa­sni, čak i kad su na­še za­je.an­ci­je cen­zu­ri­sa­li, za­bra­nji­va­li i tu­ži­li su­do­vi­ma. On­da je do­šlo vri­je­me kad smo ih po­če­li za­je.ava­ti na uli­ci i pri­ča­ti vi­ce­ve o ra­nje­ni­ci­ma na Ne­re­tvi, pa za­svi­ra­li i za­pje­va­li dr­ske pje­sme iz­ru­gu­ju­ći se sve­ti­nja­ma Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta, sva­koj do po­sled­nje.
Ni­je bi­lo do nas, ni­smo mi bi­li od­lju­đe­ni: od­lju­đe­ni su bi­li oni. Čak i kad od na­šeg, stvar­nog ži­vo­ta ni­su bi­li am­pu­ti­ra­ni bez­broj­nim pri­vi­le­gi­ja­ma, pen­zi­ja­ma, sta­no­vi­ma, ku­ća­ma, luk­su­znim auto­mo­bi­li­ma i ca­rin­skim olak­ši­ca­ma nji­ho­ve su tra­gič­ne sud­bi­ne ure­đe­ne kao dr­žav­ni mi­to­vi i sve­ti­nje, ci­je­li je nji­hov stra­šni rat bio is­pra­žnjen od sve­ga čo­vječ­jeg, i mi pre­ma nji­ma ni­smo ima­li, ni­ti mo­gli ima­ti, ni­jed­nu i ni­ka­kvu ljud­sku oba­ve­zu.
Zvu­či vam po­zna­to? Bez bri­ge, za­zvu­ča­će.
www.bu­ka.com


Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić