Str­pljen-spa­šen. Sla­žem se, ako ne’’tr­či­mo pred ru­du’’, ako pre­ću­ti­mo ka­da je naj­te­že, ako str­plji­vo ra­di­mo, gra­di­mo i če­ka­mo svo­jih pet mi­nu­ta. Sla­žem se, ako je bo­le­sni­ku str­plje­nje -sna­ga i na­da u ozdra­vlje­nje. Ali on­dje gdje se ap­so­lut­no ne sla­žem i gdje str­plje­nju ne­ma mje­sta, a ka­mo­li spa­su - to je u lo­šem bra­ku.
Bo­lje do­bar raz­vod ne­go loš brak, ka­že se u na­ro­du, a ka­žem i ja. Vje­ro­vat­no će ne­ko po­sta­vi­ti pi­ta­nje- šta je to za­pra­vo do­bar raz­vod, i da li mo­že bi­ti do­bar, ili je sa­mo zlo­u­po­tri­je­bljen u ovoj kon­sta­ta­ci­ji? Na­rav­no da mo­že. Iz do­brog raz­vo­da na­sta­je olak­ša­nje, otva­ra se put i ra­đa na­da u ne­ko dru­go i bo­lje sju­tra. Loš brak ni­šta ne do­no­si do­brog, do­no­si gor­či­nu, pat­nju i za­tvo­re­ne pro­la­ze i pu­te­ve na­de. Str­plje­nje je tu sa­mo loš sa­i­grač i la­žno vje­ro­va­nje da će sju­tra bi­ti bo­lje. E, pa ne­će!
Da se zna, ja sam od onih ko­ji vje­ru­ju u brak, sma­tram ga go­le­mom in­sti­tu­ci­jom, i on to i je­ste. Sma­tram i da je ovo da­na­šnje mo­der­no gle­da­nje na nje­ga, tj. nje­go­vo za­ne­ma­ri­va­nje i sta­vlja­nje u onu ’’fi­o­ku’’ za pre­va­zi­đe­ne i za­star­je­le stva­ri, do­pri­ni­je­lo mno­gim ano­ma­li­ja­ma u dru­štvu. Po­ro­di­ca je ko­ri­jen, tra­di­ci­ja je sta­blo. U bra­ku se mo­ra­ju nje­go­va­ti i po­što­va­ti. Ako se ta­ko raz­mi­šlja i s tim sta­vom ula­zi u brak, on ima ve­li­ke šan­se da ’’pre­ži­vi’’ i te­ško mo­že da pre­ra­ste u loš i spre­man za raz­vod. Raz­vod je sva­ka­ko zad­nja op­ci­ja i na nje­ga se tre­ba od­lu­či­ti tek kad su part­ne­ri za­i­sta po­ku­ša­li sve da spa­su brak. Ali, do­kad se za­pra­vo tre­ba tru­di­ti? Gdje je gra­ni­ca ka­da je ja­sno da se ve­za ni­ka­ko ne mo­že spa­si­ti?
Mi­slim da se tre­ba tru­di­ti sve do onog tre­nut­ka dok part­ner u na­ma ne poč­ne bu­di­ti ono naj­go­re, umje­sto onog naj­bo­ljeg. Na­rav­no, ima lo­ših tre­nu­ta­ka u bra­ku, ali kad ovo pr­vo pre­vag­ne, on­da je de­fi­ni­tiv­no kraj. Lju­bav je ja­ka emo­ci­o­nal­na in­sti­tu­ci­ja, pa je za­to od­lu­ka o raz­vo­du te­ška i bol­na, po­seb­no ako po­sto­je i dje­ca. Sva­ki raz­vod iza­zi­va mno­go pat­nje, bez ob­zi­ra na uz­rast dje­ce, ali raz­vod je do­bar iz­bor ako od­nos part­ne­ra ni­je do­bar. Part­ne­ri od­la­ze kad do­volj­no du­go tr­pe i kad pre­sta­nu vje­ro­va­ti da je od­nos mo­gu­će pro­mi­je­ni­ti. Ku­ka­vič­ki stav kod ve­ći­ne njih je­ste osta­ja­nje u tom ne­u­spje­šnom bra­ku zbog dje­ce. De­ca bi tre­ba­lo da bu­du tas na va­gi, da se po­bri­ne­mo o bra­ku, a ne da ona bu­du ali­bi da se ne raz­ve­de­mo. Mno­gi mi­sle da dje­ca raz­ve­de­nih ro­di­te­lja uvi­jek od­ra­stu u ne­sret­ne lju­de. Sva­ka­ko da dje­ci ni­je la­ko, ali ima mno­go pri­mje­ra gdje upra­vo ta­kva dje­ca od­ra­stu u do­bre part­ne­re, a ona iz sreć­nih po­ro­di­ca po­sta­nu lo­ši su­pru­žni­ci.
