Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


I po­sled­nji ne­vjer­ni To­ma, ako ta­kvih uop­šte vi­še i ima u Cr­noj Go­ri, sa­da je de­fi­ni­tiv­no raz­u­vje­ren i zna – Fi­lip ima stav. I to ne bi­lo ka­kav već isto­rij­ski. Sve­ga dan na­kon što je obe­ćao da će raz­mi­sli­ti o po­zi­vu da pri­su­stvu­je pro­sla­vi 70 go­di­na od ve­li­čan­stve­ne po­bje­de an­ti­fa­ši­stič­kih sna­ga ko­ja će se odr­ža­ti u Mo­skvi, Fi­lip je re­kao svo­je isto­rij­sko NE. E, sad, ako ne­ko i sum­nja u to da je Fi­lip uoči ta­ko va­žne, da ne ka­že­mo isto­rij­ske, od­lu­ke imao be­sa­nu noć, grd­no se va­ra. Spa­vao je, vje­ruj­te, snom mu­če­ni­ka ko­ji se odav­no po­mi­rio sa tim da ga ni­ko i o ni­če­mu ne pi­ta i da svo­ju dr­žav­nič­ku i po­li­tič­ku pro­fi­la­ci­ju re­dov­no do­bi­ja ured­no spa­ko­va­nu i pre­ci­zi­ra­nu do zad­njeg slo­va. Uosta­lom, još od one no­ći ka­da su ga, smu­še­nog i is­pre­pa­da­nog, gur­nu­li za go­vor­ni­cu da ob­ja­vi ka­ko je po­bi­je­dio i po­stao Fi­lip Tre­ći, (tj. pred­sjed­nik Cr­ne Go­re, mi­mo Usta­va, po tre­ći put) nje­ga stal­no ne­kud i u ne­što gu­ra­ju. Naj­če­šće ta­mo gdje je sa­mo pro­to­ko­lar­na fi­gu­ra sa obez­bi­je­đe­nim mje­stom u pr­vom re­du, ali, ne­ri­jet­ko, i ta­mo gdje pred­sjed­ni­ku Cr­ne Go­re ni­je i ne bi smje­lo da bu­de mje­sto. Do­du­še, ci­ni­ci bi re­kli ka­ko Fi­lip i ni­je pred­sjed­nik, ma­kar ne onaj le­gal­no iza­bra­ni, već uče­snik dr­žav­nič­kog vo­dvi­lja u ko­jem, po na­lo­gu Mi­la Pr­vog, opo­na­ša pred­sjed­ni­ka, ali ga ma­kar u svi­je­tu do­ži­vlja­va­ju kao ta­kvog. Kao ta­kvog su ga i po­zva­li u Mo­skvu i da je za­i­sta pred­sjed­nik Cr­ne Go­re i da je Cr­na Go­ra ona ko­ju smo na­sli­je­di­li od Pe­tro­vi­ća, ni­ko­me pri­je nje­ga i ne bi bi­lo mje­sto na Cr­ve­nom tr­gu. I to iz vi­še raz­lo­ga. I sve da ta Ru­si­ja sko­ro tri vi­je­ka ni­je hra­ni­la i ču­va­la Cr­nu Go­ru i nje­nu ne­za­vi­snost, i sve da ču­ve­ni Cr­no­go­rac, Pe­ko Dap­če­vić, ni­je u oslo­bo­đe­ni Be­o­grad umar­ši­rao za­jed­no sa Mar­ša­lom Tol­bu­hi­nom i nje­go­vim “kra­sno­ar­mej­ci­ma”, 20 mi­li­o­na ru­skih žr­ta­va ugra­đe­nih u te­me­lje slo­bo­de Evro­pe i čo­vje­čan­stva na­la­ga­le su da im se oda po­čast u nji­ho­voj ze­mlji. Kao osvje­do­če­no an­ti­fa­ši­stič­ka, Cr­na Go­ra je mo­ra­la da se na­đe u stro­ju onih ko­ji ci­je­ne ru­ski do­pri­nos slo­mu hi­tle­rov­ske ko­al­ci­je, i pred­sjed­ni­ku Cr­ne Go­re je bi­lo mje­sto ta­mo gdje se sla­vi PO­BJE­DA. Ali, šta vri­je­di kad Fi­lip sa­mo imi­ti­ra pred­sjed­ni­ka i kad ni u snu ne smi­je da na­lju­ti ni onog ko­ji je stvar­no pred­sjed­nik sve­ga i sva­če­ga u Cr­noj Go­ri, a još ma­nje one ko­ji i nji­me pred­sje­da­va­ju.
Fi­li­pu, da­kle, ne da­ju da ide u Mo­skvu, iako je, či­ni mi se, već bio obe­ćao pa su ga i bi­li na­ja­vi­li kao uče­sni­ka sve­ča­ne pa­ra­de. Re­kav­ši ovo na­vod­no svo­je, a u stva­ri do­šap­nu­to, isto­rij­sko NE pred­sjed­ni­ku Pu­ti­nu i vas­ko­li­koj Ru­si­ji, Fi­lip se ba­cio sjen­kom na du­ge di­plo­mat­ske od­no­se sa ze­mljom ko­ja je bi­la, je­ste i osta­je si­no­nim pri­ja­telj­stva i za­šti­te za naj­ve­ći broj gra­đa­na Cr­ne Go­re. Sli­je­de­ći su­lu­du i sko­ro smi­je­šnu od­lu­ku o uvo­đe­nju eko­nom­skih (!?!?) sank­ci­ja Ru­si­ji, oni ko­ji sto­je iza i nad Fi­li­pom još jed­nom su obru­ka­li Cr­nu Go­ru do mje­re da će joj Ru­si­ja mo­žda i opro­sti­ti ali Bog ne­će ni­ka­ko. Ali, da ne pre­cje­nju­je­mo ni Cr­nu Go­ru ni Fi­li­pa kao nje­nog pred­sjed­ni­ka, do­du­še ne po vo­lji na­ro­da - pa­ra­da će se odr­ža­ti i ne­će bi­ti ni­šta ma­nje sve­ča­na i ni­šta ma­nje de­mon­stra­ci­ja sna­ge i sprem­no­sti ru­skog na­ro­da za sve no­ve iza­zo­ve i pri­jet­nje, ma od ko­ga do­la­zi­le.
A dok Cr­ve­nim tr­gom bu­du mar­ši­ra­li na­sled­ni­ci onih ko­ji su raz­vi­li cr­ve­ni bar­jak na zgra­di Raj­hsta­ga u Ber­li­nu, Fi­lip će ne­gdje u ne­kom isto­rij­skom za­peć­ku Cr­ne Go­re (mo­žda i na Tu­đe­mi­lu), sa na­ru­če­nim sta­ti­sti­ma iz re­do­va DPS i pred­sjed­ni­kom di­je­la SUB­NOR –a za sop­stve­nu upo­tre­bu, ima­ti svoj vla­sti­ti Dan po­bje­de. I dok oni bu­du me­ta­ni­sa­li nad ras­ka­sa­plje­nom oslo­bo­di­lač­kom isto­ri­jom Cr­ne Go­re, du­še de­se­ti­na i de­se­ti­na hi­lja­da bo­ra­ca za nje­nu slo­bo­du, sa oba obi­ljež­ja na ka­pa­ma, pre­vr­ta­će se u svo­jim obi­lje­že­nim i ne­zna­nim gro­bo­vi­ma, ra­si­ja­nim od Vir­pa­za­ra i Ze­len­go­re do Zi­da­nog Mo­sta i Blaj­bur­ga.
Ali, ni­je bru­ka Cr­ne Go­re i po Cr­nu Go­ru sa­mo on­da kad Fi­li­pa ne­gdje ne pu­ste. Ni­šta ma­nja je i on­da kad ode ta­mo gdje pred­sjed­ni­ku Cr­ne Go­re ni­je mje­sto. Ali, šta vri­je­di, re­koh, kad Fi­lip sa­mo “ob­na­ša”, ka­ko bi to re­kli Hr­va­ti, a sve če­šće i ne­ki “na­ši”, tu ulo­gu. Ta­ko je ono­mad, u Ul­ci­nju, sje­dio tik uz ko­lje­no osvje­do­če­nom rat­nom zlo­čin­cu i ka­sa­pi­nu, Ha­ši­mu Ta­či­ju, i pre­mi­je­ru Al­ba­ni­je, Edi­ju Ra­mi,.ko­ji na svo­joj re­zi­den­ci­ji upor­no dr­ži ma­pu “Ve­li­ke Al­ba­ni­je” u ko­joj je, od oka pro­ci­je­nje­no, sko­ro 10 od­sto te­ri­to­ri­je ze­mlje ko­ju Fi­lip, to­bo­že, pred­sta­vlja. I ne sa­mo sje­dio ne­go i zdu­šno apla­u­di­rao ka­da su na­zna­če­na dvo­ji­ca pro­gla­še­ni ni ma­nje ni vi­še ne­go po­ča­snim gra­đa­ni­ma Ul­ci­nja, a ti­me i Cr­ne Go­re. Ta­ko je Fi­li­po­va Cr­na Go­ra do­bi­la tro­ji­cu “po­ča­snih” ko­ji joj za­i­sta i pri­li­če i slu­že na čast: Stje­pa­na Me­si­ća, Ha­ši­ma Ta­či­ja i Edi­ja Ra­mu. Pod­sje­ća­nja ra­di, za No­va­ka Đo­ko­vi­ća pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ni­je bi­lo mje­sta. Dža­ba mu u Ja­se­no­vu po­lju kod Nik­ši­ća još sto­je zi­di­ne dje­do­ve ku­će.
I ta­ko mu do­đe na isto, išao, ne išao, Fi­lip, ma­da la­žan kao pred­sjed­nik ni­šta ma­nje ne­go Šće­pan Ma­li kao car, sve­jed­no bru­ka Cr­nu Go­ru. Jer, ko­li­ko god su ga iz­gu­ra­li i ugu­ra­li kao pred­sjed­ni­ka, isto­ri­ja nam ga bi­lje­ži kao pra­vog. A isto­ri­ja ne pra­šta. I po­na­vlja se po­na­vlja­či­ma i oni­ma ko­ji iz nje ni­je­su ni­šta na­u­či­li.