Sve sam ja Ju­go­sla­vi­ji u me­đu­vre­me­nu opro­stio, i še­ćer­ne ta­ble umje­sto čo­ko­la­de, i sli­či­cu pod­mor­ni­ka iz al­bu­ma ‘’Ži­vo­tinj­sko car­stvo’’, i fil­mo­ve u bun­ke­ru, i po­rez na šund za plo­če, i su­di­ju Mak­si­mo­vi­ća, i mark­si­zam u ško­li, i te­o­ri­ju i prak­su sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma na stu­di­ju isto­ri­je umjet­no­sti, i sva ona pra­će­nja, pri­slu­ški­va­nja, isle­đi­va­nja, za­bra­ne i su­đe­nja: sve sam joj, ukrat­ko, opro­stio – osim te jed­ne go­di­ne.
Kad ih imaš pe­de­set, jed­na vi­še ili ma­nje ne zna­či pre­vi­še – da ni­je bi­lo Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, sad bih imao če­tr­de­set de­vet i ni­šta osim Ko­lin­di­ne ina­u­gu­ra­ci­je pro­pu­stio ne bih – ali kad imaš de­vet­na­est, u tu si go­di­nu da­na pro­pu­stio sve: i Eri­ka Klep­to­na i Eri­ka Bar­do­na, i Bi­ški­će­ve ‘’Ga­le­bo­ve as­fal­ta’’ u klu­bu Teh­nič­ke ško­le i To­min ‘’Ta­ta-ra­ta-ata-bum’’ is­pred to­a­le­ta ka­fa­ne ho­te­la ‘’Bel­le­vue’’, i Berg­ma­no­ve ‘’Fanny i Ale­xan­de­ra’’ i Gro­po­vu tr­ku na Olim­pi­ja­di u Los An­đe­le­su, i oba naj­slav­ni­ja Ba­ki­na po­ljud­ska go­la: onaj Iv­ko­vi­ću iz kor­ne­ra i onaj Spar­ti u pret­po­sled­njoj mi­nu­ti dru­gog pro­du­žet­ka.
Ta je go­di­na u ži­vo­tu mu­škog mla­dun­ca kao de­set od­ra­slih: u JNA smo od­la­zi­li usred ve­li­kog tu­lu­ma, a vra­ća­li se u pra­zne gra­do­ve, s dru­štvom ko­je se ra­su­lo i od­ma­klo, pri­ja­te­lji sva­ko na svo­ju stra­nu, a cu­re na dru­gim go­di­na­ma za­gre­bač­kih fa­kul­te­ta. Da, go­vo­ri­li su ta­da, to se zo­ve od­ra­sta­nje, Ar­mi­ja je od te­be na­pra­vi­la čo­vje­ka, mu­škar­ca. Po­gle­dao bih se on­da u ogle­da­lo i re­kao ge­ne­ra­li­ma: sva­ka čast, maj­sto­ri.
Na­u­či­la nas je da usta­je­mo u po­la šest, po­spre­ma­mo kre­ve­te i pe­re­mo ča­ra­pe? Ko­li­ko je, za­bo­ga, ta­ko na­pra­vlje­nih mu­ška­ra­ca na­sta­vi­lo to ra­di­ti na­kon voj­nog ro­ka? Što se me­ne ti­če, sva­ko od zna­nja i vje­šti­na usvo­je­nih u si­vim šu­ma­dij­skim ka­sar­na­ma bi­lo mi je za ku.ac: ni­kad pri­je i ni­kad po­sli­je u ži­vo­tu ni­sam ku­cao Mor­ze­o­ve zna­ko­ve, ni­kad vi­še u ži­vo­tu ni­sam se pi­jan po­tu­kao, ni­ti pre­bi­jen bu­dio u jar­ku, ni­kad vi­še ni­sam čet­ki­com za zu­be ri­bao ve-ce. Je­di­na vje­šti­na ko­ju je mo­ja ge­ne­ra­ci­ja usvo­ji­la u JNA, je­di­na ko­ja joj je ka­sni­je tre­ba­la u ži­vo­tu, bi­la je pu­ca­nje iz ka­la­šnji­ko­va, a ja ni to – ku­ka­la mi maj­ka Do­mo­vi­na – ni­kad vi­še u ži­vo­tu ni­sam is­ko­ri­stio.
Ako je, na­i­me, Ar­mi­ja za­i­sta od mla­dih muž­ja­ka pra­vi­la lju­de, mo­žda je ipak bi­lo bo­lje da ni­je: sve ma­mla­ze s tri­bi­na, sve ju­na­ke cr­nih hro­ni­ka, op­štin­skih su­do­va i si­gur­nih ku­ća za žr­tve po­ro­dič­nog na­si­lja, sve mi­ni­stre i sva­kog po­je­di­nač­nog ubi­cu iz Sre­bre­ni­ce, Ah­mi­ća ili Kri­žan­če­va Se­la, sve ih je na­pra­vi­la JNA. Ko god da je bio glav­ni u tom po­go­nu za pra­vlje­nje lju­di od dje­ce, va­lja mu sto­ga sa­lu­ti­ra­ti u sta­vu „mir­no“: sva­ka čast, maj­sto­re.
Tri­de­set go­di­na ka­sni­je, me­đu­tim, Hr­vat­skoj je pri­fa­li­lo ta­kvih do­vr­še­nih mu­ška­ra­ca, pa je pred­sjed­ni­ca Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić iz­ni­je­la ini­ci­ja­ti­vu za po­vra­tak oba­ve­znog voj­nog ro­ka. Ni­je za­do­volj­na vr­hov­na za­po­vjed­ni­ca oru­ža­nih sna­ga kva­li­te­tom mu­škog me­sa, ras­pu­sti­la se na­ša te­sto­ste­ron­ska mla­dun­čad – po ci­je­le da­ne vi­si po Fej­su i Tvi­te­ru, blo­ki­ra fa­kul­te­te, oku­plja u ko­je­ka­kva, bo­že­pro­sti, gra­đan­ska udru­že­nja, dro­gi­ra­na ba­u­lja po fe­sti­va­li­ma i na­gu­ra­va se s po­li­ci­jom– a ne zna ni ra­sta­vi­ti i sa­sta­vi­ti ka­la­šnji­kov, ka­mo­li uglan­ca­ti či­zme i kre­nu­ti da uni­šta­va ne­pri­ja­telj­sku ži­vu si­lu i ma­te­ri­jal­na sred­stva.
Na pu­tu pre­ma tom op­šte­na­rod­no­o­dram­be­nom ide­a­lu, hr­vat­skoj vr­hov­ni­ci sto­ji, me­đu­tim, pod­mu­kla zam­ka gra­đan­skog dru­štva, opa­ki ma­li vi­rus što pod­ri­va sa­me te­me­lje na­še od­bram­be­ne mo­ći – in­sti­tut pri­go­vo­ra sa­vje­sti. Sva­ka cmi­zdra­va de­vet­na­e­sto­go­di­šnja ci­vil­na pi.ki­ca ko­ja se bo­ji da u ru­ka­ma dr­ži moć­nu skra­će­nu vi­še­na­mjen­sku hr­vat­sku stroj­ni­cu VHS-K što is­pa­lju­je tri­de­stak me­ta­ka u se­kun­di, plač­nim bi gla­som sa­op­šti­la na Voj­nom od­sje­ku ka­ko joj sa­vjest ne do­pu­šta uni­šta­va­nje ne­pri­ja­telj­ske ži­ve si­le i ma­te­ri­jal­nih sred­sta­va, a ovi bi je od­mah oslo­bo­di­li slu­že­nja voj­ske i do­di­je­li­li ne­koj dječ­joj bol­ni­ci. Sun­ce ti je.em, da je to­ga bi­lo u mo­je vri­je­me! Ci­je­la bi stra­šna JNA bi­la sa­sta­vlje­na sa­mo od onih mit­skih ne­sreć­ni­ka iz pro­vin­cij­skih pa­tri­jar­hal­nih vu­ko­je.ina, što se ni­su mo­gli ni že­ni­ti ni vra­ti­ti ku­ći bez is­pu­nje­ne voj­ne knji­ži­ce kao ser­ti­fi­ka­ta svo­je mu­ško­sti. Po­sled­nje go­di­ne oba­ve­znog voj­nog ro­ka u Oru­ža­nim sna­ga­ma RH, od­ziv mu­ških mla­du­na­ca bio je ta­ko upra­vo ka­ta­stro­fa­lan: od dva­de­set pet hi­lja­da ju­no­ša u pu­noj sna­zi da ubi­ja­ju i bi­va­ju ubi­je­ni, je­dva njih dvi­je hi­lja­de uze­lo je pu­šku u ru­ku!

I ka­ko su stra­te­zi op­šte­na­rod­ne od­bra­ne za­mi­sli­li da do­sko­če ta­kvom ne­do­stat­ku mi­li­ta­ri­stič­kog en­tu­zi­ja­zma i iz­ne­na­da pro­bu­đe­noj pa­ci­fi­stič­koj sa­vje­sti kod hr­vat­skih mu­ška­ra­ca? Skra­ti­li su voj­ni rok na tri mje­se­ca i po­nu­di­li pla­tu – do­bro, na­kna­du – od dvi­je i po hi­lja­de ku­na mje­seč­no. Jad­na, Hr­vat­sko, na što si spa­la: da ti pla­ćaš raz­ma­že­nim ma­mla­zi­ma, umje­sto da ti oni, što bi re­kla Ju­go­sla­vi­ja, vra­ća­ju dug! Pa se po­sli­je ču­diš kad ra­za­pi­nju ša­to­re, tra­že­ći pen­zi­je, sta­no­ve i ca­rin­ske olak­ši­ce za uvoz auto­mo­bi­la!
Imam sto­ga mno­go bo­lju ide­ju za na­šu vr­hov­nu za­po­vjed­ni­cu: že­li li za­i­sta da te­sti­ra lju­bav mla­dih pre­ma Je­di­noj Im I Vječ­noj Do­mo­vi­ni, ali i da na­pra­vi ne­što ko­ri­sno za Nju, ne­ka iz Ju­go­sla­vi­je umje­sto oba­ve­znog voj­nog ro­ka vra­ti omla­din­ske rad­ne ak­ci­je. Da mla­dež s Tomp­so­no­vih i Ško­ri­nih kon­ce­ra­ta pre­ko lje­ta, do­bro­volj­no – da­kle bez ika­kve oba­ve­ze, pri­si­le ili, sa­klo­ni Bo­že, nov­ča­nih na­kna­da – or­ga­ni­zo­va­na u Omla­din­ske rad­ne boj­ne ‘’Ra­fa­el vi­tez Bo­ban’’ po­di­že na­si­pe, ob­na­vlja lju­di­ma ku­će, ili čak, re­ci­mo, gra­di auto-ce­stu Žu­ta Lo­kva-Kri­ži­šće.
Osim, ja­sno, uko­li­ko mar­šal­ka Ko­lin­da ne mi­sli da su ta zna­nja i vje­šti­ne, za raz­li­ku od pu­ca­nja iz vi­še­na­mjen­ske stroj­ni­ce, hr­vat­skoj mla­de­ži da­nas za ku.ac. I da mla­di vi­te­zo­vi ni­su Do­mo­vi­ni sprem­na opro­sti­ti ni­je­dan mje­sec, a ka­mo­li dva i po so­ma ku­na. Uko­li­ko se, ukrat­ko, vr­hov­ni­ca ne bo­ji da hr­vat­ska mla­dež ma­nje vo­li Hr­vat­sku ne­go što je Ka­ra­mar­ko­va i nje­na ge­ne­ra­ci­ja vo­lje­la Ju­go­sla­vi­ju.Pe­šča­nik.net

Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić