Pi­še: Velj­ko Ra­čić

Ne­dav­no se na­vr­ši­lo še­sna­est go­di­na od bom­bar­do­va­nja na­še ši­re i uže otadž­bi­ne... Pri­sje­ti­li smo se žr­ta­va, ne­vi­no pro­li­ve­ne kr­vi ko­ja će, bez ika­kve sum­nje, bi­ti sje­me za no­ve si­no­ve, ju­na­ke i mu­že­ve.
U svje­tlu vr­lo buč­ne i na mo­men­te ne­pri­mje­re­ne NA­TO kam­pa­nje, be­so­muč­nog ubje­đi­va­nja i for­si­ra­nja, že­lio sam da ma­lo skre­nem pri­ču sa sve­op­šteg lu­di­la i ka­žem ko­ju ri­ječ o na­ro­du ko­ji ne sa­mo da nas ni­kad ni­je zlo­sta­vljao i mu­čio već je uvi­jek bio pot­po­ra, do­bro­tvor, sna­ga i uzda­ni­ca-o na­šoj bra­ći Ru­si­ma.
Glav­na i naj­du­blja cr­ta ru­skog na­ro­da je nje­go­va re­li­gi­o­znost i s tim po­ve­za­na po­tra­ga za ap­so­lut­nim do­brom.
Ru­ski čo­vjek pro­sto ne umi­je da du­go i ozbilj­no mr­zi ne sa­mo lju­de ne­go čak ni po­ro­ke, ne­zna­nje, op­sku­ran­ti­zam i sve osta­le re­tro­grad­ne stva­ri.
Bi­ti pra­vi Rus ili, bo­lje re­ći, pot­pu­no Rus mo­gu­će je sa­mo ako po­sta­neš brat svih lju­di, sve­čo­vjek. Pra­vi Rus vo­li Evro­pu, kao što vo­li svo­ju do­mo­vi­nu, iako to Evro­plja­ni ne mo­gu osje­ti­ti, pro­sto ne­ma­ju tu vr­stu „sen­zo­ra’’.
Či­ni se da je i po­i­ma­nje sa­me lju­ba­vi kod Evro­plja­na pot­pu­no dru­ga­či­je ne­go kod Ru­sa?! Rus ima i te brat­ske te­žnje da se svi na­ro­di uje­di­ne, iako Evro­plja­ni sma­tra­ju da na to ima­ju eks­klu­ziv­no pra­vo...
Sma­tram da ne po­sto­ji ni­je­dan ve­ći ru­ski mi­sli­lac ili dr­žav­nik ko­ji ne bi svje­do­čio i li­kom, i dje­lom, i pe­rom i vje­rom da je ru­ska na­ci­o­nal­nost za­pra­vo svjet­ska na­ci­o­nal­nost ko­ja ne za­tva­ra krug ple­men­skih in­te­re­sa, ni­je usko­gru­da i se­bič­na ne­go uvi­jek no­si uni­ver­zal­ne ide­a­le.
Upra­vo ova oso­bi­na či­ni ru­ski na­rod ve­li­kim svjet­skim na­ro­dom, a po­seb­no da­je pra­vo ru­skom pa­tri­o­ti da zah­ti­je­va he­ge­mo­ni­ju za svo­je ple­me.
Ve­li­ki Ti­ho­mi­rov ka­že: „Ako vo­li­mo svo­ju Ru­si­ju, ako smo sprem­ni da sa nje­nog pu­ta po po­tre­bi zbri­še­mo sva­ko­ga ne­pri­ja­te­lja i pro­tiv­ni­ka s ra­di­ka­li­zmom Gro­zno­ga ili Pe­tra Ve­li­kog - to je sa­mo za­to što je či­ta­vom ro­du neo­p­hod­na ve­li­ka i vla­da­ju­ća ulo­ga na­še na­ci­je.
Ako Ru­si­ja od­bi­ja da ra­di za sve­op­štu ko­rist, on­da ona gu­bi svo­ja pra­va svjet­ske na­ci­je’’!
Ru­ski na­rod ima ve­li­ke za­slu­ge u hri­šćan­skom dje­lu, upra­vo za­to što je se­be uvi­jek sma­trao ne ga­zdom ne­go slu­gom hri­šćan­stva.
Ber­đa­jev pri­mje­ću­je da je ru­sko pra­vo­sla­vlje usred­sri­je­đe­no na es­ha­to­lo­gi­ju, na te­žnju ka Car­stvu Bož­jem.
Vi­di­mo to i po iko­na­ma ru­ske cr­kve, one se po­put vi­zan­tij­skih iko­na raz­li­ku­ju od, re­ci­mo, re­li­gi­o­znog sli­kar­stva ita­li­jan­ske re­ne­san­se i ta nji­ho­va lje­po­ta pred­sta­vlja, bez ika­kve sum­nje, nad­ze­malj­sku du­hov­nost.
Čak se či­ni da je u ru­skom dru­štvu, po­go­to­vo u ne­kom ni­žem slo­ju sta­nov­ni­štva, iz­gra­đen hri­šćan­ski ide­al po ko­jem oni ni­je­su za bo­ga­tu i moć­nu ne­go pri­je sve­ga za ‘’Sve­tu Ru­si­ju’’! Osnov­na svoj­stva ko­ja pri­pa­da­ju ru­skom na­ro­du su i strast i moć­na sna­ga vo­lje.
Ru­ski čo­vjek te­ži za ap­so­lut­no sa­vr­še­nim car­stvom ži­vo­ta, a me­đu nje­go­vim ka­rak­ter­nim oso­bi­na­ma je i slo­bo­do­lju­blje i nje­gov kraj­nji iz­raz-slo­bo­da du­ha.
Na­rav­no, kao i kod na­šeg i svih dru­gih ze­malj­skih na­ro­da po­sto­je pa­ra­dok­si i kod ru­skog na­ro­da. Me­đu broj­nim pa­ra­dok­si­ma ru­skog ži­vo­ta je i taj što je Ru­si­ja bi­la ap­so­lut­na mo­nar­hi­ja, a u jav­nom ži­vo­tu je ima­la de­mo­kra­ti­ju slo­bod­ni­ju ne­go u za­pad­noj Evro­pi. Pre­zir pre­ma fi­li­star­stvu u naj­vi­šem ste­pe­nu je­ste ka­rak­ter­na cr­ta ru­skog dru­štva, to je za­pra­vo pre­zir pre­ma bur­žo­a­skoj fo­ku­si­ra­no­sti na imo­vi­nu, na ma­te­ri­jal­na bla­ga, na to da se „ži­vi kao i svi osta­li’’...
Ve­li­ki Ber­đa­jev go­vo­ri da ru­ski na­rod „mo­že da se fa­sci­ni­ra i fru­stri­ra, od nje­ga se uvi­jek mo­gu oče­ki­va­ti iz­ne­na­đe­nja, on je u ve­li­koj, go­to­vo naj­ve­ćoj mje­ri spo­so­ban da in­spi­ri­še u se­bi lju­bav i mr­žnju’’...
Ru­ski čo­vjek je pred­o­dre­đen za ve­li­ke stva­ri, nje­mu je to da­to sud­bin­ski, isto­rij­ski, da ne ka­žem an­tro­po­lo­ški. On je ori­gi­na­lan, vr­lo ma­lo sklon hi­po­kri­zi­ji, go­to­vo be­zna­čaj­no! Men­ta­li­tet­ski raz­li­či­ti od nas, ali je za­jed­nič­ka ta ši­ri­na slo­ven­ske du­še ko­ja kao ta­kva mo­že po­sto­ja­ti sa­mo na pra­vo­slav­nom is­to­ku.
Brat­ska Ru­si­ja je, pri­je sve­ga, ne sa­mo po te­ri­to­ri­ji ve­li­ka dr­ža­va već je u pi­ta­nju jed­na či­ta­va ci­vi­li­za­ci­ja, na­rod ko­me je po pre­da­nju da­ta (od Bo­ga) ve­li­ka ze­mlja i ko­ju mu ni­ko ne mo­že do kra­ja svi­je­ta i vi­je­ka od­u­ze­ti!
Tre­ba­lo bi i mi, kao re­la­tiv­no ma­li na­rod, da bu­de­mo sreć­ni (je­dan sam od tih) što u ovoj ve­li­koj i sve­toj ze­mlji vje­ko­vi­ma ima­mo za­štit­ni­ka i sa­ve­zni­ka, po­go­to­vo da­nas u eri za­pad­njač­ke kor­po­ra­to­kra­ti­je, la­žne de­mo­kra­ti­je, ma­ni­pu­la­tiv­nog in­že­nje­rin­ga, pro­iz­vod­nje la­ži i sva­kog dru­gog vi­da uni­že­nja ljud­skog do­sto­jan­stva. Vje­ru­jem da još mno­gi ni­je­su za­bo­ra­vi­li ca­ra Ni­ko­la­ja Ro­ma­no­va.
Ve­li­ka i sve­ta ze­mlja Ru­si­ja, či­ni se, da­nas pred­sta­vlja onaj tas na glo­bal­noj va­gi ko­ji dr­ži rav­no­te­žu, ne do­pu­šta da zlo pre­vla­da... Ako ni­šta dru­go od­la­že onaj „dan sve­op­šte ras­pla­te’’. Osta­la je isti­ni­ta ri­ječ, is­te­kla iz na­šeg na­ro­da: „Bog, pa Ru­si­ja’’!