Još jed­na za­blu­da u ko­ju se vje­ru­je je­ste da će ro­di­te­lji dje­cu ma­nje vo­lje­ti ako ne osta­nu u bra­ku. Po­gre­šno, lju­bav pre­ma dje­ci osta­je ne­pro­mi­je­nje­na, jer ona ni­su uzrok nji­ho­vog ne­ra­zu­mi­je­va­nja i lo­šeg od­no­sa. Šta god da je uzrok, bi­lo da je pre­lju­ba, ne­po­što­va­nje, ne­ra­zu­mi­je­va­nje, zlo­sta­vlja­nje itd. po­sle­di­ce su ne­mi­nov­ne i tre­ba na vri­je­me uoči­ti uzro­ke. Osta­ja­nje u toj ne­zdra­voj sre­di­ni, uti­če i te ka­ko na zdra­vlje i po­kre­tač je ra­znih de­pre­siv­nih sta­nja. Mo­ra se ima­ti u vi­du da uzrok lo­šeg bra­ka ni­ka­da ne mo­že bi­ti sa­mo jed­na stra­na. Za­to na vri­je­me tre­ba raz­go­va­ra­ti i po­ku­ša­ti ri­je­ši­ti pro­blem. U su­prot­nom, sva­ko ina­džij­sko i is­klju­či­vo ’’osta­ja­nje pri svo­me’’ de­fi­ni­tiv­no nas vo­di pra­vo kod advo­ka­ta. Ne smi­je se u bra­ku bi­ti ni­či­ja žr­tva. Ni part­ne­ra, ni dje­ce, ni nje­nih, ni nje­go­vih, ni ro­di­te­lja, ni pri­ja­te­lja. Ta­kav ži­vot ra­van je ro­bi­ji.
Zdrav brak je su­šti­na zdra­ve dru­štve­ne za­jed­ni­ce, srž ko­ja či­ni sta­bil­nost na­šeg ži­vot­nog pro­sto­ra. Loš brak je opa­sni, pod­mu­kli ko­bac ko­ji ne­će pre­sta­ti da ob­li­je­će dok ne na­pu­sti­mo nje­go­vu te­ri­to­ri­ju. Ono što još spre­ča­va part­ne­re da ne iza­đu iz lo­šeg bra­ka, je­ste ona pri­mi­tiv­na ža­lo­poj­ka- šta će kom­ši­luk re­ći?! E, pa dra­gi mo­ji ne mo­že kom­ši­luk ni­šta dru­go re­ći od ono­ga što ste vi re­kli ili pre­ću­ta­li va­šem part­ne­ru. Kom­ši­luk je tu da uvi­jek ima ne­što da ka­že, a vaš ži­vot je sa­mo vaš. Obes­hra­bru­je či­nje­ni­ca, ko­li­ko smo sprem­ni da svo­ju slo­bo­du ola­ko pre­da­je­mo u ne­či­ji ili ni­či­ji po­sjed. Li­ce­mjer­no iz­i­gra­va­nje žr­tve, ni­šta ma­nje ni­je ubi­tač­no od nje­nog svje­snog pri­hva­ta­nja. Mno­gi se mi­re sa sud­bi­nom mi­sle­ći ka­ko ne mo­gu ili ne za­slu­žu­ju bo­lje. Ne­ki će mi­sli­ti da su pre­sta­ri, ne­ki da su pre­mr­ša­vi, ne­ki pre­de­be­li itd. Ima i onih što osta­ju u lo­šem bra­ku, jer se ni­ko do­sad u nji­ho­voj fa­mi­li­ji ni­je raz­veo. Ka­kav ku­ka­vič­luk! Uglav­nom, li­sta raz­lo­ga mo­že ići une­do­gled.
Za­to, ne tra­ži­te ba­ja­te iz­go­vo­re i raz­lo­ge za osta­nak u lo­šem bra­ku. Tu ne­ma op­stan­ka. Po­ku­šaj­te na vri­je­me da ’’ot­klo­ni­te kvar’’, jer sa­mo ta­da brak će bi­ti ono što i je­ste- pra­va stvar! Ne­moj­te bi­ti žr­tva u bra­ku. Za tu ulo­gu ži­vot će se po­bri­nu­ti ta­mo gdje to bu­de neo­p­hod­no. Bu­di­te pri­mjer zdra­vog bra­ka. Na­vi­jam za vas. I ja i moj bič. Jer, loš brak je kič.
(Autor je pje­snik)


Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek