Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Na­rod je ri­ječ ko­jom mo­žeš za­če­pi­ti sva­či­ja usta. To je sve­ta ri­ječ: na­rod, na­rod­na mu­drost, na­rod­na pre­da­ja, na­rod­ne iz­re­ke, na­rod­no bla­go i na­rod­na mu­zi­ka, na­rod­ni obi­ča­ji, na­rod­no ve­se­lje... Jer kad na­rod ne­što ka­že on­da se u to ne sum­nja, bu­du­ći da je vje­ko­vi­ma po­tvr­đe­no… Go­to­vo se ne mo­že ču­ti da se ne­ko usu­dio re­ći ne­što pro­tiv na­ro­da u cje­li­ni, jer na­rod uvi­jek ima pra­vo! Gdje ćeš pro­tiv na­ro­da?! Sva­ki po­je­di­ni čo­vjek manj­kav je na svoj na­čin, ne­sa­vr­šen i gre­šan i mo­že mu se uvi­jek na­ći ne­ka za­mjer­ka, dok je na­rod u cje­li­ni uvi­jek ne­što sa­vr­še­no. Ne ta­ko dav­no i kod nas su se do­no­si­le pre­su­de „U ime na­ro­da!“, tj. mi sa­mo spro­vo­di­mo vo­lju na­ro­da, mi ni­smo od­go­vor­ni, na­rod je od­go­vo­ran! Na­rod stal­no tr­pi ne­prav­de, mr­zi­te­lje, iz­daj­ni­ke , vanj­skog i unu­tra­šnjeg ne­pri­ja­te­lja, ali je za­to ili baš zbog to­ga „na­rod“ sve­ta ri­ječ, i kad je pre­va­ren i ja­dan, i kad se u nje­go­vo ime pre­su­đu­je, ubi­ja, za­tva­ra i smje­nju­je… I kad se ra­tu­je... Pri­je­ki su­do­vi, stri­je­lja­nja, za­tvo­ri pu­ni­li su se  pre­su­da­ma „U ime na­ro­da!“… Je li to zna­či­lo da svi ti ubi­ja­ni, za­tva­ra­ni i nji­ho­ve ši­ka­ni­ra­ne po­ro­di­ce ni­je­su na­rod? Na­rod uvi­jek ima pra­vo: i kad ubi­ja, i kad za­tva­ra, i kad apla­u­di­ra i iz­vi­ku­je ime­na, i kad smje­nju­je i kad ime­nu­je; na­rod ni­je ni­kad kriv, uvi­jek su to ne­ki dru­gi. Na­rod ni­kad i ni­ko­ga ne mo­že pre­va­ri­ti, na­rod sa­mo mo­že bi­ti pre­va­ren. Za­pra­vo, na­rod je uvi­jek ne­vin. Na­rod sa­mo mo­že bi­ti ne­sre­ćan, ja­dan i is­pa­ćen, ima­ti mu­ko­trp­nu isto­ri­ju, pod­no­si­ti ne­vi­đe­ne žr­tve, naj­vi­še od svih dru­gih na­ro­da. Za­to je po­želj­no oku­plja­ti se, po­is­to­vje­ti­ti, obu­ći istu bo­ju i sta­ti pod istu za­sta­vu, bi­ti dio ma­se, dio na­ro­da sa svi­je­šću da nas je mno­go! Ako nas je mno­go, on­da smo si­la, a kad se si­la po­kre­ne on­da moć ra­ste. Jer, ka­ko spro­ve­sti svo­ju vo­lju i bi­ti agre­si­van, ako ni­si mo­ćan? Do­volj­no se pri­klju­či­ti toj ča­rob­noj ri­je­či „na­rod“: na­ro­du je pre­ki­pje­lo, na­rod vi­še ne mo­že iz­dr­ža­ti, na­rod tra­ži pro­mje­ne, na­rod ne­ma po­sla, na­rod je gla­dan, na­rod ko­pa po kon­tej­ne­ri­ma, na­rod vi­še ni­je mo­gao tr­pje­ti, na­rod je re­kao „do­sta!“, na­rod se po­bu­nio…  Ne­kad su vla­da­ri vla­da­li i ski­da­li gla­ve svo­jim pro­tiv­ni­ci­ma, do­sled­no “U ime Bož­je!“. To­li­ko se zla na­pra­vi­lo „u ime Bož­je“ da da­nas ima lju­di ko­ji za to ime ne že­le ni­ti ču­ti. Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja je ski­nu­la ta­kvog vla­da­ra, pa je lo­gič­nim sli­je­dom ski­nu­la i ono či­me se prav­dao, tj. Bo­ga. A ka­ko je i re­vo­lu­ci­ja ski­da­la gla­ve, a vi­še ni­je mo­gla to ra­di­ti u ime Bo­ga jer ga je uki­nu­la, sta­vi­la je na nje­go­vo mje­sto – na­rod! Do­tad se osu­đi­va­lo i pre­su­đi­va­lo „U ime Bož­je“, a od ta­da sve to isto „U ime na­ro­da!“. Od ta­da je na­rod po­stao ap­so­lut­na vri­jed­nost i oprav­da­nje za sve – i ta­ko sve do da­na da­na­šnje­ga… Ovo mo­je raz­mi­šlja­nje o na­ro­du ne zna­či da sam ja pro­tiv na­ro­da – pa gdje ću pro­tiv na­ro­da?! Ako pro­vje­ra­va­mo ja­či­nu mo­ti­va uje­di­nja­va­nja lju­di, on­da je onaj na­ci­o­nal­ni mo­tiv naj­ja­či. Po­je­di­nac na­la­zi upo­ri­šte u svom na­ro­du, u osje­ća­ju pri­pad­no­sti, zna da ni­je sam, da je mno­gi­ma, ako je „nji­hov“, sta­lo do nje­ga i do nje­go­ve sud­bi­ne. Ka­ko to ide­al­no zvu­či! I na kra­ju, da mi sa­da ne­ko ka­že: ‘’U ime na­ro­da! Pre­sta­ni gla­sno mi­sli­ti’’, ja bih na­rod po­slu­šao i pre­stao... Pa gdje ću pro­tiv na­ro­da, ali bih se i po­taj­no za­pi­tao – je­sam li i ja na­rod!?